KRATKA PRIČA: Zoran Bar - Dvadeset minuta

Još jedna priča o odlasku... Iz pera Zorana Bara iz Beograda

0
A- A A+
pas Foto: Getty Images

DVADESET MINUTA

Leto je već bilo na izmaku, a oblaci sve izraženiji kada sam se spremao da, posle produženog oklevanja, odem od kuće. Odluka je postala čvrsta poput granita kada su osećanja prema ruševinama dečačke nostalgije poprimila njegovu boju. Iz tog razloga, bez puno nepotrebnih preispitivanja i jeftinih sentimenata, odlučio sam da gradić svog detinjstva napustim tiho.

Želju za što neprimetnijim nestankom sprečavala je jedino neminovnost posete devedesetogodišnjem deki, koja je bila motivisana uvek prisutnim znakom pitanja, izraženim prozaičnom rečenicom „da li ćemo se ikada više uopšte i videti”.

Ceo svoj životni vek, deka je proveo na selu, udaljenom dvadeset minuta vožnje u odnosu na gradić koji sam napuštao. Tokom života, pred očima su mu se pojavljivali i promicali meštani kojih je danas ostalo tek nekoliko, pa je selo, kako su decenije prolazile, a dekine bore postajale sve dublje, bivalo sve praznije, te je on, u tom trenutku, bio njegov najstariji žitelj.

Da li zbog zemljoradničkog stoicizma, zbog kog je više vrednovao rad nego međuljudsku sentimentalnost, ili zbog nečeg drugog, ali prve reči koje je, pomalo ljutito, izgovorio nakon što sam mu saopštio da odlazim bile su: „Pa koga sad da nađem da mi oreže lozu i iscepa drva”, uz pogled kojim kao da je, iz praktičnih razloga, pokušao da razbije moju odluku na million sitnih delova.

Nakon toga, posmatrao sam ga kako u narednih pola sata, očiju odsutno usmerenih u stranu, uprkos mojim pokušajima da započnem neki značajan razgovor, jednako odsutno spominje neka, meni nepoznata, imena potencijalnih kandidata za banalnost navedenog posla, koji se, u rutinskoj jednoličnosti, ponavljao iz godine u godinu.

Dok mi je pogled lutao po dvorištu u kom smo sedeli, primetio sam prazno gnezdo iznad kapije i, u jalovom pokušaju da promenim temu i utvrdim da li deka razume jeftinu simboliku, gotovo iz dosade, upitao: „Koliko vidim, deda, odoše laste?”

Posle kraćeg oklevanja, izazvanog nemogućnošću da se distancira od teme ka kojoj je i dalje bio fokusiran, očigledno bez razumevanja pokušaja banalne metafore zbog koje sam se momentalno postideo, hladno je izgovorio: „Pa odoše, šta je tu čudno? Sad im je i vreme”, dok je granit u mojim grudima postao još tamniji, a odluka o odlasku jos čvršća.

Nekoliko minuta kasnije, ne bih li prekinuo neprijatnu tišinu, koja je bila toliko izražena da mi je zvučala kao zaglušujuća buka, upitao sam ga šta planira da uradi tokom nastupajuće zime – da je ponovo provede sam, ili da se, kao što je tokom dužeg vremena najavljivano, preseli kod svoje ćerke, u kuću iz koje sam odlazio.

Nakon što je rekao da mu se hronični problem sa kičmom u toj meri pogoršao da više nije u mogućnosti da samostalno brine o sebi, uz sudržanu ekspresiju je istakao da će morati da, prvi put posle osamdeset godina, promeni boravište. Dok je to izgovarao, istovremeno se, iz zadnjeg dvorišta, probijao lavež njegovog dugogodišnjeg, jednako ostarelog, psa, koji kao da je želeo da upita: „A šta će biti sa mnom?”

Odgovor sam mogao da naslutim, ali sam pitanje ipak postavio – prvenstveno iz razloga neubedljive nade da bi mogao biti drugačiji od očekivanog, a to je da će pas biti prepušten opustelom sokaku, kojim će lutati u pokušaju da dođe do kakve delimično jestive hrane – gorkih komada produženog života.

Ravnodušnost uz koju je govorio o sudbini svog vernog ljubimca bila je potpuno jednaka onoj koju smo obojica osećali prilikom pozdrava. Nakon što sam mu, po izlasku sa prilaza kuće i stupanja na put, tradicionalno mahnuo iz automobila u pokretu, posmatrao sam njegovu siluetu kako iščezava na hladnoj površini unutrašnjeg retrovizora, kada sam najednom odlučio da, na izlazu iz sela, skrenem levo, prema lokalnom groblju.

Dok sam stajao ispred baking spomenika, na kom se, već nekoliko godina, na njegov lični zahtev, u sklopu pripreme za neminovno, nalazila i dedina slika, zamišljao sam kako tiho nestajem iz gradića svog detinjstva, kako dekin napušteni pas usamljeno luta opustošenim ulicama nekada razdragane varošice, o našoj ravnodušnosti prema svemu tome, dok me, iz vrtloga setnih misli, nije prenula senka četinara koji su nalazio iza mene, a čiju krošnju je vetar nestalno ocrtavao po hladnoj površini mermernog spomenika, kada sam se zapitao šta nas to sprečava da na isti način reagujemo na život kao što to radimo dok čitamo priče.

Zoran Bar, Beograd

........

(Priča "Dvadeset minuta" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice)

Ostale vijesti