Ovo je priča o Beli Lugošiju, čoveku koji je prestravljivao čitave generacije!
Veliki glumac horor žanra Bela Lugoši napustio nas je na današnji dan 1956. godine. Mađarski glumac zaslužan je za popularizaciju filmova strave i užasa, a evo kako je postao jedno od najvećih holivudskih imena.
Rođen je kao Blaško Bela Ferenc Dežo 20. oktobra 1882. godine, i u rodnoj Mađarskoj igrao je u pozorištu od tinejdžerskih dana. Borio se kao pešadinac u Prvom svetskom ratu, dogurao do čina kapetana i odlikovan je zbog zadobijenih rana na ruskom frontu. Bio je aktivan član sindikata glumaca u Mađarskoj posle rata, zbog čega je bio primoran da napusti rodnu zemlju. Posle kraćeg boravka u Austriji i Nemačkoj, stigao je u Ameriku 1919. godine kao član posade trgovačkog broda. Neko vreme je radio kao fizikalac, a onda se, uz pomoć zajednice mađarskih imigranata, "ubacio" u pozorište u Njujorku. Ubrzo su ga producenti primetili i dali mu nekoliko manjih uloga na engleskom jeziku.
Kada je stigao u Ameriku, scensko ime "napravio" je u znak svog rodnog grada Lugoša.
Pozorište ga je "spojilo" sa Drakulom – 1927. mu je ponuđena naslovna rola u adaptaciji romana Brema Stokera na Brodveju. Prihvatio je i odigrao turneju od čak 261 izvođenja, pre nego što je, po završetku turneje, odlučio da ostane u Kaliforniji. Čelnici studija "Foks" primetili su ga u pozorištu i pozvali ga da snima horore. "Žena pod velom" i zauvek izgubljeni "Zatvorenici" bili su njegovi prvi filmovi.
Interesantno je da, uprkos sjajnim kritikama koje je dobio kao Drakula, nije bio prvi izbor za film. Studio je hteo Lona Čejnija i sa njim potpisao ugovor, ali je Čejni umro neposredno pred početak snimanja i Bela je ugrabio svoj trenutak.
"Drakula" iz 1931. odmah je postao kultni film, a Lugoši je uživao u slavi horor "face". Međutim, uskoro je shvatio da njegov akcenat i slava "Drakule" neće dozvoliti da se probije u druge žanrove.
Zavideo je i Borisu Karlofu, sa kojim je igrao u više filmova, i čije je ime uvek bilo pre njegovog na špici. Holivudski izvori sećaju se da je Lugošiju bolela činjenica da je Karlof veća zvezda od njega "samo" zato što je izvorno govorio engleski.
U glasniku Američke filmske akademije, Lugoši je krajem tridesetih javno i napismeno zamolio da igra uloge u filmovima van horor žanra. Uzalud… Njegova karijera pretrpela je još nekoliko udaraca, pošto se u "Univerzalu" promenila uprava, a tržište horor filmova bilo je nestabilno – Britanci su ih, recimo, zabranili. Završio je u "Univerzalovom" timu za B-filmove, gde je igrao u nekoliko trilera.
Lugošijeva karijera dobila je novu "infuziju" 1938. kada je jedan bioskop u Kaliforniji odlučio da počasti fanove horora duplim prikazivanjem "Drakule" i "Frankenštajna". Klinci koji nisu ranije gledali legendarne horor filmove bili su oduševljeni, i vlasnik Emil Uman morao je da ubaci dodatne termine emitovanja zbog velikog interesovanja. Ubrzo je pozvao i samog Lugošija da se pojavi i proćaska sa fanovima.
"Sve dugujem tom malenom čoveku Umanu. Bio sam mrtav, a on me je oživeo," rekao je svojevremeno Lugoši. Novonastalo interesovanje nije promaklo "Univerzalu" koji je stupio u kontakt sa Lugošijem i ponudio mu novi ugovor.
Bio mu je preko potreban – Lugoši se ženio više puta, najpre Ilonom Šmik sa kojom se razveo posle tri godine zbog političkih neslaganja sa njenom porodicom. Odmah je oženio Ilonu kon Montag, ali je i taj brak potrajao samo tri godine. Krajem dvadesetih, njegovo venčanje sa bogatom udovicom Beatris Viks smatrano je sočnim holivudskim skandalom!
Četvrti brak sklopio je 1933. sa Lilijan Arč, sa kojom je 1938. dobio jedino dete, sina Belu. U tom trenutku, bio je toliko siromašan da je morao od studija da pozajmi novac kako bi platio bolničke račune zbog porođaja supruge.
Od Lilijan se razveo 1953, navodno jer nije mogao da trpi činjenicu da se zaposlila u jednom holivudskom studiju. Želeo je da ga ona uvek čeka kod kuće, i sumnjao da se između nje i šefa Brajana Donlevija nešto dešava – Lilijan se posle razvoda i udala za Brajana.
Petu suprugu Hope Lininger upoznao je na neobičan način. Zbog rana zadobijenih u ratu, Lugoši je postao zavisnik od lekova protiv bolova. Išao je na odvikavanje, a obožavateljka Houp pisala mu je pisma dok je bio u bolnici.
Lugošija je dirnula ovakva pažnja, koja je stizala sa svih strana. Navodno, dok je bio u bolnici na odvikavanju, i slavni pevač Frenk Sinatra ga je obišao i ponudio mu pomoć. Glumac je bio iznenađen jer se nisu poznavali, ali je Sinatra zapravo obožavao njegove filmove.
Sve manje ozbiljnih ponuda, ili uloga koje su imale tekst, dovelo je do toga da Lugoši sklopi saradnju sa Edom Vudom, režiserom B produkcije koji je bio njegov veliki fan.O njihovom odnosu snimljen je i film, a Martin Landau nagrađen je Oskarom za ulogu Lugošija.
Za poslednji film "The ghoul goes west", Lugoši je snimio nekoliko test scena u Drakulinom plaštu, ali najveći deo scena filma snimljen je posle njegove smrti. Zato je Vud zamolio ženinog kiropraktičara Toma Mejsona da "uskoči" umesto Lugošija. Bio je viši i mršaviji, pa je svoje scene snimao pokriven plaštom preko lica, da publika ne bi primetila da to nije slavni glumac.
Bela Lugoši preminuo je 16. avgusta 1956, u 73. godini. Njegovu smrt pratilo je više tračeva – najpre je objavljeno da je umro sa scenariom novog filma Eda Vuda u ruci, ali je to kasnije demantovano. Sahranjen je u Kalver Sitiju u Kaliforniji, u Drakulinom plaštu. Iako se "šuškalo" da je to sam zahtevao u testamentu, njegov sin Bela mlađi i bivša supruga Lilijan zapravo su tako odlučili.
Nakon smrti glumca, "Univerzal" je nastavio da koristi njegovo ime i fotografije u okviru raznih promotivnih aktivnosti, što je dovelo do parnice koja je trajala godinama i izmenila način na koji Holivud tretira pokojne slavne ličnosti. Čitavih 11 godina trajalo je suđenje između studija i Lugošijeve porodice, da bi porodica na kraju dobila odštetu. Ovaj slučaj poslužio je kao osnov Akta o pravima poznatih ličnosti donetog 1986. u Kaliforniji, koji navodi da se prava preminule poznate ličnosti prenose na naslednike i traju 70 godina od datuma smrti.