Kako prevazići prvi šok koji vas parališe kad saznate da ne možete tako lako da dobijete bebu, kako sačuvati zdrav odnos sa partnerom tokom procesa VTO, kako preboleti eventualne neuspešne pokušaje... Evo saveta psihologa.
Neplodnost (Infertilitet) je kompleksno stanje, uzrok velike tuge za ljude koji se sa njim suočavaju, ali i velikih nerazumevanja.
Većina ljudi o tome ne razmišlja, čak ni kao o mogućnosti (jer "to" se uvek dešava nekom drugom), sve dok ih život ne suoči sa neplodnošću. Bolna realnost koja vam razori sve o čemu ste sanjali, a da toga možda niste ni bili svesni.
Iako mnogi parovi bebu "naprave" iz prve, u Evropi se 25 miliona ljudi bori sa neplodnošću. U Srbiji - njih 800.000.
Kad se nađete u toj situaciji, da vam izmiče nešto što ste uzimali zdravo za gotovo, odjednom shvatite kako ste naivni bili. Posle šest meseci ili godinu dana, od trenutka kad ste stvarno svim srcem poželeli bebu, počnete negde u dubini duše da se pitate. Još ne izgovarate naglas, čak ni pred osobom koju volite najviše na svetu. Ali svakog meseca… postane malo teže. I ne možete ni da procenite da li vas više zaboli kad vidite da je to još jedan mesec u kojem niste trudni, ili kad to treba da kažete onom kojeg volite.
Onda počnete da prebacujete sebi. Za svako oholo odmahivanje rukom, kad su vas pre koju godinu pitali "kad će beba"… Za svako "ima vremena"… Za svako šaljivo "kome treba beba, nek rodi sebi jednu" koje ste izgovorili na dečjim rođendanima na koje su vas zvali, a vi nevoljno odlazili jer vam je bilo dosadno ili pak bolno da sedite i slušate o pelenama i prvim zubićima.
I shvatite da je u stvari sve što želite - da pričate o pelenama i prvim zubićima, samo ne možete. Jer te dve crtice nikako da se ukažu na testu.
Kad uspete nekako da se trgnete i uprkos griži savesti koja vas izjeda počnete da tražite rešenje, čeka vas put koji može biti veoma zahtevan.
Tuga i osećaj krivice smenjivaće se sa strahom i besom. Sumnjaćete u sebe, u partnera, u sve što ste ikada dobro uradili u životu. Tražićete razlog. Razlog. A možda ga nikad nećete naći.
Najvažnije je da o tome kako se osećate pričate sa partnerom, jer je suočavanje sa neplodnošću jedno od najstresnijih iskustava sa kojima se možete suočiti kao par. Čeka vas neizvesnost, a malo je toga što ljude plaši koliko neizvesnost.
Upravo je o tome bilo reči na "Kafi sa psihologom" u beogradskom Dorćol placu koja je u organizaciji Hemofarm fondacije održana u Beogradu.
O problemima sa začećem, o tome kako prihvatiti činjenicu da vam je potrebna pomoć da postanete roditelji govorile su psiholog i psihoterapeut Danijela Galović i predsednica Udruženja "Šansa za roditeljstvo"Sandra Jovanović.
Onaj ko želi da ima dete, sigurno je razmišljao i o tome kako će izgledati budućnost, imao je neku viziju o tome kako će mu izgledati porodica jednog dana. I onda, kada ima problema, i oni traju neko vreme, vi pokušavate i ne dolazi do trudnoće… u nekom trenutku se odlazi kod lekara.
Suočavanje sa dijagnozom steriliteta ume da bude veliki šok, jer to najčešće nije neko stanje koje je praćeno tegobama. I odjednom, iz tog 'zdravi ste, partner vam je zdrav', kad prosto ne razmišljate o tome da bi moglo da dođe do problema, treba da prihvatite činjenicu da problem postoji, a onda i da se trgnete i počnete da tražite rešenje.
"U psihološkom smislu, reakcija na to je u rangu sa reakcijama na dijagnozu teške bolesti. Pre nekoliko decenija, dok vantelesna oplodnja nije postojala, to je stvarno moglo da bude, za neke ljude, ravno katastrofi. Slom svih životnih planova i nadanja. Ono što je sada dobro je što kada se saopšti dijagnoza infertiliteta, lekari mogu odmah da daju informacije o tome šta dalje može da se uradi, uključujući i informacije o postupcima vantelesne oplodnje", kaže Danijela Galović.
To je važno, jer informacije za parove kojima je u trenutku uspostavljanja dijagnoze svet potpuno uzdrman, ujedno su i nada. I svest o tome da nije sve izgubljeno.
