Sigurno ste nekad izgubili s nulom. Ono, baš s nulom. Recimo, basket 11:0, zbog čega ste zažalili što ste uopšte izašli iz kuće. E, pa...
Da li ste nekad izgubili sa nulom?
Ono, baš sa nulom?
Recimo, basket 11:0, posle čega se prekida partija jer - šta da igramo do 21 kad ne možeš kadu da pogodiš, a kamoli koš. Ili mali fudbal 7:0, posle čega ulazi sledeća ekipa iako nije još ni poluvreme po satu?
Da ne govorimo o tabliću, video igricama, itd, itd…
Srećom po sve nas koji živimo u modernom svetu, osim užasnog osećaja, neprijatnih prozivki i drastičnog pada samopouzdanja i želje za ponovnim nadmetanjem, konkretnih konsekvenci za rezultatsko poniženje nije bilo.
Ali, da ste se negde posle 1910. godine našli u centru gradića La Sjota, na ušću Rone u Mediteran, i da ste bili previše samouvereni, nepristojni ili jednostavno nedovoljno vešti u petanku - stvari bi mogle da budu prilično komplikovane…
Međutim, prvo - šta je petank (francuski: pétanque, oskitanski: petanca)?
Za boćanje ste verovatno čuli, mada nismo sigurni da li ste znali da potiče još iz šestog veka pre nove ere, kada su ga antički Grci igrali - doduše kamenim pločama, koje su tek kasnije klesali u kugle. Rimnjani su naučili ovu igru, malo doradili pravila i proneli je Evropom igrajući je svuda gde su ratovali, a to je manje-više ceo kontinent.
Tako danas imamo "boules", "bocce", "bowls", "boćanje", a svi ovi izrazi odnose se na isto - igru u kojoj je pobednik onaj ko drvenu, gvozdenu, bronzanu, pa i srebrnu kuglu baci tako da se ona zaustavi najbliže loptici - košoneu (francuski: coshonnet, što u bukvalnom prevodu znači prasence ili guda). Kugla se baca iz zaleta i igrač nema pravo na prestup preko linije koja je označena za to.
Legitimno je i svojom kuglom gađati drugu kako bi se ona udaljila od košonea, a kada svi igrači potroše kugle - meri se ko je na kraju bio najbliži prasencetu.
Žil Lenoar bio je jedan od najboljih igrača bulea, Provansa ga je znala po tome, ali je relativno mlad morao da se povuče zbog reume koja mu je napala noge i zbog koje se vremenom sve teže i teže kretao dok nije ostao gotovo nepokretan.
Do tada, Lenoar je često igrao bule u La Sjoti, odnosno - prema legendi - ispred kafea "De Grand Lemps" čiji je vlasnik bio Ernest Pitio, a u kojem je - takođe prema legendi - kao konobarica radila korpulentna gospođa Fani, šarmantna dama omiljena među muškarcima koji su se svakodnevno okupljali na obližnjem boćalištu, odnosno bulodromu (francuski: boulodromes).
Pitio, kojem je bilo neprijatno što najbolji među njima, Lenoar, nije mogao više da boća, odlučio je da napravi novu verziju igre i prilagodi je svom odveć nepokretnom prijatelju. I rivalu, to je važno reći.
Ovaj srdačni ugostitelj znao je da Žil ne može da se zatrči poput ostalih igrača, odnosno da bi morao da baca boće iz mesta i da tako neće uspeti da dobaci do gude (bulodrom je uglavnom dugačak 10 do 20 metara i potrebna je prilična snaga da bi teška boća završila na drugom kraju igrališta), pa se dosetio da ga skrati upola, proširi i da se baca - iz mesta, s obe noge na tlu.
Cilj igre ostao je isti, ali je ona postala daleko prostranjenija, jer nije bio potreban bulodrom da bi se igrala, već je dovoljna bila obična poljana, park, trg, dvorište, gde bi se bacio drveni kolut, nešto manji od onog gimnastičkog s kojim se vežba, a iz njega bi boćari s obe noge na tlu bacali u pravcu gude…
Nazvana je, logično, "petanca", što bi na oskitanskom jeziku koji se govori na jugu Francuske i Provansi, značilo "s obe noge na zemlji".
