Odluka da im priđem u vozu za Moskvu bila je jedna od boljih koje sam doneo, pa evo i kako je tekao razgovor koji smo vodili skoro sat vremena.
/od reportera Monda iz Rusije/
Ništa pošteno ne bih imao da vam ispričam o drugom odlasku u Nižnji u nekoliko dana, da u vozu pri povratku u Moskvu jutros nisam dobio mesto na kom je bilo nemoguće zaspati.
I da, pritom, preko puta mene sedišta nisu zauzela četvorica momaka iz Brazila, očigledno fino naspavanih i raspoloženih za razgovor o fudbalu.
Malo zbog hroničnog umora, jer sam na šest sati dug put krenuo u noći između subote i nedelje Marijinim kolima bez da sam oka sklopio i potom prepešačio kilometre na putu ka stadionu, malo zbog nemira što je posle popodnevnih 6:1 najzanimljivija stvar na koju sam naišao uveče u gradu bio pileći ražnjić u tortilji sa arapskim začinima, pokušavao sam da zaspim po svaku cenu i temu za naredni tekst potražim po povratku u stan.
Ali, nije vredelo. Okretao sam se, naslanjao na komiranog Rusa pored mene, razmišljao da promenim mesto, sve dok konačno nisam odustao. I pre toga mogao sam perifernim sluhom (ako tako nešto postoji) da čujem prilično zanimljiv razgovor koji su sa jednim gospodinom iz Australije na engleskom vodili ti momci za koje nisam bio siguran da li su kolege sportski novinari iz Brazila ili samo navijači.
Kada je "Ozi" promenio mesto iz meni nepoznatih razloga, a oni nastavili razgovor na maternjem jeziku, više puta sam čuo jasno "Servija" i prelomio.
"Momci, ćao. Ja sam Nikola, novinar iz Srbije. Nije da sam prisluškivao (a, jesam, realno), ali učinilo mi se da pričate baš o mojoj zemlji. Da li biste imali nešto ako bih se pridružio?", pitao sam ih i odmah dobio poziv da sednem baš tamo odakle je par minuta ranije ustao onaj gospodin u majici sa zastavama svih učesnika Mundijala na kojoj su u prvom redu, s leva na desno, stajale engleska, nemačka, srpska i peruanska zastava.
Zapamtio sam.
U roku od minut-dva započeli smo razgovor koji je trajao skoro sat vremena i za koji mi je trebalo tri puta više da ga preslušam i pretvorim u smislen tekst, ali mi se čini da je vredelo svake sekunde. Pre svega da vam predstavim Felipea Kembela (momak pored mene u zelenom dresu Irana), Tijaga Vitalea (tipa sa bradom skroz levo), nasmejanog Dijega Abreua koji je prespavao ceo "intervju" (u sredini, preko puta mene) i potkovanog Tea Sada, čiji su odgovori u najvećoj meri bili neočekivani (naj sa naočarima do prozora).
Na meni je bilo da vodim razgovor s ovim običnim ljudima, prijateljima koji su ponovo otputovali skupa na Mundijal i uveliko bili puni utisaka pred eliminacionu utakmicu koju će 27. juna u Moskvi odigrati njihov tim, Brazil, i moj, Srbija.
"Biće teško i Brazil mora da pokaže zbog čega je smatran jednim od pretendenata", prihvatio je Tijago da da "probije led" u, kako su mi rekli, prvoj takvoj situaciji u životu.
"Odigrali smo nikakvu utakmicu sa Švajcarskom, bili smo bolji protiv Kostarike, a ukolikio želite da uradite nešto na Svetskom prvenstvu morate da pokažete šta znate u utakmici kao što je ova sa Srbijom. Vaš tim, takođe, mora da pokaže nešto, jer ako izgubi od Brazila može da ide kući i znamo da su takve utakmice uvek pune tenzije, pune naboja, itd. Pričali smo o tome, sigurni smo u sebe i uvereni da Brazil može da odigra dobro, ali moramo da vidimo kako će Nejmar podneti pritisak koji je ogroman. Ljudi u Brazilu imaju enormna očekivanja od ovog tima, pre svega od njega, a to nije lako izneti".