Kad se ispostavi da vaše sumnje da nešto nije u redu nisu bile bezrazložne, sve što želite je da vam neko kaže da nije upravo to: nije sve izgubljeno.
Čujete dijagnozu od koje u tom trenutku odjekuje samo "infertilitet", i srce vam stane. U ordinaciji postane hladno, odjednom, i čujete nekako "sa strane" glas lekara koji vam objašnjava šta je u pitanju. Registrujete delićem svesti da vam tu neko nešto govori, a kroz glavu vam prolazi svaki put kad ste uradili nešto "glupo" ili "neoprezno".
Sve one banalnosti… zašto sam sedela u mokrom kupaćem prošle godine na moru… zašto nisam ranije… zašto sam se šalila da "ima vremena", kako sam samo mogla da kažem "kome treba beba, nek sebi rodi jednu", u vreme kad su već svi počeli da zapitkuju kad će beba jer ste se venčali i oboje imate posao… Onda se trgnete. To potraje neko vreme, ili, ako imate mnogo sreće, trgne vas već tada, na tom prvom pregledu lekar koji će vam dati nekoliko minuta, a onda reći "sad ste plakali i to je to, neću više da vidim nikakvo plakanje, napravićemo plan, i držaćemo se tog plana".
I to je dobar pristup. Plan. I pridržavanje tog plana. Možda nije loše da to imate u vidu, ako se suočavate sa infertilitetom. Ginekolog nije psiholog. I ne treba da bude. I nemojte da vas "uplaši" ako je lekar strog ili vam se učini da nema razumevanja za vas. Ne treba ni da ima razumevanja, jer vama ne treba neko ko će da vam govori da će "biti sve u redu", i da vas drži za ruku dok plačete. Treba vam neko ko će da učini da "sve bude u redu", ako je ikako moguće.
"Nekad ta dijagnoza može da se doživi i kao olakšanje, jer ljudi pomisle 'dobro, sad znamo protiv čega se borimo, znamo šta nam je činiti. Međutim, nekad je malo komplikovanija priča ako je u pitanju sterilitet neutvrđenog uzroka, a i to se dešava u određenom broju slučajeva", kaže Danijela.
Vantelesna oplodnja je interesantan koncept. To je "i lečenje i nije lečenje", jer vi nećete izlečiti sterilitet ako odete na vantelesnu. Ali, ova procedura omogućava vam da "zaobiđete problem" i da dobijete bebu koju želite.
"Kod nekih parova, reakcija na dijagnozu infertiliteta može da bude i neverica. Pa onda idu po raznim lekarima, menjaju ordinacije, laboratorije… I to može da bude, kao prva reakcija, čak i korisno. Ta informacija može da izazove tako preplavljujuća osećanja, da je nekad ljudima lakše da se sa tim izbore negiranjem. Ali, nije dobro ako to dugo traje jer vas to blokira da pokušate da nešto po tom pitanju preduzmete", objašnjava psihoterapeut.
A tu su i strah i anksioznost… I sumnja koja vas izjeda, briga o tome kako će to da prihvati osoba koju volite, ako je problem u vama, kako će to uticati na vaš odnos.
I krivica. Krivica koja vas proganja jer se osećate kao da partneru kojeg volite, nekome sa kim želite porodicu, "uskraćujete" bebu koju oboje želite.
"Onda se ponekad javlja i strah, da li će partner imati strpljenja, da li će želeti da prolazi kroz sve to… I zato je jako važno da parovi o tome razgovaraju."
A onda - izolacija, naročito ako se proces oduži, a trudnoća izostaje.
Postane vam jako teško da idete na dečje rođendane. Ili da se viđate sa prijateljima koji imaju decu, ili upravo čekaju bebu. Ali ono što treba da znate je da vas to ne čini lošom osobom. Čini vas samo ljudskim bićem.
"Nekad se, kad ste u društvu prijatelja koji imaju decu, javiće se tuga, nekad i osećanja na koja niste baš ponosni, jer ćete shvatiti da ima trenutaka u kojima zavidite ljudima koje inače volite, na tome što imaju dete. Ali to je, iako je neprijatno i iako to sebi ljudi zameraju, prirodno. I nije nešto što bi sebi trebalo da zamerate", objašnjava ona.
Kad ne uspe iz prve
U procesu vantelesne oplodnje, naročito ako ima po nekoliko neuspešnih pokušaja, ima i mnogo neprepoznatog tugovanja, što dodatno otežava stvari.
