Možda im se slava dogodila slučajno, ali zbog pravih razloga su tu već skoro 37 godina.
Električni orgazam je na domaćoj muzičkoj sceni već skoro 37 godina i rokenrol je nezamisliv bez njihovih tvorevina.
U susret koncertu ovog legendarnog benda kojim će proslaviti 30 godina od nastanka albuma "Distorzija", imali smo prilike da razgovaramo sa Srđanom Gojkovićem Giletom.
On se za MONDO prisetio vremena kada je bend nastajao, kako su "podneli" iznenadnu slavu, šta ga je u 18. godini inspirisalo da shvati da želi da bude na bini, ali i koji je to faktor koji ovaj album čini posebnim.
Koje su najveće poteškoće i izazovi s kojima ste se suočavali pri osnivanju benda?
"Uh, daleko je to sećanje. Evo sad će 13. januara da bude 37 godina. Ono što mi prvo pada na pamet je prostor za vežbu, verovatno nam je to bio najveći problem. Mada smo ga rešili tako što je naš prvi gitarista imao podrum, pa smo tu vežbali. Ali, generalno Električni Orgazam je prvobitno napravljen samo za jednu svirku i trebalo je da se raspadne posle te svirke.
Bili smo predgrupa našem drugom bendu Hipnotisano Pile, pa su onda okolnosti bile takve da je publika neuporedivo bolje reagovala na Električni orgazam. Tako da se iste večeri totalno promenila situacija – Hipnotisano pile se prećutno raspalo, a Orgazam je odjednom postao naš glavni bend i to bend koji je odjednom počeo da privlači veliku medijsku pažnju. Mi smo nakon dve ili tri svirke već postali neka vrsta zvezdi u ono vreme, što je pre toga bilo prilično nezapamćeno.
Klinci koji nisu imali nijedan demo snimak, nijedan video, a već su svi znali za nas. Ta situacija nam je pomogla da se oslobodimo mnogih potencijalni poteškoća koje obično idu uz neke burne i turbulentne početke mladih bendova koji se godinama dovijaju. Nekako nam je 'iz prve' upalilo, čak i pre nego što smo zapravo i mislili da ozbiljno pokušamo.
Iz te neke vrste zezanja je napravljen bend, a onda se totalno okrenula cela priča. U tom smislu, nismo imali velikih poteškoća, jer su odmah svi počeli da nas zovu za koncerte, nedugo nakon toga je došao i Jugoton s kojim smo snimali paket aranžman i situacija je krenula da se razvija."
S obzirom na to da ste tako naglo postali zvezde, kako ste se nosili s teretom iznenadne slave?
"Mi smo bili onako prilično arogantni u to doba. Verovatno je to i neka arogancija koja ide uz te godine – bili smo tinejdžeri, ja sam imao 19 godina. A, pošto smo uz sve to bili i drčni klinci pankeri, onda smo sve to kapirali kao da je savršeno normalni.
Za sebe smo mislili da smo užasno dobar bend, da smo fantastični i spektakularni i da niko to nikad nije video na taj način pre nego što smo se mi pojavili, a da istorija ustvari kreće od nas. E, sad, verovatno to mnogi bendovi misle, ali mi smo imali tu sreću da se naš doživljaj svega poklopio s doživljajem publike i kritike u to vreme. Tu našu aroganciju i ego trip je ustvari još potpomogao taj neki medijski odogovor koji su nas i još neke bendove proglasili za spas jugoslovenske muzike."
Šta je tada bio glavni pokretač za muziku i energiju koju ste stvarali, a koji je sada?
"U samom startu to je bila ta neka fascinacija rokenrolom. Sećam se da sam kad sam imao 18 godina bio na prvom velikom koncertu u Engleskoj, gde sam slušao i gledao Boba Dilana 1978. To je bio moj Vudstok, otkinuo sam totalno kao klinac koji je u to vreme tek pre četiri, pet godina ušao u rokenrol, krenuo da skuplja ploče i pomalo da snima bubnjeve.
Onda sam odjednom ukapirao ceo taj događaj i rodila se ideja u glavi – to je to, ja hoću ovo, ja hoću da budem na bini kao što je to Bob Dilan i hoću da tako izgleda moj život. To je bila ta neka inicijalna pokretačka energija i priča. A, onda se to postepeno razvijalo. Prvi par godina nismo bili ni sigurni da će sve to da traje i preraste u neku profesiju kojom se mi bavimo.
