Srbija će u Samari imati podršku s tribina, a bodriće je i Rusi. Iz grada u kojem "orlovi" igraju prvi meč na Mundijalu javlja se reporter MONDA - Nikola Janković.
/Reporter MONDA iz Rusije - Nikola Janković/
Posle hladne junske noći, koja je svakako prijala našim fudbalerima da odu najdublje u san i opuste telo za jednu od utakmica karijere, u Samari je osvanuo vedar i sunčan dan čiju žegu gasi prijatan vetar - Volgin verni saputnik na njenom 3.530 kilometara dugom putu.
Negde na polovini, računajući od Valdajskog pobrđa do Kaspijskog mora, na jednom od najmodernijih stadiona sveta koji potpuno odudara od lokalnog krajolika sudariće se dva tima, dve kulture, dva načina života i poimanja fudbala, ali sa istim ciljem - da ogroman trud i rad nagrade pobedom koja će biti poput najlepše ruske poezije za njihove navijače.
Deluje, prema onome što je do 11:30 ove nedelje ujutru po lokalnom vremenu moglo da se primeti na uglavnom zatvorenim ulicama za saobraćaj u centru grada, da će brojniju i organizovaniju podršku imati Kostarika.
Da li to znači da će Srbija biti bez navijača kada u 14 časova po srednjeevropskom vremenu, a 16 po lokalnom, počne prva utakmica Grupe E Svetskog prvenstva u Rusiji? Ne! Naprotiv...
Raštrkana i još mamurna grupa entuzijasta u bojama naše zastave, kojoj Samara nije bila dovoljno daleko, dobila je ozbiljno pojačanje - u Samari su sve brojniji navijači najvećih ruskih klubova, koji su pored svoje trobojke (koja lako može da bude i naša, kako se okrene) poneli i obeležja Lokomotive, Zenita, Spartaka, CSKA, ali i klubova iz ostalih gradova najprostranije zemlje sveta.
Često i nije bilo potrebe pitati ih zbog čega su ovde, sami bi prišli i pitali da li znamo gde mogu da kupe zastavu Srbije kako bi i na taj način pokazali zbog kakvih su osećanja prevalili u svakom slučaju veliki put, jer kad u Rusiji idete iz grada u grad - putujete.
U restoranu Balkan u centru Samare čija je jedna prostorija posvećena Nikolaju Gogolju, a druga Emiru Kusturici, a koji pedantno i autentično vodi naša zemljakinja Silvija (inače, jako ljubazna gospođa koja nas je pozvala na čorbu koju će spremiti za ručak), Kolja nas je uz uobičajeno jutarnje ispijanje piva zamolio da čitaocima prenesemo pozdrave i poručimo da će njegovi drugovi i on glasno bodriti "orlove" i to ne samo danas.
Pitao nas je takođe za dresove i šalove sa obeležjima Srbije i ispričao da je vozio 900 kilometara od Čeljabinska kako bi bodrio svoju braću.
"Hа здоро́вье", rekao je i podigao kriglu.
"Живели, Коља".
"Напред, Србија", uzviknuo je i otišao da potraži društvo, a mi prevoz ka stadionu.
Napred Srbija!