Šta nagoni ljude da trče? Kako da se naterate da posle 7, 8 sati sedenja, obujete patike i potrčite? Pročitajte priču ljudi koji su bili kao mi, a onda su "upoznali" trčanje. Evo iskustava trkača na Atinskom maratonu!
Ne znam šta bi moglo da me natera da trčim kilometre i kilometre. Nikada nisam video draž u tome da obujem patike i trčim bez nekog jasnog cilja, osim eventualno rekreacije i da skinem stomak koji iz godine u godinu "raste".
Ali, treba se naterati da posle napornog dana na poslu izađeš i trčkaraš. Taj deo još nisam savladao...
Slična je bila priča devojaka i momaka iz adidas runners Beograd (AR). Svi su imali istu priču kao mnogi od nas - posao, sedenje, premalo aktivnosti, studiranje, nedostatak vremena. Ali, kako su se pridružili treninzima AR tako su se i "navukli" na trčanje i sada gotovo nijedan dan ne mogu da zamisle bez toga.
NAJZANIMLJIVIJE FOTOGRAFIJE SA ATINSKOG MARATONA
Sa zacementiranim predubeđenjem o (ne)trčanju sam krenuo na Atinski maraton. Ne da trčim i istrčim (podrazumeva se), već da sa njega izveštavam i budem bar moralna podrška simpatičnoj ekipi iz adidas runners tima.
U toj grupi su bile i dve devojke, koje za sebe kažu da su obične i koje su bili potpuno nesportski tipovi, pre nekoliko godina su se upoznale sa trčanjem. Ljubav ne prestaje.
Milena Vlahović i Ivana Mitrić odlučile su da prvi put trče maraton i to ne bilo koji već u Atini, koji važi za jedan od najtežih. Njih dve su bile među 15-ak članova adidas runners tima iz Beograda, koji su se sa ostalim "srodnicima" iz cele Evrope i sveta, odnosno drugih adidas runners klubova, borili sa samim sobom, pa onda sa usponima na vrlo teškoj trasi Atinskog maratona.
"Ma, nateraćemo i tebe da nam se pridružiš", rekle su mi u ćaskanju pred najvažniji trenutak u njihovim trkačkim životima - trka na 42 kilometra.
Vrteo sam glavom, jer trčanje nije baš nešto čemu bih POTRČAO u susret. Ali, prešao sam preko ove "provokacije" i nastavio razgovor.
"Imam tremu, priznaću ti, ne znam da li ću uspeti", iskrena je bila Ivana, dok je sa ostalim drugarima iz adidas runners kluba prelazila u glavi maratonsku trasu.
"Ali, ti si već uspela. Čim si se odlučila na ovo, čim si sebi rekla: 'Idem da trčim maraton' ti si pobedila!", uzvratio sam, ne samo u želji da je okuražim, već sam joj iskreno izrazio divljenje.
Milena pamti tačan datum kad je prvi put počela da trči - bio je to 11. novembar 2014. godine.
Kakva simbolika! Tačno na četvrtu godišnjicu svog prvog dodira sa trčanjem izašla je na stazu najprestižnijeg maratona na svetu.
"To je baš lepa simbolika", kaže ona.
A šta se u tvom životu promenilo od tog dana kada si počela da trčiš?
"Sve! Taj osećaj koji imaš prema trčanju preliva se na ceo život. Daje ti snagu da ne odustaješ, da mnogo lakše prelaziš kroz neke teže ili teške situacije u životu", govori Milena vrlo ubedljivo i verodostojno.
Znaš šta ljudi govore za vas trkače - da ste kao neka "sekta", kao da ste "navučeni" na drogu zvanu trčanje?
"Hahaha, ma znam. Ali, to se govori za sve one koji osećaju strast prema nečemu, tako kažu, recimo, i za pecaroše. Ali, nije samo stvar u trčanju. Ovo je način da upoznaš razne i različite ljude koje ne bi sreo da vas nije spojilo trčanje", odgovara 38-godišnja Milena Vlahović.
Kako si uopšte došla na ideju da trčiš maraton?
"Trčala sam polumaratone i ovo se dugo 'krčkalo' u meni. Definitivno je ovo velika stvar za mene, još veći izazov. Želim da pokažem sebi da mogu. Ako budem uspela - to je to, NEPOBEDIVA SAM", gotovo da je uskliknula dok je ovo izgovarala.
