• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Spavali su na patosu i probudili se kao pobednici!

Autor mondo.rs

Oni će i sutra, još glasnije, pevati njima, koji su se u sobama sa pet zvezdica delili u nove klanove i upirali prstom jedni uz druge. Osetio sam se privilegovanim da podelim deo njihove muke.

 Spavali su na patosu i probudili se kao pobednici! Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom

/od reportera Monda iz Rusije/

Poslednje slovo osvrta na zastrašujuće sigurnu igru hrvatskih Ćavija i Inijeste na mogućem oproštaju Mesija od Mundijala otkucao sam u 15 do 2, nakon čega mi je do zatvaranja Media centra ostalo taman toliko vremena da tužnom kolegi iz Argentine postavim nekoliko pitanja o svemu što se događa u toj "ukletoj" svlačionici.

Kad sam napisao tužan, nisam samo "kitio" rečenicu - zaista to mislim, Daniel Gavin je bio tužan dok smo razgovarali i zato sam mu se prvo izvinio što to uopšte tražim od njega posle 0:3 u Nižnjem.

Nije zamerio, ispričao mi je manje-više poznatu priču o Savezu, selektoru i donekle lošim odnosima među igračima, ali uz nešto više detalja, a onda smo skupa izašli na ulicu i posmatrali izlazak sunca u 2.10. Dok je njemu stizao "shuttle" do hotela, mene je stigla pomisao da mi se Sabrina i Kuršeda sigurno neće dogoditi i u gradu koji je njihov ličio samo u jednom - vetru sa Volge koji prodire u kosti.

Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



U njima sam jasno osetio da ovog puta moram da budem praktičan, a ne samo da se prepustim da me Kosmos dovede u toplinu skromnog stana studentkinja iz Tadžikistana, na koje često pomislim i drago mi je što su i vaše reakcije na tu priču bile pozitivne.

Prošle noći nije bilo ništa toplije, ali sam se toplije obukao, međutim ni toliko dramatično kao u Samari jer je "press" bio otvoren do dva posle ponoći, a i znao sam da će jutarnji vozovi ka Moskvi krenuti relativno brzo i da je samo potrebno da se ugrejem brzim hodom i pokušam da pojedem nešto na putu ka stanici - gde je valjalo biti lukav i snalažljiv.

Da me namgrođeni taksista nije pratio dobrih 300 metara od jedne raskrsnice sve do parkinga zgrade (gde više nije imao kud), pričajući nešto kroz otvoren prozor iako nisam mogao da ga čujem "kroz" slušalice, ne bih imao šta da vam ispričam o toj šetnji ka železničkoj za koju sam znao tačno gde se nalazi. Tamo sam i našao one lude Argentince, koji nisu ni slutili kako će izgledati narednog jutra dok su odu Mesiju i Maradoni pevali sa razglasa na putu ka stadionu.



Jedino što je možda vredno pomena do ulaska na peron je najukusnija stvar koju sam pojeo od polaska iz Beograda - pizza u 00-24 SPAR prodavnici nadomak stanice u kojoj se manje-više okrepio svako ko je, poput mene, imao samo kartu do Nižnjeg i ništa preko toga (šta bih dao za samo jedan tanjir Ljiljine čorbe, kad smo već kod hrane).

Od nagomilanog umora koji sam vratio iz Samare i nekoliko sati sna u međuvremenu, nisam primetio da mi u sprintu za upravo pristalim vozom za Moskvu promiče priča zbog koje sam i krenuo na drugo gostovanje od početka Mundijala. Protrčao sam kroz gužvu, ne obazirući se scene oko sebe, kao da u džepu imam uredno bukiranu kartu za tačno to i to mesto u tom i tom vagonu, a ne samo "keca" u vidu akreditacije.

Uspelo je u Samari, uspeće i ovde, mislio sam i zaustavio se ispred vagona broj "2" isključivo iz sujeverja - jer sam taj izvukao i prošli put.

Znate koliko malo je nedostajalo da uspem... Nemate pojma koliko mi je drago što nije.

Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



Kondukterka, stroga žena crvene kose spremna da vas sasluša za razliku od mnogih, nijednog trenutka nije izgovorila:

"Ne možeš bez karte, ali stani tu, sredićemo nešto".

Da jeste, razumeo bih to i na mandarinskom, a ne na ruskom.

Ali, jednim drugim jezikom, govorom tela i pogledom, dala mi je do znanja da ne mrdam nigde, da stanem tu gde sam, sačekam i da je, očigledno zbog FIFA logoa na mojim grudima spremna da uradi nešto što inače ne bi smela.

