U okviru Kočićevih dana i programa “Banjaluci na dar”, na Trgu Krajine, održan je koncert Biljane Krstić i sastava “Bistrik”.
Kompanija m:tel i Generalni konzulat Republike Srbije u Banjaluci, poklonili su gradu na Vrbasu muzičko veče sa ovom zvijezdom, umjetnicom koja je poznata upravo po tome što svojoj publici daruje najljepše tradicionalne pjesme ovih prostora.
- Neko je rekao da je postojanje muzike dokaz da i Bog postoji. Šta je za vas muzika?
Za mene je muzika život, satkana od najfinijih niti uzetih od ljudi i predstavlja fuziju svega što postoji, svega neizrečenog, svega poznatog. Ona zapljuskuje obale svih naših čula, ulazi u prostorije naših duša. Inspiriše me, raduje i pomaže u svakom aspektu života. Ume da me smiri i pruži kiseonik neophodan za udah koji sledi. Ne bih mogla da zamislim život bez muzike. Jedna stara engleska izreka kaže da bi život bez muzike bio putovanje kroz pustinju.
- Još od rada u grupama „Suncokret“ i „Rani mraz“ prisutni ste na eksjugoslovenskoj muzičkoj sceni. Kako biste opisali svoj muzički put?
Dolaskom na studije u Beograd 1976. godine, otvorila sam najlepšu stranicu svog života. Upisala sam se na fakultet o kome sam maštala, pevala u kultnim grupama tog vremena „Suncokret“ i „Rani Mraz“. Imala sam divne koncerte širom Jugoslavije, posebno sa Đoletom Balaševićem u najprestižnijim salama, bio je to period u kome sam puno radila ali i odlično zarađivala. Prijateljstvo sa Đoletom je krunisano kumstvom, kao i sa Goricom Popović iz vremena „Suncokreta“. Ostale su divne uspomene, dva kumstva iz dva orkestra, bezbrižno vreme iz rane mladosti i svi ti divni ljudi koji su obogatili, na svoj način, i mene i sebe. U mojoj karijeri sve se odvijalo kao u nekom filmu. Otvarala su se ona vrata koja su me vodila dalje i, evo, 40 godina kako se profesionalno bavim muzikom. Poslednjih 14 godina živim san sa orkestrom „Bistrik“.
Konačno, ono što najbolje umem da radim predstavljeno je na albumima i koncertima „Bistrika“. Sa svetlucavih izvora naše baštine odabrala sam ono najlepše i darovala, sa svojim orkestrom, onima koji poštuju i vole tradicionalne pesme. Pesme smo predstavili širom sveta, u Koloseumu u Italiji, deleći scenu sa najvećim svetskim zvezdama poput Reja Čarlsa i Mercedes Sosa, bili smo gosti na svetskom sajmu umetnosti „Mercado“ u Salvadoru, na jazz festivalu „Ambon“ u Indoneziji, a na čarobnom Baliju naučila sam Indonežane da pevaju na tečnom srpskom jeziku pesmu „Oj, Moravo“. Pevali smo i u Sao Paolu u Brazilu, u Vašingtonu u „Kenedi centru“… Moj san je ostvaren i poželela bih svakom da odsanja svoj san.
- Kao osoba koja je nakon završetka Fakulteta muzičke umetnosti svoju karijeru gradila postepeno, korak po korak, kako gledate na današnje instant muzičke zvijezde koje traju jedno ljeto?
Da, nekada se gradila karijera, korak po korak i veoma pažljivo. Vremena su se promenila, sve je drugačije. Brzo se živi i potrebe su postale takve, a i želje mladih, da se što pre dođe do cilja. Moram priznati da kada ugrabim slobodno vreme i pogledam, obično po preporuci moje kćerke koja prati sva ova silna takmičenja u svetu i kod nas ponešto, oduševim se koliko su to talentovani ljudi, a razočaram kada čujem koje pesme izvode. Imam ozbiljnu zamerku, pre svega na izbor pesama, i upućena je onima koji o tome odlučuju. Naravno, to je tema o kojoj bi se ozbiljno moglo razgovarati.
- Sa grupom „Bistrik“ radili ste na muzici za film „Zona Zamfirova“, možete li podijeliti sa nama najzanimljivije segmente kreiranja filmske muzike ili najdraže numere iz tog filma?
Bilo je to sasvim posebno iskustvo i prvi rad na filmu. Aranžmane za pesme koje sam odabrala za film radili su Miki Stanojević, Ljuba Ninković i Branko Isaković. Sećam se da smo sa koncerta iz Skoplja umorni stigli u Beograd u studio „Avala filma“ negde oko tri ujutru i imali smo svega nekoliko sati da se sve nasnimi i da otpevam sve četiri pesme. Iskoristila sam vreme da se malo odmorim, dok su muzičari u studiju usnimavali instrumente. Umorna od puta zaspala sam na klupi ispred studija. Probudili su me u četiri ujutru, skuvali mi kafu i pozvali u studio. Snimila sam sve pesme za sat vremena, na oduševljenje svih. Šofer je strpljivo čekao dok smo završavali sve u vezi sa snimanjem i rano, oko osam ujutru, sa „Bistrik“ orkestrom krenuli smo za Italiju. Bilo je veselo u kombiju, pevali smo uveliko „Puče puška“ i ostale pesme, prepričavali dogodovštine i, što je veoma važno, nismo osetili neki veliki umor, već ogromno zadovoljstvo.
- Ako biste morali izdvojiti tri događaja ili nagrade u vašoj karijeri koji vam posebno znače, šta bi to bilo?
Svakako događaj koji me je ostavio bez daha i pevala sam sa velikom tremom – „Time for life“, u Rimu u Koloseumu sa velikim zvezdama Rej Čarlsom, Mercedes Sosa i Kaledom, Nikolom Pjovanijem.
„Top of the World“, engleskog magazina „Songlines“. Bili smo na šestom mestu najprestižnije liste u društvu Bjork, Pink Martini, Rej Bareto… odlična kritika za album „Tarpos“.
Nagrada za muziku za film „Branio sam Mladu Bosnu“ na festivalu „Sofest“. Prvi put je dodeljena glavna nagrada festivala za muziku, a koju smo radili Miki Stanojević i ja.
Ima još toliko toga što bih izdvojila, jer već 14 godina sa „Bistrikom“ mnogo je toga lepog doživljeno.
- Šta se ovih dana vrti na vašoj muzičkoj plejlisti?
Ono što trenutno radim sa Mikijem, muzika za američki film, u pitanju je kratki metar i divna saradnja sa rediteljem Sašom Kneževim, koji je rođen u Los Anđelesu, i živi i radi tamo veoma uspešno. Završili smo i upravo preslušavamo. A već od ponedeljka nastavljamo punom parom i mnogo me veseli da konačno privedemo kraju snimanje novog albuma koje je započelo pre dve godine.
- Koliko vam savremena tehnologija pomaže u radu?
Snalazim se, ali na svu sreću ne zavisim mnogo od nje, jer je za sve to zadužen Miki u orkestru, a kod kuće imam pomoć kćerke u svakom trenutku. Ali, i da se pohvalim da, recimo, na poslu u radiju radim besprekorno u svim novim programima.
- Šta je vaš životni moto?
Korak po korak do pravog cilja.