"A, jel i ovo rakija?"

Autor:

Jasno mi je da se ovo ne može smatrati izveštavanjem sa Mundijala, ali drugu priču i dalje nemam.

"A, jel i ovo rakija?" Foto: MONDO/Nikola Janković

/Nikola Janković, reporter Monda iz Moskve/

Prilično sam siguran da novinarstvo ne podrazumeva ovakve tekstove u "izveštavanje" sa velikih događaja, ali ne znam kako bih drugačije ispričao kako je izgledao moj prvi dan "na" Svetskom prvenstvu u Rusiji, koji je zapravo trajao dva dana.

A, drugu priču... nemam!

I to je, zapravo, samo jedan od razloga zbog kog sam odlučio da odem dalje nego što bih smeo, iako će me uporedo dok ovo čitate najverovatnije preseći neprijatan mejl sa sasvim opravdanim negodovanjem nadređenih uz staložen predlog da se ubuduće fokusiram na ono zbog čega sam i poslat na putovanje.

Na putovanje sam krenuo sam solo i to posle "last minute" poziva dragog prijatelja, kakvom smo se u redakciji nadali još od prvog radnog dana Nove godine i razgovora tokom kog smo se Peđa i ja složili da bi trebalo probati (pa šta bude) i da sam, u ovom trenutku, ja taj na kog je red da ode na put.

S obzirom na to da će mi ranac pun pametnih uređaja i neštikliranih beleški o tome šta je sve trebalo da uradim pre polaska biti jedini partner tokom narednih mesec i nešto, znao sam i pre nego što sam iz kade uleteo u ledeni kombi za Peštu da, kada dođe do toga, neću imati s kim da nazdravim na kraju radnog dana - mada su ove moskovske bele noći sve, samo ne kraj dana.

Osim s vama.

To je drugi razlog zbog kog ovako davim iako nisam ni počeo - ako očekujem da će neko čitati ono što budem pisao, fer je i da od starta budem iskren.

Da skratim - kada se pre 15-ak dana pojavio neko ko je imao strpljenja da sasluša i podrži našu dečačku ideju da FIFA svetsko prvenstvo pratimo tako što ću putovati Rusijom i deliti sudbinu vas, koji ste poput mene zavisnici od zadovoljstva koji izaziva ulazak lopte u mrežu, rokovi za "regularno" planiranje i organizovanje takvog poduhvata uveliko su bili istekli.

To što je sada već izvesno da neće biti mesta u press ložama i kušet kolima, što smo smeštaj nekako pronašli uz pomoć naših ljudi na privremenom višedecenijskom radu u gradu u kom i danas važi samo jedno pravilo - pravilo jačeg - nije bio dovoljan razlog da odustanemo. Utoliko, a laž je da tome nisam i sam doprineo, nije me iznenadilo ništa što se dogodilo od utorka predveče u Beogradu, do ove jednako svetle noći između srede i četvrtka u Moskvi. Ali me jeste izulo iz cipela!



Odakle da počnem?

Za dan puta nisam ostavio mnogo obaveza sebi, samo da odradim tehnički i registrujem auto kako ne bih morao da menjam i tablice kad se vratim, ošišam se, kupim poveći ranac i nešto lične higijene, popravim punjač, odem do Danke u blokove po tri litre domaće rakije i potom preko mosta do Kalenića po kilo kafe (jer je to bilo sve što je moj domaćin želeo iz Srbije), ali tako da usput svratim do redakcije po boarding kartu i putno osiguranje, a onda i do kuma da mu vratim lovu kojom je platio ceh u subotu u klubu (jer, logično, "ispraćaj" nije mogao da čeka).

Sve to trebalo je da izvedem tako da ni po koju cenu ne ostanem zaglavljen iza nekog ljutog sugrađanina koji će u 17.00 ugasiti automobil iziritiran skokom cene goriva, zbog čega sam bio posebno nervozan. Na jednu stvar, ipak, nisam bio spreman, a to je bio ljubazan ženski glas koji mi je saopštio da će minibus biti na dogovorenoj adresi, ali sat pre vremena ranije.

To je bio upravo onaj sat u kom je trebalo upakovati sve gomilu stvari, garderobu, opremu, flaše, kese, patike, Mitrovićev beli i Tadićev crveni dres što mi je poklonio Aca (da, zaboravio sam ih), ali tako da ne budu narušeni pisani carinski propisi Evropske unije i njenih low cost prevoznika uvek spremnih da svaki kilogram preko limita naplate duplom dnevnicom svojih najvernijih putnika, gastarbajtera.

To što je drski džindžer kasir na poslednjoj pumpi do granice koja deli one sa kojima se i dalje može dogovoriti i one sa kojima, očigledno, više ne može, odlučio da će popis početi tačno kada se ja pojavim sa sendvičom i flašicom vode bio je samo suptilni nagoveštaj skupih, ali poučnih lekcija koje su me čekale.

