KRATKA PRIČA: Jedan dan života Dimitrija Pavlovića

Naslov govori sve... Pročitajte odličnu priču Ljubice Kubure iz Beograda!

0
A- A A+
Foto: Getty Images

JEDAN DAN ŽIVOTA DIMITRIJA PAVLOVIĆA

Dimitrije Pavlović nije oduvek bio hipohondar. Ne možemo ipak sa apsolutnom preciznošću da zaključimo, koji događaj je prethodio njegovom preobražaju u čoveka odveć zabrinutog za svoje zdravlje. Nagađamo da to može biti nedavni odlazak u penziju, nakon višedecenijskog rada u Glavnoj zemunskoj pošti. Celog života je lepio markice na tuđa pisma, evidentirao pošiljke raznih ljudi, plaćao njihove telefonske račune. I odjedanput je sve to okončano, nakon kratke proslave u zagušljivoj kancelariji u kojoj su se odlagali paketi i knjige o ribolovu u tvrdom povezu, sa posvetom: "Prijatan odlazak u penziju i mnogo godina u zdravlju, žele ti tvoje kolege". Pretpostavljamo da su baš nakon tog događaja i krenule njegove muke.

Nakon što se penzionisao, bilo mu je neobično važno da svakodnevno obavlja svoje male rituale. Ujutru je kupovao novine, jogurt i hleb. Kafu je pio isključivo nakon doručka, jutarnju gimnastiku nije preskakao, a psa je šetao tek u podne. Knjigu o ribolovu prelistavao bi pred spavanje. Stranicu sa posvetom je odavno pocepao.

Ukoliko bi se kojim slučajem dogodila neka nepredviđena okolnost, koja bi uspela da poremeti tok njegovih ustaljenih navika, postajao bi izrazito nervozan i iz istih stopa bi pristavljao čaj od matičnjaka. Podrazumeva se, ukoliko bi ga pomenuta iznenadna okolnost zatekla kod kuće. A poslednjih meseci je retko napuštao svoj mali stan. Osim sredom u podne, kada je posećivao lekara opšte prakse. Sedeo bi u čekaonici sa skupljenom šakom koju je držao na srcu dok je čekao da ga medicinska sestra prozove. Kada bi nakon višesatnog čekanja došao njegov red, ušao bi u ordinaciju i zadovoljno konstatovao kako je osetio ekstrasistolu "sa svojih pet prstiju", bolje nego što bi to holter učinio. Proklete mašine ne mogu poznavati bolje njegovo srce od njega samog.

Doktor ga je tokom poslednje od pomenutih epizoda, uputio kod psihijatra. I to odmah narednog dana, dakle u četvrtak. Ta činjenica ne bi predstavljala nikakav problem, da četvrtak nije dolazio posle srede. Jer samo je sreda dan predviđen za posete medicinskim ustanovama.

Litre čaja od matičnjaka nisu bile dovoljne da smire uznemirenu dušu Dimitrija Pavlovića. Lekar i to četvrtkom! Nije mogao tako lako da se pomiri sa tom iznenadnom obavezom. Mogao je da ne ode. Međutim, to je bilo previše rizično.

To kobno jutro jedva je načeo prženice koje je ispekao prethodnu noć i zaputio se ka doktoru. Psa će morati da prošeta komšija, o jutranjoj gimnastici nije bilo ni reči, a na kafu takođe nije pomišljao, zbog pogubnog dejstva kofeina na njegove srčane zavrzlame.

Višegradska ulica je kao za baksuz bila raskopana. Nije bio siguran gde bi trebalo da skrene, a uzbrdica nije nimalo pomagala da se tahikardija umiri. Zastao je na trenutak kako bi pokušao da dođe do daha. Tokom svakog svog nervnog rastrojstva nailazio bi na uzbrdice. Ta zakonistost, koliko god se činila neprijatnom, zapravo mu je prijala. Dobro je da je bilo barem neke zakonitosti tog dana.

"Izvinite gospodine, ispalo Vam je nešto", obratila mu se iznenada jedna žena. Rukom je pokazala na papir koji je ležao na podu. To je bila ona prva stranica knjige o ribolovu na kojoj je bila napisana prokleta posveta kolega iz pošte. Zgužvao ju je i bacio u prvi kontejner na koji je naišao.

"Ovo nije dobar znak Dimitrije Pavloviću", mislio je. Utom mu je prišla još jedna oniža žena koja je nosila u rukama kese sa starim novinama. Zamolila ga je "za neki dinar", kako bi mu predskazala budućnost. Odmahnuo je rukom i nastavio dalje. "Sad je našla da mi predviđa, kada ni ja sam ne mogu da predvidim", mislio je, a iz daleka se čuo ženski glas: "Crkao da Bog da đubre matoro".

"Ovo zasigurno nije dobar znak Dimitrije Pavloviću", mislio je u sebi. Kada je napokon stigao u bolnicu, predao je medicinskoj sestri uput i zdravstvenu knjižicu.

Uobičajeno je stavio ruku na srce i započeo sa brojanjem otkucaja.

I kad je došao do osamdesetog, bez ijedne zabeležene ekstrasistole, ugledao je čoveka u zelenoj uniformi kako trči u njegovom pravcu.

"Našao sam ga, dođi!" uzvikivao je. Iza njega se pojavio još jedan oniži mladić u sličnoj uniformi. Trčali su mu u susret.

"A mislio si da ćeš nam pobeći", obratili su mu se.

"O čemu se ovde radi", pitao ih je, jedva dišući.

"Opet glumi zbunjenost", rekao je oniži tip u zelenoj uniformi. "Polazi sa nama i nemoj mnogo da bulazniš!"

Dimitriju je srce počelo mahnito da lupa i ubrzo je pao u nesvest. Kada je opet otvorio oči, iznad sebe je video čoveka u beloj uniformi kako ga posmatra.

"Gde sam ja", pitao je uplašeno.

"U bolnici gospodine Pavloviću, izvinite molim Vas ukoliko su Vas naši tehničari uplašili, pomešali su Vas sa nekim drugim pacijentom."

"Nema nikakvih problema doktore. Nego, šta mislite da mi ipak odložimo ovaj pregled za sledeću sredu?"

Ljubica Kubura, Beograd

..........

(Priča "Jedan dan života Dimitrija Pavlovića" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice)

Ostale vijesti