U novoj epizodi serijala, Nemanja otkriva kako je na krilima tima uspeo da istrči 465 kilometara za mesec dana i zašto i uvek "sve za ekipu".
Kako se istrči 465 km za svoj tim ili žrtvuje trka kako bi članu tima pomogao da obori svoj lični rekord? Ako je ekipa na prvom mestu, a pojedinačni rezultati su vredni kao pobede celog tima, koji je odgovor na pitanje "Zašto trčim?".
Nemanja Maksić sa svojih 25 godina ima više od 10 godina atletičarskog staža. Iako mu znanje u trčanju 800 i 1.500 metara srednje pruge inicijalno nije mnogo pomoglo pri prelasku na rekreativno trčanje maratona i polumaratona, vremenom se i to promenilo pa danas na treninzima ume da preuzme i trenersku palicu.
Kaže da su mu runnersi i trčanje promenili život, zbog čega ekipu uvek stavlja na prvo mesto.
POGLEDAJTE EPIZODU
Šta je za tebe trčanje?
"Trčanje je uživanje. Meni je trčanje uvek bilo i neki beg od realnosti. Mesto gde ti možda rešavaš sve probleme sam sa sobom. Izbacuješ stres i prosto mesto gde sam najsrećniji".
Često u timu preuzmeš ulogu pejsera. Šta to tačno znači?
"To znači da se dogovorimo pre trke šta će ko da trči i neki od nas iz tima koji su brži, podelimo se pa trčimo sa nekom ekipom malo sporije, da im se malo pomogne ili nekome ko hoće da trči svoj lični rekord. Tvoje je samo da trčiš, a pejser je tu neki pomagač. Trči pored tebe, dodaje ti vodu, gelove, bodri te, govori ti koliko brzo trčite, koliko imate do kraja... To je poenta ekipe. Da te neko gura kad ti je teško, da se podržavamo, ne samo u trčanju".
Ti pomogneš dakle samo što trčiš sa nekim?
"Mnogo je lakše kad imaš nekog i na treninzima i na trkama. Pogotovo kada se ljudi nisu bavili trčanjem i nemaju svest o nekim stvarima, ti im prosto kroz to zajedničko trčanje objasniš šta se dešava, da je to ok, da malo istrpe. Guraš ih nekako do kraja. I znači im što baš ti trčiš sa njima jer znaju koliko si brz. Dešavalo mi se da kažu 'idi ti', kao 'pusti ti mene' i ja tad neću namerno da ih ostavim zato što, da bi mene ispoštovali, oni nastave da trče i završe trening do kraja i onda budu srećni jer su dostigli neki rezultat kom se nisu nadali. To je ono što te ispuni, bez obzira na to što ti nisi odradio možda svoj neki trening ili trku, drugom si pomogao. Super je kad ti sam trčiš i kad imaš neke rezultate i brz si, ali kad to možeš da podeliš sa ekipom, to je mnogo vrednije. Imaš desetak polumaratona i 4 maratona iza sebe".
Koju trku posebno pamtiš?
"Najteži mi je bio 'Wings for life' jer tu nemaš cilj, nego cilj tebe juri. To je trka kroz koju se skupljaju donacije za ljude u kolicima. Dobar je razlog i ta trka je na globalnom nivou, svi trčimo u isto vreme na celoj planeti, trčimo jedni protiv drugih. Ja sam otprilike znao da mogu da dođem do nekog 40. kilometra, a istrčao sam 51, ali to je na kraju dana bilo zbog ekipe. Jer bio je krug od 1.800 metara u Hajd parku, uzbrdo, nizbrdo i stalno tako, i svaki put kad prođem pored našeg cheering point-a ide boost, energija ekipe i onda se ti dalje prazniš, pa onda opet dođeš ponovo i tako u krug. Onda su se rastrčali po celom krugu, po celoj stazi i navijali, to je bilo neverovatno. Padala je kiša, ali svi su bili tu i navijali, pratili na telefonu, svaki put kad prođem čujem: 'Sad si 3.000 do kraja, sad još 2.500...', na kraju sam ostao u 160 ljudi od 155.000 koliko je trčalo tu trku. 160 još posle mene je ostalo do kraja te trke. Ne bih to uspeo bez ekipe, jer oni su mi dali energiju da idem još - skroz do kraja. Znao sam da ne smem da odustanem sad, zbog svih nas".
A ne spominješ kad si u januaru istrčao skoro 500 km?
"Ja sam istrčao oko 465 km, da. I nisam bio najbolji u tome bilo je ljudi koji su trčali više od mene iz ekipe. Trči se ceo januar, od 1. dana, bez obzira što je Nova godina, ujutru se ide na trčanje, pa do kraja. Svaki dan se meri ko će najviše da pretrči za ekipu. Pa koliko si trčao dnevno za 465 km? Dvadesetak kilometara. Ali podeliš 10 ujutru, 10 uveče ili 20 odjednom ili kako god, jedino sam 27. dana kad se lomilo za pobedu istrčao 60 kilometara i tad je drugoplasiranom timu bilo sasvim jasno da nećemo odustati dok ne pobedimo. Ali to je zima kad se radi baza, to je poenta, 'January battle' u stvari je napravljen iz tog razloga da motiviše ljude da naprave što više kilometara tokom zime koje će na kraju da iskoriste na proleće kroz brze treninge, na te kilometre da trče brže rezultate. To je razlog, a ne ko će da pobedi, jer pobeda nikad nije bitna nego da budemo bolji od samih sebe".
Koliko ti je bitna oprema?
"Jako bitna. S obzirom na to da se bavim stvarima kao što je oporavak, pošto učim za fizioterapeuta i bavim se masažom, dolaze mi često trkači koji imaju problem sa stopalom, sa Ahilovom tetivom, sa listom i jako puno puta to bude zbog neke neudobne obuće koju nose. Kroz to sam shvatio koliko je kvalitet obuće bitan za, na prvom mestu, zdravlje. Treba da budemo zdravi u svemu ovome, pa tek onda da jurimo neke rezultate. Za trening, pošto se trči svaki dan jako puno kilometara, patika bi trebalo da je ne samo udobna, već i da je meka u smislu da ne pravi veliki stres na tetive, zglobove i mišiće, da možeš opet sutra da izađeš na trčanje. Za trku uglavnom koristim neke patike koje imaju tanji đon, koje su lakše, kako mi to kažemo brže, od ovih za trening".
A imaš li nešto bez čega ne ideš na trke?
"Svoj kačketić 442, to jest to je naš timski kačket, koji volim da nosim jer je to nešto što smo napravili mi i ljudi iz Zagreba i to je neka naša priča koju negujemo. Da na neki način promovišem taj život bez granica koji mi imamo, mi mladi ljudi koji se družimo i pišemo neku novu istoriju. Na skoro svim trkama koje sam trčao, nosio sam taj kačket. Ima čak jedan video sa Beogradskog maratona gde ja protrčavam, skidam kačket, poljubim ga i vratim ga na glavu. I od celog klipa taj detalj je nekako svima baš drag zato što se vidi da ne postoje nikakve razlike između nas".