Ivana Mitrić takođe ima 38 godina a trčanjem je počela da se bavi tek pre tri godine. Ne seća se tačnog datuma, ali bio je decembar.
"Bavim se trgovinom, imam svoju firmu, ali odavno sam želela da pronađem neki sport kojim bih mogla da se bavim kad god i s kim god. Bila sam krenula na pilates, ali trebalo je uklapati treninge, nekada su bili otkazivani jer nije bilo dovoljno ljudi... Sve se promenilo kada sam počela da trčim. Počeo je da se širi krug ljudi koje poznajem", kaže Ivana.
Za vas trkače kruži priča da sve podređujete ovoj "drogi"?
"Ma ne, nije tako. Bar ja ne doživljavam trčanje kao obavezu i ne oduzima mi vreme. Mnogo je lakše kada počneš da trčiš u grupi, sa ljudima koji znaju, koji su iskusni i to je 'gura', to te nosi", kaže Ivana i u dahu nastavlja:
"Jeste, 'sekta' smo! Kao i skejteri i ti pecaroši što ih je Milena pomenula. I mnogi drugi. Da ne pričam o tome koliko je trčanje zdravo i kako se osećam mnogo bolje fizički i psihički otkako sam obula patike i krenula da gazim metre i kilometre".
Isto kaže i student arheologije Uglješa koji je počeo da trči pre četiri godine, a prethodnih godinu dana aktivni je član Belgrade adidas runners ekipe. I On je, poput Milene i Ivane, odlučio da mu "maratonsko krštenje" bude u Atini.
"Kada sam prestao da se bavim drugim sportovima, a trenirao sam košarku, shvatio sam da mi je potreban neki vid rekreacije. Aleksa mi je preporučio adidas runners tim, jer je pored trčanja na prvom mestu druženje i sa njima sam počeo da trčim. Atinski maraton mi je sam po sebi interesantna priča, na kraju krajeva, to je autentičan maraton, ima svoju istoriju. Meni je dodatno sve to interesantno jer studiram arheologiju, zanimam se za prošlost", rekao je Uglješa.
A kako bi ti ubedio mene da posle celodnevnog dana na poslu, sedanja za komputerom, izađem da trčim?
"Na prvom mestu jako je dobro kada čovek uspe da se kroz druženje rekreira i i to je najbitnije u ovoj našoj priči. Rekreacija i timski duh koji utiče na ljude da postižu bolje rezultate. U suštini, teško je da čovek izađe i trči sam, barem meni. Ali, kada pomisliš da ćeš doći na trening, da će neko ispričati šalu, neku priču, da ćete nasmejati, da ćeš videti drage ljude onda ti u suštini bude sve mnogo lakše", kaže Uglješa dok se psihički pripremao za trku na 42 kilometra.
Debitante na maratonu pomno je slušala Biljana Cvijanović i uključila se kao "viši savetnik", ponavljajući ono što je rekla u intervjuu za MONDO u martu ove godine: "Svako može da istrči maraton".
Cvijanovićeva za MONDO: Srbija? Dileme nije bilo!
"Bitna je upornost, ogromna volja i trening. Verujem da će Mileni i Ivani baš to, dakle, želja da završe maraton biti glavna snaga i podstrek da to i učine. Sećam se kad sam pobedila na maratonu. Bila sam nespremna, nisam pila dovoljno vode, dehidrirala sam, ali ta volja ona te vuče. Verujem da će to i one osetiti. Trčanje nije kao neki drugi sport u kojem treba da pobediš supernika. Ovde, pre svega, treba da pobediš sebe", smireno je govorila Biljana, koja je i pogledom ulivala samopouzdanje drugim devojkama, a ukupno ih je iz adidas runners Beograd bilo 15-ak na Atinskom maratonu.
Usledili su završni dogovori oko načina trčanja, poslednji saveti, taktička razmišljanja, razmena iskustava sa drugim adidasovim trkačima iz Evrope.
POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE DRUŽENJA ADIDAS TRKAČA IZ CELE EVROPE
Dok sam razmišljao o njima i o tome koliko ovi ljudi, zapravo, čine sebi važnu stvar, veliku uslugu, misli su mi prekinule Ivana i Milena:
"I? Dolaziš na trening kad se vratimo u Beograd?".
Nasmejao sam se. Nije da mi nisu "ubacili crva"... Poželeo sam im sreću i dobacio:
"Vidimo se na cilju".