Kažu da se glas o novoj igri brzo proširio i da je gospođa Fani imala pune ruke posla u "De Grand Lempsu", koji je Pitiou počeo ponovo da donosi finu zaradu. Igrači iz raznih krajeva Provanse, pa čak i Marseja, dolazili su u La Sjotu da bi se oprobali u novoj igri i, po pravilu, prolazili su kao bosi po trnju, jer... Premda je za petank bilo potrebno manje snage nego za bule, igralo se uz znatno više osećaja i mirnoće, a i sama tehnika izbacivanja boće iz trka i mesta nije bila ista.
Rezultat 13:0 za Lenoarovu i Pitioovu ekipu postao je česta stvar, pa su se pioniri novog pravca u boćanju dosetili i kako da naplate ovo, modernim slengom rečeno, "dranje" nedorasle konkurencije - poraženi su morali da plate turu pića, naravno u Ernestovoj krčmi, ali i da poljube gospu Fani koja je uživala u toj vrsti pažnje.
Ova tradicija izgledala je "samo" ovako, dakle ništa strašno, sve dok u narodu neomiljeni gradonačelnik La Sjote nije čuo za novu igru koja je okupirala pažnju njegovih sugrađana i zbog koje se ljudi svakodnevno okupljaju ispred nekada pustog lokala.
Odlučio je da se oproba, naravno bio je ponižen rezultatom 13:0, morao je da plati piće i, podsećamo - prema legendi - poljubi gospođu Fani u obraz. Ali, ona se u tom trenutku izmakla, popela na stolicu, okrenula stražnjicu najmoćnijem čoveku u gradu, podigla haljinu i insistirala da je gradonačelnik poljubi u donji deo leđa pretvarajući poraz u igri u ultimativno poniženje za moćnika, koji je prema pričama iz La Sjote svakodnevno ponižavao sugrađane.
* Na slici su fudbaleri čuvene "Lude družine", Vimbldona, uslikani 1988. godine na oproštaju saigrača Alana Korka. Generalno, mit o Fani bio je toliko popularan u posleratnoj Engleskoj da je vremenom postao i arhi-sleg, doduše za vaginu. *
Udruženje igrača petanke u Francuskoj broji 300.000 članova.
Obesni činovnik nije imao kud, morao je da poljubi gospu Fani tamo gde svakako nije želeo, što su okupljeni građani oduševljeno posmatrali uživajući u retkoj prilici da ponize najomraženiju osobu u gradiću.
Bila je to kratka, ali slatka pobeda običnog naroda neobičnom metodom koja je momentalno postala mit.
Lenoar i Pitio nisu oklevali ni sekund, korigovali su "pravila igre", posle čega su svi koji su gubili morali da kleknu iza gospe Fani, po čijem imenu je i nazvan poraz od 13:0. Pravilo "mettre Fanny" pronelo se još brže i dalje od petanke, proširilo i na ostale verzije bulea, a legenda živi i danas u vidu filmova, pripovetki, ali i postera gospođe Fani u priodnoj veličini koji se i mogu videti pored bulodroma širom Provanse, Francuske, itd.
S obzirom na to da nije svaka lokalna krčma imala konobaricu spremnu da tera muškarce da kleče iza nje, "mettre Fanny" kažnjavao se klečanjem ispred slike ženske stražnjice koju je trebalo ljubiti dok je pobednik udarao zvonom što glasnije može kako bi izazvao veću pažnju prisutnih.
U La Sjoti, pored statue ženske zadnjice, postoji i ulica koja se zove "Avenue de la Petanque", kojom možete prošetat i ukoliko ste u Marseju i još nekolicini gradova na jugu Francuske.
Utoliko, ako ste videli ili ikada budete videli sliku žene s podignutom suknjom na trgu nekog od živopisnih varoši u Provansi - pohvalite se da znate čija je to zadnjica, ali važnije od toga - šta je morao da uradi svako ko se među ljudima ponašao osiono ili, jednostavno, bio nedorastao protivnik...