Na moju opasku da i rivali u Rusiji idu jako na njega, u fizičkom smislu, rekao je...
"Da, idu, ali mislim da je to za Nejmara normalna stvar s kojom se on nosi lakše u odnosu na očekivanja nacije. Svi želimo da vidimo kako će ponašati, jer ako hoće da postane jedno od najvećih imena u istoriji svetskih prvenstava, to vreme je sad. Momak kao on u takvim utakmicama mora da pokaže nešto više, ali generalno sigurni smo u sebe pred taj meč", zaključio je Tijago.
"PORAZ OD SRBIJE GOTOVO ISTO ŠTO I 1:7"
Pitao sam ih da li je Nejmarova pozicija slična onoj u kojoj se dugo već nalazi njegov bivši saigrač, Mesi.
"Ne znam tačno kako stoje stvari između Argentinaca i Mesija, ali mislim da je drugačije. Mesi je idol u Argentini, pet puta je biran za najboljeg igrača sveta, niko ne sumnja u njega. Dobro, možda i postoji neko ko sumnja, ali on ne mora više ništa da dokazuje. Čak i ako Argentina ne uradi ništa, Mesi već ima ispisanu istoriju iza sebe", rekao je Felipe i dodao:
"Nejmar pokušava da ispiše svoju, veoma je mlad, otišao je u PSŽ i mislim da je to loš potez jer je francuska liga takmičenje drugog ranga u odnosu na Španiju, Englesku ili Nemačku, ali sve se to događa iz njegove potrebe da postane najbolji igrač sveta. Veliki deo pritiska dolazi sa strane, ali dosta toga je nametnuo i sam sebi, a verujem da zna da svaka utakmica na Svetskom prvenstvu menja istoriju fudbala zauvek. Tako i ova između Brazila i Srbije, koja dolazi posle dva meča za koja je pretrpeo dosta kritika".
"Ali, ako se sećate 1998. godine, Zidan nije uradio gotovo ništa do finala, isključen je u trećoj utakmici i propustio naredne dve, ali je postigao dva gola i to glavom u finalu Svetskog prvenstva i postao najbolji igrač planete uz sve što to donosi", pričao je Felipe i povukao paralelu sa utakmicom na stadionu Spartaka.
"Svetska prvenstva pratim od 1986, a ovo mi je treće na kojem sam prisutan kao navijač. Brazil je uglavnom treću utakmicu u prvoj fazi čekao u laganom raspoloženju, često se događalo da je u osminu finala prolazio sa tri pobede. Ovo je prvi put da ja znam da ćemo u slučaju poraza biti izbačeni već u prvoj rundi, a to nam se nije dogodilo od 1966. Ne znam da li se bilo ko, ko će ovo čitati, seća toga. Ako bi nam se to dogodilo u Rusiji, to bi bila gotovo identična tragedija kao 1:7 sa Nemcima u Brazilu. Verujte".
Nisam imao razloga da mu ne verujem, iako nisam očekivao da će tako govoriti o meču sa "orlovima". U jednom trenutku, kod Felipea konkretno, osetio sam i blagu bojazan od toga kako će se sve završiti...
"Kao što si rekao (odgovarao je na moju priču o tome da Srbiju ne mogu unapred da otpišem ne zato što znam kako ćemo odigrati, već zato što ne znam, prim. aut), sve može da se dogodi i to me čini donekle nesigurnim pred utakmicu. Mi smo prirodno arogantni kad je fudbal u pitanju i verujem da ne bismo dovodili u pitanje pobedu, ali ovog puta ako izgubimo - ispadamo. Nema drugog puta. Ovo nam se, kao što sam pričao, nije često događalo", rekao je Felipe i dodao:
"U poslednje dve godine povratili smo samopouzdanje i izgradili veoma jak tim, da ste bilo koga od nas pre dve godine pitali da li će Brazil biti među favoritima za titulu prvaka Sveta u Rusiji svi bismo vam rekli: 'A, neee... Tako nešto nije moguće'. Brazil je išao dole od tih 1:7, ali dosta toga se promenilo, Nejmar je donekle zreliji..."