Svirali smo za putne troškove i dnevnice. Iz ove situacije kad se okrenem unazad, mogu samo da konstatujem da su se okolnosti razvijale onako kako smo mi i priželjkivali, ono što je bio naš hobi i najveća ljubav, a to je da sviramo u rokenrol bendu i imamo koncerte, da je to ustvari postala naša profesija."
Opšte je poznato da je Električni orgazam nastao u kafani "Mornar". Da li kao bend i dalje posećujete ovu kafanu?
"U suštini ne. Posećujemo je jedino kada neki novinari i fotografi izraze želju da tamo urade intervju sa nama ili nas fotografišu. To je jedna od retkih preživelih kafana tog tipa koje su tada bile u Beogradu. Ja lično uopšte ne idem u kafane, nisam ni tada išao, ali u to vreme su to bila jedina mesta gde si mogao da izađeš. Ne znam da li to današnje generacije uopšte mogu da zamisle, ali nije postojao NIJEDAN kafić. Prvi kafić je bio 'Zlatni papagaj', gde su odlazili ljudi koje smo mi tada zvali 'šminkeri'. Jedino gde si mogao da izađeš ustvari su bile kafane, gluvarenje u SKC-u, što smo mi uglavnom i radili ili leti na platoima ispred Filozofskog fakulteta, 'Ruskog cara'... "
S obzirom na promenu vremena, generacija i pogleda na svet, šta je to što Električni orgazam danas nudi svojoj publici?
"Isto što i uvek. Od samog početka ideja je bila da mi prolazimo kroz razne životne situacije, da puštamo da razna iskustva prođu kroz nas, da onda kroz neku refleksiju tih objektivnih događaja i unutrašnjeg komentara, proizvedemo nekakvo umetničko delo, pesmu, tekst, muziku i da to kao takvo prezentujemo publici. To se nije promenilo od samog početka. Ono što se jeste menjalo su naši životi, pa su i te inspiracije vremenom bile drugačije. Ali, uvek je ostao taj princip da se realan život isfiltirira kroz neku subjektivnu viziju i doživljaj tog realnog života i da dozvolimo da to postane nekakva pesma ili neki novi album."
Po čemu se "Distorzija" razlikuje od ostalih albuma?
"Ja mislim da se pre svega razlikuje po toj nekoj energiji koja mu je prethodila, pošto je on nastao nakon albuma 'Kako bubanj kaže' koji je bio jako loše prihvaćen u to vreme, bilo je malo ljudi na koncertima, Jugoton je bio na granici da nam uskrati pravo na dalje snimanje ploča, jer se ta prodala manje nego bilo koja pre toga. Onda je to dovelo do nekih personalnih promena u bendu. Otišao je Ljuba, a došli su Banana i Švaba što je dovelo do toga da se oseti energija nekog novog početka.
Mediji, publika, svi su nas na neki način u tom trenutku otpisali, niko nije više računao na Električni Orgazam i svi su mislili da je ta priča gotova, da je to što se desilo posle 'Kako bubanj kaže' ustvari smrt tog benda. A, ja sam tvrdoglavo i iz inata i s potpunom verom u pesme koje sam spremio za Distorziju, imao nameru da svima pokažem da su bili u krivu, a da sam ja u pravu, što mi je tog puta i pošlo za rukom. Dve ključne stvari su osigurale uspeh Distorzije – entuzijazam koji nas je poneo i to što se ta energija onda prelila se na pesme koje su i same bile dobre, pa je publika dobro reagovala na to. Najbolje kada ti pretočiš život u umetnost, to je ključni trenutak – da li ti uspevaš da nešto što je autentično iz tvog života zapravo prebaciš u neko drugo pakovanje i da onda to publika to može da prepozna na taj način. To je ključ uspeha svakog umetničkog dela."
Koja vam je nadraža pesma s ovog abuma?
"Omiljena pesma s albuma 'Distorzija' mi je 'Kapetan Esid', zato je to i završna pesma. I publika je voli, a i ja. U nekim situacijama se možda ne poklapa baš moja ljubav prema nekim pesmama, s ljubavlju koju imaju neki ljudi u publici, ali ovo je pesma gde se to uvek poklopi."
Kako biste okarakterisali trenutnu muzičku scenu u Srbiji – gde smo sad?
