Sa bendom Auf Wiedersehen razgovarali smo o domaćoj sceni, albumu prvencu i najboljim koncertima.
Pre šest godina, ovaj beogradski bend je garažnim disko zvukom osvojio publiku. Promenjeno je nekoliko postava, a trenutno Vladimir Dražić i Milan Jakonjić - Auf Wiedersehen nastupaju i promovišu album prvenac "Kul Rok Da Pop".
"Na pola puta od teskobe gradskog podzemlja i vanzemaljske hladovine Auf Wiedersehen se igraju muzičkim nasleđem verujući u novo tumačenje. Neki koji se ukrcaju na liniju Kul rok da pop tvrde da im do ušiju dopire nowave/electro disko rokenrol i blues, a neki psihodelija iz sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka. Izbegavajući svaka tačna žanrovska određenja muzika benda se najšire može okarakterisati kao snažni elektronski gruv u kombinaciji sa rokenrol gitarama," navodi izdavač Mascom.
Zbog čega se ovoliko dugo čekalo na album prvenac?
Album je izašao i to je sad najvažnije. Koncertna promocija je u toku.
Šta je za vas značila pobeda na Mikser festivalu?
Svaki festival je šansa za bend da ga još neko čuje i da se dodatno promoviše. Mi smo se rukovodili time da nastupimo još pred nekom publikom koja nas do tada možda nije čula. Nakon Mikser festivala ušli smo u snimanje albuma koji je sada pred slušaocima.
Šta je Kul Rok Da Pop i kako ste došli do tog koncepta?
Naša muzika nije opterećena žanrovskim odrednicama, zato je:
KUL – minimalistički pristup, elektronika, ritam mašine i sintisajzeri
ROK – garaža, punk, rokenrol, bluz
DA – uvek jasno i glasno
POP – sve pobrojano sa jakim gruvom.
Šta je najbolji trenutak za muzičara u studiju, a šta na nastupu?
Sviranje u studiju ili na koncertu su dva potpuno drugačija osećaja, koja se međusobno nadopunjuju. Proces pravljenja muzike u studiju se dešava u odsustvu ljudi van samog benda, bez publike i te vrste razmene energije. Postoji prostor za igranje sa samim zvukom, za eksperimente, za proces i istraživanje u pravcu gde si se već uputio. Za sviranje na koncertima postoji drugačija vrsta konteksta koja se menja sa svakim koncertom. Super je kad se sve spoji, od energije, zvuka, prostora, raspoloženja, do najboljeg mogućeg spoja publike sa onim što sviraš – a to je najvažnija i najbolja stvar.
Da li pamtite prvi nastup ikada, koliko je ljudi bilo na koncertu, kakve su bile reakcije publike?
Prvi nastup pamtimo po najbližim prijateljima u publici.
Kako izgleda život člana benda u Srbiji? Može li da se živi od muzike ili ne?
Muzikom smo krenuli da se bavimo zbog same muzike. Svesni smo okolnosti u kojima svi živimo i da su iz života ljudi skrajnuti na marginu i kultura i bilo koja vrsta supkulture. Na sreću, ima i kod nas dobrih primera koji potvrđuju da se i od alternativne muzike može živeti i bilo bi dobro da ih bude što više.
"Obišli" ste scenu u Srbiji, da li radije birate underground klub ili festival i zašto?
Nama više prija klupska atmosfera gde može da se oseti veća bliskost sa publikom, da se ljudi međusobno osete i pokreću, gde se stvori veća bliskost svih prisutnih, gde je energija fokusiranija.
Kako funkcionišete kao duo, da li uvek neko više kreativno "vuče" ili ne?
Bend je trio, mada trenutno nastupamo kao duo. Odlično funkcionišemo, svi vuku na svoju stranu koje se uvek sretnu u jednoj tački.
Komunikaciju sa trećim članom Miroslavom Miškovićem, koji je u inostranstvu, vodite uz pomoć savremene tehnologije.Kako to utiče na kreativni proces?
Lakše je ovako, nego da se svađamo u studiju.
Koju svirku pamtite kao najbolju i zašto?
Uvek poslednju, dok ne preslušamo snimak!
Koja je tuđa svirka na kojoj ste se najbolje proveli?
Koncerti Femija Kutija na Tašu i Jon Spencer Blues Explosion u Domu omladine 2005.
Šta je, po vama, glavni problem muzičke scene u Srbiji?
Scena je nikad bolja i raznovrsnija. Paradoks da je sad najteže doći do publike. O široj društvenoj analizi, medijima i politici nema potrebe trošiti reči, svi smo valjda svesni gde se survavamo.
Koja je vaša pesma na koju publika najviše "otkida"?
Na sve pesme "otkidaju", zavisi kako koja publika.