"Imamo i dobrog trenera", dodao je Tijago tiho sa strane.
"...ali, čak i bez Nejmara imamo jak tim. Prethodnih meseci je bio povređen i nije igrao, ali tada niste mogli da primetite veliku razliku. Tako da se nadamo da ćemo s njim biti samo još bolji, jer znamo da ima veštinu da izvede tako nešto, ali zaista se u tom timu ne radi samo o njemu".
Već tada bilo mi je jasno da će ovaj razgovor biti bitno drugačiji od onih iz Nižnjeg, koje sam vodio sa poznatim imenima engleskog sportskog novinarstva. Nije, uostalom, ni bilo očekivano da sa Oliverom Holtom i Robom Drejperom stignem do tog nivoa spontanosti kakvu pružaju razgovori sa navijačima u ruskim vozovima, pa sam samo povremeno postavljao pitanja i vraćao nas nazad na temu.
Zanimalo me je imaju li poverenja u Nejmara, kao lidera ovog tima.
"Pomešana su nam osećanja", uskočio je Teo dok se Tijago spremao da odgovori.
"U Brazilu se ljudi dele na one koji ga mnogo vole i one koji ga uopšte ne vole. Oko njega se stalno vodi polemika i on tome često doprinosi, ali bismo morali da se setimo da smo odrasli sa opsesijom zvanom olimpijsko zlato u fudbalu. Rođeni smo sa njom. Nejmar nam je to ostvario".
"Odveo nas je do finala, postigao je gol, prihvatio da poslednji šutira penal i pogodio. I to protiv Nemačke na 'Marakani'. Mislim da je već bio na ozbiljnom iskušenju i da je položio. Možda smo nekada previše zahtevni, možda smo nekad preoštri prema njemu, jer Brazilci smo, takvi smo, najbolji smo, moramo uvek da budemo prvi, i ostalo..."
"Brazil ne prihvata ništa osim pobede", nadovezao se Felipe.
"...da je Nejmar Nemac, Francuz ili Srbin, niko ga ne bi dovodio u pitanje, ali mi Brazilci umemo to da radimo našim zvezdama. Ja mu lično verujem kao lideru, mada iskreno mislim da nije neophodno da to bude on po svaku cenu. Ne mora da bude kapiten. U tehničkom smislu, on jeste lider i oko toga nema govora, ali imamo igrače u ovom timu koji bi mogli da budu bolji lideri po karakteru, mirnoći, staloženosti..."
"Njegov 'personaliti' ne odgovara osobinama potrebnim da biste bili vođa", uskočio je Teo.
"Lako izgubi mirnoću u velikim mečevima, bez potrebe dobije žuti karton ili šta već", rekao je Felipe, a Teo nastavio:
"Ovaj tim je bolji s njim, ali on nije igrač koji će doći po loptu koja je u mreži, uzeti je, okrenuti se prema saigračima i reći: 'OK, primili smo gol, hajde da se smirimo i zaigramo fudbal, sve će biti u redu'. On nije Dunga, nije Rivaldo..."
Kako su sva trojica posedovala impresivno znanje o fudbalu, i šire od toga, povremeno mi je jedini zadatak bio da pogodim ko će se na koga nadovezati i pomerim telefon-diktafon u pravu stranu.
U ovom trenutku progovorio je Tijago...
"Danas u svetu fudbala imam odvojicu dominantnih lidera koji su sušta suprotnost jedan drugome. Jedan je Kristijano Ronaldo, on je poput uzora, njegov mentalitet je previše jak. S druge strane, tu je Mesi koji nije tip koji će održati govor igračima i podići ih kad je teško, ali je u tehničkom smislu neprikosnoveni lider. Nejmar je tu negde između njih dvojice trenutno, a verujem da u timu imamo igrače koji bi bili bolji izbor za kapitena, od Mirande i Tijaga Silve, do Kasemira i Paulinja... Marselo", nabrajao je i poentirao:
"Svi oni bi mogli da budu kapiteni, a Nejmar da ne brine i igra. Zapravo, Tite mu je uzeo kapitensku traku i odlučio da se kapiteni rotiraju, što je bio mudar potez, jer je tako skinuo pritisak i odgovornost sa Nejmara i podelio ga na više igrača".