Shvatile su poruku.
-------------------
DAN KASNIJE... MARATON (nedelja, 11. novembar 2018.)
Koleginica Milica je već od 4 sata ujutro bila na nogama. Trčala je u hotel u kojem su bili smešteni beogradski trkači iz adidasa, kako bi ih snimila neposredno pred trku, svo to uzbuđenje, žurbu, pa i tremu.
Za to vreme ja sam "uplivao" u reku hiljada Atinjana i Grka koji su želeli da budu deo AUTENTIČNOG maratona (ili bar Trke zadovoljstva i trke na 10 kilometara).
Grci su veoma ponosni na to autentično (uostalom ta reč i stoji u zvaničnom nazivu Atinskog maratona) i insistiraju da su baš oni "izmislili" ovu trku.
Iskusna atletičarka Biljana Cvijanović opredelila se za trku na 10 kilometara, nadajući se dobrom rezultatu. I malo joj je nedostajalo da bude treća. Popustila je u finišu. Nedostajalo joj je 10-ak metara za medalju... Bila je slomljena posle trke.
"Ovo je priča mog života", bila je rezignirana.
Probao sam da je utešim: "Ali, Biljo, bila si fenomenalna".
"Eh, četvrta kao stočetvrta! Uvek zabrljam na kraju", jedva je zadržavala suze i rukama je prekrila lice. Nisam znao šta da joj kažem, samo sam je pogladio po glavi.
Još dvoje trkača iz Belgrade adidas runners tima, Aleksandra i Stefan, trčali su trku na 10 kilometara. Rekreativno, želeli su samo da budu deo ovog trkačkog spektakla.
OVO SU ALEKSANDRINI UTISCI
Kada je završio trku na 10 kilometara Stefan Spiridonović je konstatovao: "Vredi!".
Čekali smo i ostatak beogradske ekipe. A ja nestrpljivo Milenu, Ivanu i Uglješu - debitante na maratonima. Nadao sam se da će da završe trku. Milica i ja smo ih željno iščekivali na cilju.
Na cilj je prvi iz ekipe stigao Dimitrije, koji je zaista trčao odlično, potom Marko i debitant Uglješa. Urlali smo zajedno sa njima od sreće!
Marko je u cilj doneo grančicu
"Na startu maratona, na Maratonskom polju, ljudi iz organizacije stoje i dele grančice svima i da ih doneseš to Atine", rekao je zadihani Marko, koji je imao krizu kod 30. kilometra, na kraju uzbrdice.
"Tu i posle kad kreneš da se spustaš, ne smeš da se opustiš, ne smeš da pustiš korak, jer lako može da te uhvati grč. Samo razmišljaš kako treba da dođeš do naredne bandere, 'baciš petaka' publici koja te bodri, da dođeš do narednog semafora, samo ti je to u glavi - izdrži još ovo, pa još ovo...".
Izdržao je i... poslušajte ga!
Za njima je stizao i ostatak ekipe.
Kada sam video Milenu na cilju, sa razvučenim osmehom, podsetio sam je da mi je dan ranije rekla da će ako istrči imati osećaj nepobedivosti.
"Jeste! Nepobediva sam sad", rekla je kroz smeh.
Iskusni maratonac Mihajlo sve vreme je bio uz drugu debitantkinju Ivanu Mitrić. I on joj je bio snaga da izdrži.
Kad te je stigla kriza?
"Ma, sve posle 20 kilometara je kritično", nasmejao me je Mihajlo.
A onda smo svi zajedno otišli po medalje. Svaki učesnik maratona dobio je uspomenu (prilično tešku, masivnu) i dokaz da je bio deo autentičnog događaja.
Ponosno poziranje. "Dajte mi urlik, oduševljenje", zvučao sam sam sebi kao ozbiljan fotograf (što nisam).
Ispustili su iz sebe poslednji atom snage. Milica i je smo urlali zajedno sa njima. Srećni što smo svi bili deo ovog spektakla.
"Sledeće godine i ti da poneseš ovu medalju oko vrata", nastavili su svoju kampanju da me ubede da i ja počnem da trčim.
"Neka, mogu opet da vas slikam - dobro vama, dobro meni. A i teška vam ta medalja...", uzvratio sam, mada sam u glavi ponovo počeo da se "lomim".
MARATON - I OVO SE DOGODILO (fotografije)
(tekst, foto, video: Milica Radović i Predrag Vujić)