"Press centar" je zapravo poslednje mesto na kom bi trebalo da budete ako tražite mir i tišinu, ali i jedino u kom se osećam prijatno tokom izveštavanja sa velikih takmičenja.
/od reportera Monda iz Rusije/
Nisam prvi put izveštavajući iz inostranstva, kao danas, osetio mir tek kada bih ušao u Media centar, pronašao slobodno mesto, povezao se, ubacio nešto sitniša koji bi mi zauizvrat izbacio užasnu kafu, stavio slušalice, pustio muziku i počeo da pišem.
Verujem i da nisam jedini sportski novinar koji se u "press" centru oseća prijatnije nego u hotelskoj sobi, iznajmljenom stanu ili kući, iako verujem i da sam jedini koji je ikada propustio utakmicu Svetskog prvenstva u fudbalu tako što je ostao zaključan u stanu.
Stanu, koji bi po prirodi stvari trebalo da bude mesto gde se opuštamo, gde možemo da utišamo dan, podesimo svetlo, temperaturu, sve... ali, ne i da uradimo posao kako treba. Bar ne ja.
Razumeće me svako ko je kao student bežao od intime koju imamo kod kuće pravo u prašnjavu čitaonicu, u kojoj možda ne poznajemo nikoga, gde je uvek gužva, gde konstantno neko ulazi i izlazi, zakašlje se, zaboravi da isključi telefon, cepka papir, nesvesno drma sto ili udara olovkom o korice knjige, ali uprkos svemu u kojoj uvek više postignemo nego u tišini doma.
Media centar vam je sve isto to samo što je buka znatno veća: okruženi ste televizorima sa svih strana, sa kojih se mešaju glasovi TV komentatora na različitim jezicima, sa različitih utakmica, kolega preko puta snima podcast, pored njega neko diktira izveštaj ili vest telefonom, iza je uključena kamera i snima se prilog, neko bez slušalica preslušava izjave iz miks zone, itd.
Zapravo, "press" centar je poslednje mesto gde želite da budete kada se spremate za rad na nečemu što zahteva punu koncentraciju ili, recimo, nečemu što je vama lično jako važno. A, opet, jedino mesto na kom se osećam staloženo na velikim takmičenjima. "This is my church", što bi rekli Faithless.
Oksimoron.
Ali, jedna stvar je zajednička za sve nas, i za onog neraspoloženog gospodina u dresu Maroka i za ove glasne Portugalce s moje leve strane u čijem razgovoru prepoznajem samo "Krištijano" i "Mesi", i za visokog Nemca koji je upravo odradio stand up za svoju televiziju i za kolegu Tomu iz zagrebačkih "Sportskih novosti" koji me je prepoznao danas, iako se ranije nismo videli, pa smo se dogovorili i da se nađemo sutra u Nižnjem...
...svi smo u ovaj haos došli iz istog razloga, da obavimo posao.
Super sam se proveo prethodne noći u centru grada praveći prilog o slavlju građana Moskve usled druge pobede Rusije na Mundijalu, video prilozi nisu nešto što sam ranije radio pa bih voleo da posle finala budem bolji nego pre prve utakmice, ali ništa ne može da zameni zvuk tastature pod prstima kojima sam se uvek najprirodnije izražavao.
Iskren da budem, tokom cele one scene od jutros kada su me moji beloruski cimeri ostavili zaključanog u stanu, manje me je užasavalo to što Portugaliju i Maroko neću gledati uživo, što je bila možda poslednja šansa da gledam Ronalda uživo s tribina na Svetskom prvenstvu od same pomisli da ću sate provesti na tom mestu.
Odnosno, da će tako proteći jedini dan od povratka iz Samare, do polaska u Nižnji za koji sam igrom slučaja nabavio voznu kartu, što je sasvim dovoljno za sada. Nadam se da ću sa Mesijem imati više sreće. O smeštaju i povratku misliću kad stignem.
Sve se nekako poklopilo sa mojom jučerašnjom idejom da vam prilikom ulaska na stadion, ali onaj na drugom kraju Moskve, dočaram atmosferu iz Media centra pre meča Poljska - Senegal, kako to sve izgleda, gde je sve potrebno da prođete, gde vas pretresaju, a gde legitimišu, itd.
Utoliko, u nadi da ću dobiti novu šansu da sa vama podelim neke misli i ideje o Kristijanu Ronaldu nakon što ga budem gledao uživo, a ne preko TV, predlažem vam da pogledate kadrove iz jedne od mojih nekoliko kuća u Rusiji u kojima vas niko neće ostaviti zaključane kao, recimo, u stanu koji ste iznajmili.