Teo je imao zanimljivu digresiju...
"Za sada na ovom Prvenstvu video sam samo dvojicu igrača koji bez problema mogu da predvode svoje timove kao lideri. Luka Modrić i Eden Azar. Oni kao da kažu: 'OK, pratite me, napadaćemo ovako, branimo se svi zajedno i pobedićemo'. Kristijano ima lidersku ulogu, ali u delu koji se odnosi na igranje za njega u napadu i to nije mala stvar jer saigrači znaju da će on ovako-onako dati gol. Međutim on nije tip koji će smiriti ekipu kada krene loše", slegao je ramenima i prilično zadovoljno konstatovao:
"Mesi nema ni to, on nekad samo nestane".
To je, recimo, bio trenutak gde jasno prepoznate razliku u razgovoru sa kolegom i običnim navijačem. Pre svih Teo, a onda i ostala dvojica, nisu štedeli Argentinu i njenog najboljeg fudbalera.
Spremao sam se da postavim sledeće pitanje kad je Teo dodao:
"Voleo bih da imam Luku Modrića u mom timu", rekao je i samo se pridružio grupi sagovornika koja je o "desetki" Hrvatske govorila biranim rečima.
KOLIKO NE VOLE ARGENTINCE? PRILIČNO!
Pričali smo potom o Ronaldu, Tijago je rekao da je to "mašina", Felipe uporedio njegovu strahovladu u Ligu šampiona sa Džordanovom u NBA, itd, a kada sam odgovorio da je, prema mom mišljenju, Argentina tim sa najvećim jazom između najboljeg i najlošijeg na terenu, ali se nisu složili.
"Argentina bez Mesija bi se kvalifikovala na Mundijal, Portugalija bez Ronalda ne bi", konstatovao je Teo.
"Ronaldo ima tu potrebu da stalno i svuda pobeđuje", rekao je Tijago, a ja se setio anegdote koju je ispričao Rio Ferdinand o tome kako je jednom pobedio Ronalda u stonom tenisu u Junajtedovom trening centru i da se ovaj, tada još prilično mlad, toliko iznervirao da je kupio sto, vežbao nekliko dana kod kuće, izazvao ga na revanš i pobedio.
"Ronaldo igra levom, desnom, glavom, snažan je, brz, ima završnicu, ima sve ono što je potrebno da biste bili veliki igrač. Ali, najvažija stvar, to je ta njegova strast za pobedom. On je kao Pele, koji je baš zbog toga osvojio tri Mundijala i prestao da igra kada je osetio da je izgubio 'to nešto'", pričao je Teo, a Tijago se nadovezao:
"Zato sam siguran da Ronaldu ovo nije poslednje Svetsko prvenstvo, dok mislim da Mesija gledamo poslednji put. Fizički nije toliko snažan, a izgleda da nije ni mentalno. I da osvoji sa Argentinom..."
"Ne d'o Bog", dobacio je Teo i prekrstio se.
"...on će reći: 'Evo, dovodili ste me u pitanje, uradio sam to, dosta od mene'. I da Argentina ne uradi ništa", nastavio je Tijago, a Teo i na to imao doskočicu:
"Nadajmo se..."
"...mislim da Mesi reći da je to to, da je pokušao sve, da ne može više i da se povlači".
Sve vreme razmišljao sam o tome kako rivalstvo između ove dve izrazito fudbalske nacije nije mit, već da se može jasno čuti u glasu, prepoznati u mimikama, osetiti u vazduhu, a onda je Teo ponudio video zapis iz jednog bara u Sankt Peterburgu gde su njih četvorica, u društvu još nekolicine zemljaka, gledali kako Modrić i Rakitić rastavljaju "gaučose" na sitne komade.