"Kad vam umre neka draga osoba, ljudi to razumeju, dođu, izjave vam saučešće, sede malo sa vama… To okolina ume da prepozna. 'Neuspešan pokušaj' zvuči nekako 'knjiški', dobro, niste uspeli, pokušajte ponovo i gotovo. A žena svaki neuspešan pokušaj doživi kao gubitak bebe. Te dve nedelje od embriotransfera, dok čekaju rezultat osluškuju sosptveno telo, osećaju se kao da možda jesu trudne, i kad stigne negativan rezultat bete, žena to doživi kao gubitak i izvor velike tuge. U takvim situacijama jako je važna podrška i razumevanje okoline. Osim toga, važno je da parovi sami sebi daju vremena između dva pokušaja vantelesne. Ako nije uspelo, dajte sebi vremena da prebolite. I onda krenite dalje", savetuje Galovićeva.
Ako to ne uradite, i desi se, a to nije retko, da ni sledeći pokušaj ne uspe… poješće vas ta tuga koju nosite u sebi.
Nemojte žuriti u sledeći ciklus da biste zaboravili na bol.
"Dajte sebi vremena da razumete kako se osećate, da odbolujete, da se oporavite. I onda pokušajte ponovo".
Prema evropskoj statistici koja se primenjuje i na nas, jer za Srbiju precizna statistika ne postoji, svaki šesti par ima neki problem sa začećem.
"Podaci koji se pojavljuju o 400.000 parova koji u Srbiji imaju problem sa začećem su okvirni, ali u krajnjoj liniji nije ni toliko važno da se prebroji svaki taj par. U Srbiji imate veliki problem, možda ne u Beogradu, ili u većim gradovima, ali u manjim mestima je ponekad sramota otići kod ginekologa, jer ginekolog 'poznaje vašu komšinicu' i onda ako se sazna da vi imate neki problem to će da se prepričava. Dešava se i da kad se ustanovi da muškarac ima neki problem, ostaje se tu, i parovi ne idu dalje u lečenje", kaže Sandra Jovanović iz Uduženja "Šansa za roditeljstvo".
Kod nas je veliki problem i primarna zdravstvena zaštita, lekari u domovima zdravlja trebalo bi mnogo, mnogo manje da govore "samo se opustite, desiće se", jer se ponekad time gubi dragoceno vreme. Za mnoge parove, "samo se opustite" ne znači ništa.
"Uvek savetujem ljude da je posle neuspešne vantelesne oplodnje u redu 'da ne budu u redu'. Dajte sebi neko vreme da odbolujete, i onda se podignite kao feniks. I krenite dalje. Ako želite bebu, i vantelesna je jedini način da dobijete bebu, vi prosto ne možete da odustanete. Ljudi vrlo retko odustaju, i to je pokazala i anketa našeg udruženja, u kojoj je samo jedan odsto parova koji su učestvovali u anketi rekao da bi u nekom trenutku odustao od procedure".
Jako je teško, gotovo nemoguće, reći "ja ne mogu više, dosta je". Ponekad, ljudi su prinuđeni da odustanu, zbog godina, zbog finansija, ali u najvećem broju slučajeva, kad ne bi bilo tih faktora, niko od onih koji se upuste u proces vantelesne ne bi odustao nikad. Jer svaki put kad uđete u novi ciklus vantelesne, drži vas nada je će "ovaj put" biti onako kako priželjkujete.
Ono što je važno da znate, ako se suočavate sa infertilitetom, jeste da vantelesna oplodnja, naročito ako bude i neuspešnih pokušaja, može ozbiljno da poremeti dinamiku partnerskih odnosa.
Ponekad, desiće se da taj težak period kroz koji par prolazi izvuče na površinu neka nerazrešena pitanja u njihovom odnosu, a sve dodatno otežava i činjenica da muškarci i žene različito reaguju na tu novu situaciju.
"Žene često imaju izraženiju potrebu da pričaju o svom problemu, o onome kroz šta prolaze, dok se muškarci često zatrpavaju poslom i emocionalno se distanciraju. I onda, koliko god da se malo ili mnogo o procesu razgovara, žene će se često osećati kao da o tome nikad ne razgovaraju sa partnerom, dok će se muškarci osećati kao da samo o tome i razgovaraju. Stvar je u tome što žene, bez obzira na to da li je infertilitet sa njihove ili sa strane njihovog partnera, imaju izraženiju stresnu reakciju jer se osećaju kao da su odgovorne za to što se dešava", kaže Danijela Galović.
U takvim situacijama, može da pomogne razgovor sa psihologom, jer omogućavaju ljudima da sagledaju kako se osoba koju vole oseća, ali i da razumeju zašto na određeni način reaguju.