Da se velike stvari ne planiraju dok u cajtnotu menjaš traku na Gazeli, bez obzira na to kakve su date okolnosti, shvatio sam čim me je mladi mađarski carinik značajno i trijumfalno pogledao na alternativnom prelazu za koji se šofer odlučio jer je na put krenuo bez oborenih svetala na farovima isluženog vozila.

"A, je l' i ovo isto rakija?", pitao me je naglaskom na kom bi mu pozavidela i Eva Ras.

Iste sekunde prisetio sam se da u svom onom haosu nisam slučajno bio skeptik povodom Svetine poruke "ponesi mi tri litre kajsije i kilo kafe", zbog čega sam paušalnom procenom odlučio da ponesem samo litar i po. Zašto baš toliko? Nemam pojma, naravno da "nisam imao kada da izguglam" i pročitam koliko sme, a koliko ne...

Ali, moj spokoj zbog toga što sam samo pola litre u faulu trajao je koliko i ispijanje kajsije - nisam ni primetio kako sam se obreo u nekakvoj sobi, koja je više podsećala na doba Varšavskog pakta nego Evropske unije,  a u kojoj je punih 40 minuta u prisustvu pet službenika trajalo konfiskovanje jedne od dve flaše zapremine 0,75 litara u kojoj je plivao Svetin poklon u znak zahvalnosti za "sređen" smeštaj u Moskvi. Carinik sa poznavanjem najvećeg broja padeža u srpskom jeziku objasnio mi je da uz zapisnik ide i kazna od 25.000 forinti, usled čega mi je bukvalno pozlilo, jer je u datom trenutku to moglo da bude i 1.000 dinara i sve što sam imao kod sebe.

"Srećom", na šalteru obližnjeg špeditera ispostavilo se da sam potrošio "samo" dve dnevnice pre nego što sam i napustio Srbiju, dok se za nasilan ulazak u njenu teritoriju spremalo surovo nevreme koje je uveliko kidalo mađarska stabla i blokiralo alternativne puteve poput onog našeg (za koji sam siguran da niko u vozilu nije platio kartu pored "živog" autoputa).

Kada sam se konačno dogovorio da im platim kaznu i ostavim rakiju, a zauzvrat dobijem prijavu, u kombiju se nisam pojavio samo postiđen što me čekaju i zabrinut da li ćemo uopšte stići na let već i mokar do gole kože od pljuska koji je - siguran sam u to - čekao da mu karma da znak, sad!

Foto: MONDO/Nikola Janković



U hladnjači za koju ne biste bili sigurni da li prevozi one koji negde idu ili one koji su nas već napustili imao sam rezervnu majicu, ali ne i pantalone, čarape i patike, pa sam smrznut kao Bajaga ispred Teatra Baljšoj ignorisao nadolazeću prehladu samo zahvaljujući tome što su me Katica, Proka i Zoka snabdeli e-knjigama, a Nemanja i Marko novim telefonom na kom je igrom slučaja bila moja nova omiljena igrica - Spiderman.

Naravno da smo, provlačeći se kroz počupana stabla bez svetala prijatnih vozaču iz suprotnog smera stigli na aerodrom "tik" pred poletanje i naravno da to nije bilo sve od stresa, koji sam nehotice poneo u koferu zajedno sa pola litre nedozvoljene rakije i još četiri kilograma nedozvoljene mase što me je koštalo još jednu, treću dnevnicu i pre nego što sam seo u avion.

Da sve bude gore, u toj ranojutarnjoj jurnjavi ka gejtu, još jedan u nizu mladih mađarskih službenika saopštio mi je da nema da mi vrati kusur i da moram prvo da platim "tamo" (pokazivao je prstom u pravcu reda u kom je već stajalo 30-ak ljudi), pa da onda dođem opet "ovde" (a, to je značilo da se vratim na kraj reda koji sam upravo prošao).

Bez trunke sna i ponosa, bez love koja je trebalo da mi traje skoro do polaska u Samaru za vikend, još mokar i uveliko gladan, sluđen i prehlađen, dve stvari video sam savršeno jasno:  Mađar ne pada na patetiku, a ti druže ne stižeš na let!

Znao sam da mogu bolje od predaje, ali me je već bila uhvatila panika usled koje sam se okretao naokolo kao Kevinovi roditelji u "Sam u kući 2" kada ga izgube po ko zna koji put. U svemu sam nekako ugledao šank, prišao, znajući da će mi simpatična devojka svakako vratiti kusur u forintama namestio sam da račun bude taman takav da onaj zadrti službenik ne mora baš ništa da mi vraća, bahato zaobišao ceo red jer tobože "već sam bio tu, što bih čekao opet" i evo me, dok sviće u 2:30, gledam kad kreću vozovi iz Moskve za Samaru, gde će Srbija u nedelju odigrati prvu utakmicu na Svetskom prenstvu...

...u fudbalu.

(o kom ću ubuduće više pisati, obećavam).

Tagovi:

Ostale vijesti