Proslavljeni srpski književnik i pesnik rođen je 26. oktobra 1893, podsetite se nekih od njegovih najlepših reči i stihova!
Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čonogradu, a umro u Beogradu 30. novembra 1977.
Osnovnu školu je završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru, dok je maturski rad branio u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.
Prvu pesmu "Sudba" objavio je u somborskom dečjem listu "Golub" 1908, kao petnaestogodišnjak.
Odlazi u Beč na studije medicine 1913. godine, koje nikada ne završava. Šest godina kasnije upisuje književnost, koju brzo završava. U tom periodu započinje i druženje sa Vidom Ružić, sa kojom se kasnije i venčava.
Radio je kao profesor, novinar, ataše...Kada je počeo Drugi svetski rat, s obzirom da je bio u diplomatskoj službi, šalju ga iz Rima, preko Madrida i Lisabona za London u kome će provesti ostatak rata u emigraciji.
Radi svakakve poslove, počev od toga da raznosi knjige, obavlja posao računovođe...U Londonu 1951. godine uzima britansko državljanstvo. Ubrzo uspeva da završi i fakultet za hotelijerstvo na univerzitetu u Londonu.
S obzirom da je bio član međunarodnog PEN-kluba, bilo mu obezbeđeno da se na mašini otkucaju njegovi romani.
U Jugoslaviju se vraća 1965. godine.
Crnjanski je napisao veliki broj dela na razne teme. Pisao je poeziju - "Lirika Itake", "Odabrani stihovi", "Lament nad Beogradom", potom pripovetke - "Priče o muškom" i romane - "Dnevnik o Čarnojeviću", "Seobe", "Druga knjiga Seoba" i "Roman o Londonu".
Preminuo je 30. novembra i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po njegovoj želji iz testamenta, Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu koju je ostavio.
NAJLEPŠI CITATI CRNJANSKOG
Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.
Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.
Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca u svom životu, postaju ostrva.
U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu, svi srećniji narodi.
Ja vidim da će doći jedno bolje stoleće. Ono uvek dolazi.
Želim da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu. Da poneses od mene samo tugu i svilu belu
i miris blag…
Život se ne menja, on prolazi
Sa romanima kakvi su danas, ne može se dići revolucija.
Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako lako drugome da to čini kao kod nas.
Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok mesto njega, rumeno teče!
Ali ako umrem, pogledaću poslednji put u nebo, utehu moju, i smešiću se.
Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.
Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se i rodio. Idući nečem vanrednom, što je kao nebo osećao da sve pokriva i završava. Tako da mu se sve što je do sad činio, ne čini ludo i uzaludno, a da mu budućnost bude shvatljiva i u njoj da se ovo prazno, grozno čekanje na mir jednako ne produžava
Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.
Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi. Ah da mogu da se vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i zaboravio sve.
Crnjanski je nakon povratka iz izbeglištva izbegavao medije, i retko davao intervjue. Ipak, podsetite se ovih retkih snimaka autora.