(pojačajte)
Nisam morao da ga pitam da mi pošalje, sam mi je tražio broj telefona. A, ja sam od njih zatražio da mi kažu koja je legenda brazilskog fudbala najviše njihova, ko im je najveći idol, za koga čuvaju mesto u srcu...
"Ikada? Ili one koje sam gledao?", pitao me je Felipe.
"Ikada - Pele. Bez dileme. Ne u Brazilu, nego na planeti. Pele, pa ostali. Od onih koje sam gledao, Romario".
"Za mene, Pele i Ronaldo", nadovezao se Tijago.
"Ja sam navijač Korintijansa, a Ronaldo je igrao za Korintijans".
Tu smo konačno došli Dijega, jedinog iz ovog kvarteta koji nije govori engleski pa je prespavao bukvalno svih 54 minuta razgovora.
Nakon što smo se svi nasmejali njegovim širom otvorenim ustima i poluglasnom disanju u sedećem položaju gde su Tijago i Teo služili poput oslonaca da se ne uruši, Tiajgo je odgovorio umesto svog drugara.
"Ako njega pitate, Pele i Ziko. To je sigurno".
"On je navijač Flamenga, pa zato", dodao je Teo, pa onda i sam odgovorio:
"Za mene, Pele, naravno, jer je osvojio tri Svetska prvenstva... I jedan koji nije osvojio, ali mislim da je jedan od najboljih napadača svih vremena - Kareka. Igrao je sa Maradonom u Napoliju i Maradona je uvek ponavljao da je Kareka najbolji napadač ikada".
"U FINALU ĆE IGRATI ŠPANIJA I BRAZIL"
Dok sam (ne)svesno prisluškivao njihov razgovor sa Australijancem, učinilo mi se da neko diktira parove osmine finala, četvrtfinala i tako sve do završnice, ali nisam mogao jasno da prepoznam o čemu je reč i otkud toliko konkretnih podataka u danu kada je započeto treće kolo prve runde.
Pitao sam ih za to i Tijago mi je ispričao da je to zapravo bio Teo, čiji je dobar drug "prilično dobar sa brojevima" pa je kreirao softver koji nas osnovu velikog broja podataka o snazi timova, istoriji fudbala, itd, prilično tačno može da izračuna ko će na koga i pre početka turnira...
...a naročito posle dva odigrana kruga u prvoj fazi.
Teo se uključio i rekao da je stvar prilično komplikovana, ali je na moje insistiranje da i vi čujete o čemu je reč, uzeo mobilni telefon, otvorio sajt na kom njegov drug objavljuje "apdejte" i počeo da čita:
Španija - Rusija
Francuska - Argentina
Brazil - Nemačka
Engleska - Japan
Španija - Urugvaj, diktirao je Teo i bez da sam bilo šta pitao ponudio objašnjenje.
"Zašto Španija dva puta? Kompjuter 'razmišlja' tako da svakom timu, u skladu sa snagom ekipe, snagom rivala i snagom protivnika u eliminacijama izračuna najverovatniji put ka finalu i izabere taj. U slučaju Španije postoje dva izvesna scenarija, dva jako izvesna scenarija, zbog čega se kompjuter dva puta odlučio za njih", rekao je, što sam (ne znam da li i vi?) razumeo kao da - ako neko iz pomenute grupe u kojoj su još Portugalija, Maroko i Iran može da stigne do završnice, to će biti Španija na ovaj ili onaj način i to mi je bilo dovoljno da ne prekidam razgovor koji je tekao isuviše prirodno.
Posle toga je nastavio...
Hrvatska - Danska
Švajcarska - Meksiko
Belgija - Senegal
U četvrtfinalu, naveo je Teo, igrali bi:
Španija - Francuska
Brazil - Engleska
Španija - Hrvatska
Belgija - Švajcarska
Tu se stvar previše zakomplikovala, jer prema ovom algoritmu isti tim može biti favort u grupi, osmini finala, četvrtfinalu, ne i u polufinalu, pa onda opet da u finalu, uglavnom ovaj softver smatra da će 15. jula na "Lužnjikiju" o titlu prvaka sveta odlučivati Španija i Brazil.