"Načini izlaženja na kraj sa teškim osećanjima koje njihov partner ili partnerka primenjuju, a koji se razlikuju od njihovih, podjednako su legitimni. Bolje uzajamno razumevanje im omogućava da jedno drugom pruže podršku i da kroz suočavanje sa činjenicom da do trudnoće ne dolazi prirodnim putem, a zatim i kroz sam proces vantelesne oplodnje, prođu zajedno - kao tim. Individualni razgovori sa psihologom, kako ženama tako i muškarcima, otvaraju mogućnost za dolaženje do odgovora na neka pitanja koja ih muče i za jasnije definisanje sopstvenih osećanja", objašnjava Galovićeva.
Beba nije "projekat", iako ponekad može da zvuči tako, kad čitate novine pa naiđete na neki tekst o poznatoj ličnosti koja se "ostvarila kao majka" ili planira da se "ostvari kao majka". Beba je ljubav. Samo što i ljubavi ponekad treba podrška sa strane.
Kako možete da pomognete, ako neko koga volite prolazi kroz VTO
Vantelesna oplodnja ne bi trebalo da bude tabu, nema tu nikakve misterije, i umesto da se o tome šapuće i da se deca rođena iz postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje posmatraju kao "drugačija", evo šta bi trebalo da znate. Vrlo je jednostavno, u stvari. Vantelesna oplodnja nije "veštačka" oplodnja. Nema tu ničega veštačkog. Ima samo ljubavi i želje da žena i muškarac koji se vole postanu mama i tata.
Ako neko koga volite, neko ko vam je blizak prolazi kroz proces vantelesne oplodnje, evo šta bi trebalo da znate.
"Pitajte šta se dešava, i u kojoj su fazi samo ako vas to zaista interesuje, i ako imate strpljenja da saslušate odgovor. To nije tema za usputno ćaskanje, tek da se ubije vreme, ali nije ni tema koju treba da načinjete ako ne želite stvarno da čujete šta će vam ti ljudi reći", kaže Sandra Jovanović.
Šta ne bi trebalo da kažete nikad?
"Zašto jednostavno ne usvojite?" Usvajanje nije automatski sledeći korak. To je sasvim drugačiji proces, ali ga ponekad preporučuju prijatelji, članovi porodice, pa čak i stranci, jer misle da će se tako parovi osetiti bolje. Ne mora svako da želi usvajanje, ta odluka je svakako individualna te je ne treba mešati ni sa odlukom o odlasku na VTO procedure.
Umesto toga: Pokušajte da izrazite koliko vam je žao što prolaze kroz takav proces i pokažite da shvatate koliko je sve to bilo teško, i jeste teško.
"Samo se opustite, prestanite da razmišljate o tome toliko i to će se dogoditi!" Iako bi bilo divno imati magiju i opustiti se, u stvarnosti to nije tako pa su ovi komentari zaista neupotrebljivi.
Umesto toga: Dozvolite im da znaju da ih razumete (pa čak iako ne razumete), shvatite koliko im je teško da kroz sve to prolaze, recite da ste uvek tu ako im treba neko za bilo šta, za razgovor, smeh, suze.
"Imam prijateljicu koja je zatrudnela iz 11. puta vantelesnom oplodnjom, ne odustaj!" Koliko god to zvučalo surovo, parovi ne žele da slušaju o čudesnim pričama ljudi.
Umesto toga: Sjajno je biti pozvan na ručak, u pozorište. Toliki fokus je na tome da se telo pripremi za bebe, da se često zaboravi na brigu o sebi. Šetnja ili ručak sa prijateljima, porodicom, komšijama može biti prava stvar. Još bolje je da se na takvim okupljanjima ne pominje sterilitet.
"Zar ste odustali?" Mnogi ljudi koji su suočeni sa ovom borbom trpe duboko osećanje gubitka i tuge, pa i depresije. To je žaljenje koje je nevidljivo za većinu ljudi.
Umesto toga: Dopustite im da se osećaju tako da mogu otvoreno da govore sa vama, bez presuda, bez osuda.
"Kada budete imali decu, shvatićete!" To što ste rekli nekome ko prolazi kroz problem steriliteta je vrlo bolno, a može i uzrokovati mnogo uznemirenosti.
Umesto toga: Budite osetljiviji, nemojte pretpostavljati da nemaju šta da ponude na određene teme ili situacije. Imaju, itekako. Pitajte ih za savet, oni su ljudi koji razmišljaju puno o vaspitanju dece.
I možda najvažnije, prestanite u 21. veku da ljude pitate "kad će beba" i "šta ima novo".