KRATKA PRIČA: Jelena Despot - Miris pečenog hljeba

Autor:

Dirljiva priča o ratu koji, kao i svaki rat, prođe i sjećanjima koja ne prolaze...

KRATKA PRIČA: Jelena Despot - Miris pečenog hljeba Foto: YouTube/screenshot

Budi me drmusanje. Sneno trljam oči. Čujem zaglušujući zvuk sirene za vazdušnu opasnost.

„Ustajte, ustajte!“, viče majka.

Nerado ustajem. Ne razumijem zašto moram ići u podrum. Razmišljam u sebi da bi nam najlakše bilo da izađemo napolje. Ako odemo u podrum, a granata pogodi našu zgradu, sve će se srušiti na nas. Ostaćemo zatrpani. Ugušićemo se. Strah počinje da me parališe. Milion misli mi struji kroz glavu.

Počinjem da plačem i da cvilim: „Mama, neću, pusti me. Vi idite!“

Gubi strpljenje i na silu me izvlači iz kreveta. Silazimo u memljivi podrum. Kroz mrak vidim komšije. Skupili su se i nešto tiho govore. Kao da bi nas granate mogle čuti. Miris vlage se miješa sa mirisom straha. Počinjem da plačem i grčevito sklapam ruke oko majčinog vrata: „Izvedi me, ugušiću se!“

Ne želim tu da budem. Samo razmišljam o zgradi koja će se srušiti na nas. Umorna od loših misli tonem u san.

Budim se u svom krevetu. Oko mene je sve bijelo i miriše na opranu posteljinu. Pitam se da li je memljivi podrum bio samo noćna mora. Vidim zabrinuta lica za doručkom i shvatam da me neko vratio u krevet kada je opasnost prošla.

Tog jutra kuća je mirisla na svježe pečen hljeb.

Zazvonio je telefon.

„Halo.“

„Sine, daj mi mamu“, užurbano govori tetka.

Svi gledamo u majku, dok zabrinuta sijenka prelazi njenim tridesetpetogišnjim licem. Trudi se da ne paniči.

„Hajde, spakujte svoje stvari, nemojte mnogo. Moramo za Prijedor, neko će doći po nas“, govori brzo dok pokušava prikriti strah.

Kao poslušni vojnici pakujemo po stoti put svoje torbe. Ubacujemo gluposti. Mama ih vadi. Govori mi da ne mogu ponijeti lutku koju su mi baka i deda kupili za prvi rođendan. Prevelika je. Ostavljam je dok joj pogledom obećavam da ću se vratiti po nju.

Na stolu ostaje i svježe ispečen hljeb.

„Hajde, stavite samo najosnovnije.Vratićemo se kasnije. Moramo ići“, požuruje nas.

Izlazimo u hodnik puste zgrade. Gotovo svi su već otišli. Puca se negdje u daljini. Iz svog stana proviruje komšinica Milka.

„Nado, kako idete? Možemo li djeca i ja sa vama, nemamo kako?“, pita uplašeno.

„Kako bismo vas mogli ostaviti“, govori joj mama, „nekako ćemo se potrpati.“

Čekamo. Kršim prste i gledam u dlanove. Plašim se da ću se ako podignem pogled raspasti u milion komada. Sekunde se sporo kotrljaju i liče na godine.

Telefonske linije više ne rade.

Poznati auto nam se približava. Stigao je. U omaleni opel kadet smo se nakako nagurali nas sedmoro, i on. Osjećam se spokojnije i strah pomalo jenjava. Sat vremena i na sigurnom smo, mislim u sebi.

Zaustavlja nas vojska i ne da nam da izađemo na put koji vodi do Prijedora.

„Kuda vi, kako ti nisi na ratištu?“, pitaju oštro.

„Ranjen sam, idemo za Prijedor. Ovo mi je familija od ujaka, on je na liniji. Pusti nas da prođemo. Vidiš da su samo žene i djeca“, odgovara mu.

„Njih istovari, a ti nastavi!“

Panika me obuzima. Baka me miluje po leđima, jer osjeti moj strah. Molećivo gledam te vojnike. Neće nas valjda ostaviti. Zašto nam ovi ljudi ne daju da prođemo? To je naša vojska. Zar ne vide da se u gradu već puca? Neprijatelji stižu. Milion strijepnji roji se u glavi.

Nepomično stoje i drže puške. Njihov pogled jasno govori da za nas prolaska nema.

Nekome je kroz glavu prošlo da okrenemo auto na drugi put. Stari makadamski kojim je nekada išla pruga Sanski Most – Prijedor. Tamo nas dočekuje nepregledna kolona, jer su se i ostali sjetili tog puta. I dalje se plašim. Vidim zapaljene kuće. Čujem plač druge djece i pokoji jauk odraslih. Dijete sam, ali osjećam da ne miriše na dobro. Na tom putu smo svi isti i tražimo spas ne znajući da li ćemo ga naći.

„Ne boj se, ne da tebe baka“, govori mi tiho.

Čujem granate i sirene. Neko viče: „Kamion se prevrnuo, ne možemo dalje, dok se ne skloni sa ceste!“

Počinjem da se preznojavam. Spas tražim u bakinim toplim očima. Ulijeva mi povjerenje.

Čujem zvuk zvona. Baka počinje da blijedi. Budim se. Pored mene ravnomjerno diše on. Tiho je. Nema kadeta, komšinice Milke, ni prašnjavog puta. Ružno sam sanjala. Vidim ispod sebe zgužvanu plahtu i shvatam da je ovaj san bio stvarniji nego inače. Treba mi nekoliko trenutaka da dođem sebi i otarasim se mirisa memljivog podruma i granata koje odnose živote mojih sugrađana.

Prošlo je.

Jelena Despot
Banja Luka

(Priča "Miris pečenog hljeba" ušla je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur)

Ostale vijesti