"Ja definitivno nisam najbolji sagovornik na tu temu, jer proteklih godina uopšte ne pratim scenu, ni svetsku, a ni domaću. S jedne strane, razlog za to je neko prezasićenje. Kad sam bio klinac, pa do negde 30. godine sve sam pratio, sve me je zanimalo. Onda se ta 'glad' nekako nahranila, zadovoljila se potreba za tim informacija, pa kad sam i nakon toga nastavio, počeo sam da se smaram jer je 80 odsto onoga što sam ja istraživao bilo nezadovoljavajuće za mene.
Nekako sam onda shvatio da možda više ne moram s takvim žarom da istražujem sve što se dešava, već sam pustio da se same stvari spontano dobace do mene. Proteklih četiri, pet godina, vrlo svesno i aktivno prestao da pratim sve medije – štampane koji su uglavnom svi postali tabloidi, televiziju koja je postala instrument propagande. Eventualno preko interneta registrujem neke informacije, ali daleko od toga da sam merodavan za analizu i poznavanje današnjih bendova."
Šta je, u tom smislu, dovelo do potencijalnog opada kvaliteta rokenrol scene kod nas?
"To je muzika koja već dugo postoji. Sve što postoji tako dugo opada mu intenzitet, to je jednostavno prirodni tok. Rokenrol je šezdesetih godina bio mlada pojava koja nije postojala tako dugo i bio je u nekom svom naponu energiju. To jenjava sedamdesetih i osamdesetih, pa smo došli do pozicije u kojoj smo sad.
To je isto kao što se desilo s džez muzikom. Ja kao klinac to nisam slušao, ali sam imao respekt prema tome, kapirao sam to kao muziku koju su slušali matorci i imala je značaj u istoriji popularne muzike. Mislim da se to isto sada dešava i s rokenrolom. Mnogi mladi ljudi danas to ne slušaju, već slušaju turbofolk, tehno, hip-hop... Isto šta je možda uticalo je pojava mnogo žanrova u zadnjih 20 godina. Industrija je namerno podelila ono što je nekada bila pop, rok muzika koja se sada iscepkala na sitne žanrove zato što je tako lakše raditi marketing i prodavati ljudima neke proizvode, pa mislim da je i to malo ubilo celu stvar."
Koji zvuk i žanr je Električni orgazam danas?
"Mi jesmo u najširem smislu rokenrol bend. Ta odrednica je vrlo široka i svašta tu može da spada, što meni odgovara. Uostalom, cela karijera Orgazma je zasnovana na promenama. Mi smo se s svakim novim albumom donekle trudili da idemo u korak s promenama u našim životima i da ne pokušavamo da imitiramo svoj prošli ili pretprošli album, ne držimo se neke uspešne formule – to nikada nije bila naša ideja. Sve se spontano menjalo, a mi smo se samo trudili da se tim promenama ne opiremo i da ih prihvatamo."
Da li postoje pesme koje su vam se "smučile" i ne možete više da ih svirate?
"Ne postoje, takvih pesama nema. Ja volim sve pesme koje imamo. Ima možda nekih pesama od kojih se malo umorimo, pa ih namerno skinemo s repertoara za neko vreme, ali ih posle vratimo kada od njih 'odmorimo'. A, opet ima nekih pesama koje su stalno na repertoratu poput 'Nebo', 'Krokodili', 'Zlatni papagaj', 'Ja sam težak kao konj', 'Ne postojim'... Retko koji koncert prođe, a da ne odsviramo neku od ovih pesama."
Koji su planovi za budućnost Električnog orgazma?
"Ne razmišljamo o tome. Ni na samom početku nismo razmišljali o tome, to je neka sfera na koju ne možete da utičete. Možeš da imaš kakve god hoćeš planove, ali ništa ne postoji što je sigurno da će se desiti. Jedino što je izvesno je da je sve neizvesno! Imamo planove za iduću godinu kada ćemo objaviti novi album, da odsviramo što više koncerata... A, nakon toga, videćemo gde nas put bude odveo. Mislim da je to neka najbolja taktika i odnosi prema životu, a samim tim i prema karijeri. Meni je to ustvari jedno te isto, život i karijeri su na neki način dosta isprepletani u mom slučaju, tako da je teško tu nekad odvojiti šta je karijera, a šta samo život."