Kada su njene kolege podigle crvene zastavice i udaljile se na metar od kompozicije, učinilo mi se kao da sam dobio željno čekani znak, ali je celu scenu primetio neko sa očigledno jačim ingerencijama od njenih, prišao, pitao o čemu se radi i rekao odlučno "njet" na čistom srpskom, da je ceo svet mogao da ga razume.

Zapravo, bila je to solidna rima u kojoj sam razumeo "njet", pa tu nešto, pa "biljet".

On već nije znao ni reč engleskog, pa je govorio u telefon na ruskom, a telefon me upitao imam li novac za kartu. Dok se moja šansa za besplatan i ekspresan povratak u krevet udaljavala, nevoljno klimnuo sam glavom potvrdno i uputio se sa njim nazad u stanicu.

I tu sam ostao bez teksta.



Kada sam video sve te ljude u plavo-belim i "kockastim" dresovima, muškarce, devojke, decu, pa i starije, kako leže u uglovima stanice, na podu, uz zid ili ogradu, stepenište ili vrata od lifta, poštujući vozni red značio on da će krenuti za sat, tri ili deset, da će stići danas, večeras ili sutra... bilo mi je drago što moj blef sa akreditacijom nije prošao.

Priznao sam sebi da zbog umora nisam bio iskren prema ideji sa kojom sam krenuo na putovanje i odlučio da akreditaciju više ne upotrebljavam (osim kad moram, na ulasku u stadion ili "press" centar). Zahvalio sam se tipu koji me je povukao nazad u stvarnost za kojom sam tragao, na biletarnici ponudio samo pasoš i bio spreman da prihvatim i 9:40, što je bila "presuda" momku ogrnutom u zastavu Argentine ispred mene...

Međutim, od statusa akreditovanog novinara nije me sačuvala ni slika sakrivena na dnu ranca.


"Žurnalist?", pitala me je službenica, koja je to mogla odmah da vidi po broju pasoša, klimnuo sam glavom svestan da na to ne mogu da utičem, uzeo kartu za 5:17, doduše bez garantovanog mesta ni za sedenje i potom pronašao slobodnih metar i po na podu između jednog navijača Boke, koji je hrkao i dvoje zaljubljenih Amerikanaca u dresovima hrvatske reprezentacije, uvijeni jedno uz drugo.

Imao sam nešto preko sat vremena da na tim umornim i izmučenim licima, od kojih su retka bila budna, prepoznam koliko ljubav prema fudbalu ume da bude surova, ali da je i tada veličanstvena. Svi ti "kudravi gaučosi", navijači Rivera, Boke, San Lorenca i ostalih lokalnih svetinja prevalili su pola sveta, navikli na udobnost i toplotu koju donose mermerne ploče, verovatno će dugo otplaćivati mučenje koje su izabrali, samo da bi gledali svoje idole uživo sa tribina i pevali im kao da im od te pesme zavisi život...

A, oni... Oni su se u tom trenutku u sobama hotela sa pet zvezdica verovatno delili u nove klanove, zbog kojih će Mesi sutra ponovo reći da se povlači i da ne može više, a Maradona ko zna koji put sladiti neuspesima svojih fudbalskih sinova u nameri da ponove ono što je njemu jednom uspelo, uz najčuveniju podvalu u istoriji fudbala. I što mu nije uspelo kao selektoru, naprotiv!


Samo par sati ranije, hiljade Argentinaca strast i ljubav koju osećaju prema zemlji, ovoj igri i njenim najslavnijim sinovima iskazivali su neumornim ponavljanjem pesme upravo o Mesiju i Maradoni, dok su ih ponižavali Modrić i Rakitić.

I sutra će pevati još glasnije, čak i ako budu eliminisani!  



O tome su sanjali jutros ležeći na patosu sa kog su se podigli kao pobednici. Ušinuti, smrznuti, ali pobednici. Iskreno, bio je dobar osećaj što po ulasku u voz kondukterima nisam ni pomenuo da sam novinar, jer bih na kraju dobio i taj ležaj...

Ovako, imao sam privilegiju da sa nekolicinom navijača Rivera završim u vagonu-bifeu, na neudobnom dvosedu, koji je delovao udobnije od poda u hodniku.

Pun utisaka, iskoristio sam ovaj telefon u kom mi je sve što imam ovde u Rusiji da hotspotujem laptop, sredim snimke i slike sa stanice, podignem ih iako smo već bili u nekim zabitima nadomak Novgoroda, ali nisam imao snage za reči, za tekst, za naslov, za "lead"... namestio sam se nekako u fetus položaj i komirao sve dok me pred Moskvu nije probudila grupa hrvatskih navijača hitovima Dina Dvornika na čemu im hvala.

Sa malim zakašnjenjem, evo i ove epizode.

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Kolumna - Nebojša Šatara

Navijači

MONDO Tim kola

FK BORAC

RK BORAC