Iz godine u godinu "armejci" su bili tim koji je ispuštao prednost na Fajnal foru. Čak i kada je pobeđivao i osvajao titulu. Ovog maja, priča je drugačija...
"Sećam se trenutka kad se Teo (Miloš Teodosić) i ja pogledamo i kažemo: 'Osvojismo mi ovo'. Bukvalno se smejemo, toliko smo bili bolji u trenutku... Ali, onda kreće nešto, ne znam šta, kao da je sudbina...", rekao je u intervjuu za MONDO Nenad Krstić, čuveni srpski centar, dok se prisećao jednog od najvećih preokreta u istoriji Fajnal for turnira Evrolige.
Naravno, bilo je to čuveno istanbulsko finale 2012, u kojem je njegov CSKA krajem treće četvrtine imao 19 poena prednosti, ali je onda potpuno stao i ispustio titulu u duelu protiv Olimpijakosa Dušana Ivkovića.
Taj poraz, protiv ekipe koju je CSKA dva meseca ranije u Moskvi pobedio 40 razlike, kao da je bio najava teških godina za "armejce" na završnim turnirima Evrolige, gde su sa izuzetkom 2016. godine sve češće pucali pod pritiskom i ispuštali dobijene utakmice.
Da se to dogodilo samo u Istanbulu, ne bi postalo "pravilo" kada je CSKA u pitanju.
Prvi put, istorija se ponovila i u Milanu 2014, kada Moskovljanima za trijumf u polufinalu protiv Makabija nije bilo dovoljno ni "plus 8" na pet minuta pre kraja, kao ni "plus 4" uoči poslednjih 20 sekundi.
Isti pad dogodio se "armiji" i u Londonu 2015, gde je četiri minuta pre kraja polufinala vodila 61:52 protiv Olimpijakosa i imala loptu, ali im je pobedu oteo neverovatni Vasilis Spanulis, trojkom na deset sekundi pre kraja.
Gazda CSKA Andrej Vatutin sedeo je tada kraj terena u glavnom gradu Španije i u neverici gledao ka video bimu, pitajući se šta je još potrebno da uradi da njegov tim skine "prokletstvo" i da ga jednom obraduje kada je najvažnije.
Konačnu radost on je dočekao u maju naredne, 2016. godine, kada je ekipa Dimitrisa Itudisa u finalu protiv Fenerbahčea ponovo prokockala veliku prednost (plus 21!), ali je nakon produžetka ipak osvojila sedmu titulu u istoriji najčešćeg učesnika Fajnal for turnira.
Iako su sebi stvorili i lakši put u Berlinu, Teo i saigrači ipak su uspeli te večeri na teži način i nekako su pobedili duhove prošlosti, košem Viktora Hrijape iz odbojke, 1,9 sekundi pre kraja.
Razumljivi grč je očigledno i dalje bio tu, ali i titula, uz koju je bilo mnogo, mnogo lakše...
Nije potrebno naglašavati da je CSKA prema sličnom scenariju, mada ne toliko dramatičnom, izgubio titulu sledeće godine u Istanbulu. Ponovo su na drugoj strani bio "Bili" Spanulis i Olimpijakos, ponovo su Moskovljani vodili do 35. minuta (najviše 40:27) i opet to nije bilo dovoljno.
I to na istom mestu na kojem su 2012. ispustili šampionski trofej.
Prošla godina i Fajnal for u Beogradu izuzetak su od ovog niza, jer je CSKA odigrao daleko ispod svog nivoa, doživeo oba poraza (Real, pa Žalgiris) i veoma lošim nastupom donekle i skinuo sa sebe očekivanja u ovoj sezoni, bez obzira na neupitnu snagu tima, koji je ostao na okupu.
Ovog proleća, videli smo neki novi CSKA. Bar u polufinalu.
Ekipa Dimitrisa Itudisa pobedila je Real na način potpuno suprotan svemu na šta su nas "armejci" navikli. U dvorani "Fernando Buesa" vodili su Madriđani, imali i rezultat i kontrolu igre u većem toku meča, ali su u završnici gledali kako ih Moskovljani stižu i prestižu.
CSKA je sada taj koji se digao iz mrtvih i u poslednjih 14 minuta nadoknadio isto toliko poena zaostatka. Otelo Hanter i Serhio Rodrigez poveli su ekipu u preokret, a Realov trener Pablo Laso i njegov tim počeli su u tom trenutku da gube kontrolu, sve dok im finale nije potpuno skliznulo iz ruku.
Zato će biti još teže prognozirati kako će izgledati nedeljni meč za trofej, u kojem ćemo na jednoj strani videti očigledno novi, rasterećeniji ruski tim, a na drugoj atraktivni Anadolu Efes, čiji je stil ove sezone stekao brojne simpatije.
Košarkaška Evropa uživaće u finalu koje definitivno nije očekivala. Kao ni preokret CSKA u polufinalu.