Bilo mi je zanimljivo da ovo slušam, ali sam Tea odmah pitao - šta on misli o svemu ovome?
"Mislim da je ovde osmina finala dobro pretpostavljena, ali ako pričamo o Brazilu... Kompjuter nas šalje na Nemačku i kaže da imamo 64 odsto šanse da prođemo, dok Nemcima daje 36. U to ne verujem. Mislim da je 50-50. Ako bude ovako, to je presudna utakmica za Brazil i, ako pobedi, imaće otvoren put ka finalu. Ali, to bi bio jako težak meč, jer su to Nemci i s njima je uvek teško, a od skoro nemamo ni tako blistavu istoriju sa njima".
"Ali, ako bismo se vratili na statistiku, sa Nemcima smo igrali dva puta na svetskim prvenstvima, jednom smo pobedili mi, jednom oni. To su brojevi. Ali, u našim srcima...", rekao je Teo i zastao.
"U manjini sam, u odnosu na njih trojicu, ali verujem da nas to prokletstvo ne bi partilo više ukoliko bismo izbacili Nemce u narednoj utakmici, ma kad ona bila, makar rezultat bio i 1:0", rekao je sa čim sam se složio.
"Oni se ne slažu", prokomentarisao je.
"PALAC ZIDANOVE LEVE NOGE JE BOLJI OD CELOG KAKE"
Na kraju, kada je razgovor izgubio i onu prividnu formu intervjua, gde sam ja koliko-toliko diktirao teme dozvoljavajući da odlutamo, pa da se vratimo nazad, Felipe je sam naveo kako se seća prve utakmice SR Jugoslavije po ukidanju sankcija kada smo 1995. kao gosti izgubili 1:0 od tada aktuelnih prvaka sveta, Brazilaca.
Nadovezao sam se pričom o Draganu Stojkoviću i rekao da je to, u onome što je Piksi predstavljao u svetu fudbala, to bio možda i njegov "statement game". U Italiji 1990. protiv Španaca bio je surov, tačan, ubitačan, pričao sam im, ali da je tog dana u Belo Horizonteu bio Piksi više nego ikada pre i posle, rešen da u zemlji svetskih prvaka protiv svetskih prvaka pokaže kako je on svetski prvak u kontroli lopte.
Predložio sam im da pogledaju tu utakmicu na YouTube-u kada dođu u hostel, a onda me je Teo iznenadio svojom digresijom utoliko što je to rekao jedan Brazilac.
"Zidan je odigrao takvu utakmicu 2006. u četvrtfinalu kada su nas Francuzi izbacili. Nikada više nisam gledao uživo nekoga da je odigrao takvu utakmicu, kao on 2006. Bio sam tamo, to je bilo to", rekao je Teo, a ja konstatovao da je bio jači od Kake u tom trenutku i da je to moglo jasno da se vidi na terenu.
"Zidanova leva noga je bolja od celog Kake. Mali prst na Zidanovoj levoj nozi je bolji od celog Kake", pričao je Teo i podsetio me da u Brazilu ne postoji nešto poput legende, ukoliko je izostao uspeh sa reprezentacijom.
Potrudio se da bude još suroviji.
"Oko toga nema rasprave", dodao je i nastavio:
"Od igrača koje sam gledao na stadionu, dakle ništa televizija, ništa dokumentarac o nekome star 50 godina... Zidan je nešto najbolje što sam ikada video. Gledao sam uživo Kristijana, Maradonu, Ronalda, Ronaldinja, Mesija... Zidan je najbolji. Nabrojao sam tipa tri generacije? On je najbolji", rekao je Teo, dok su ostali ćutali.
"Da nije bilo Materacija i njegovih uvreda na račun Zidanove sestre, bi bio smatran možda i najboljim svih vremena, jer bi on dobio dobio tu utakmicu. Osvojio bi Svetsko prvenstvo opet. Iskreno verujem u to".
Bio sam iznenađen, iskreno. Ali i spokojan, jer sam odjednom imao šta da vam ispričam.
"Kako ide adresa sajta? Hoću da pošaljem mami", rekao je Felipe pred rastanak.