Neverovatna priča o "ukletom" sinu kralja Petra I

Autor:

Srbija ga je više volela od Karađorđa, rođeni brat ga je izdao i smestio u ludnicu, jedina srpska istorijska ličnost koja je rekla "NE" i Hitleru i Titu, ovo je priča o Đorđu Karađorđeviću.

Neverovatna priča o "ukletom" sinu kralja Petra I Foto: Predrag Vujić/Mondo

Đorđe Krađorđević rođen na današnji dan 1887.godine, po mnogima jedna od najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije.

Detinjstvo je proveo u prestonici Crne Gore, da bi se nakon smrti majke sa ocem kraljem Petrom Prvim, bratom Aleksandrom i sestrom Jelenom preselio u Ženevu.

Posle četiri godine odlazi u Petrograd da bi nastavio školovanje u Kadetskom korpusu. Nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka na vlast dinastije Karađorđević, u Srbiju dolazi kao prestolonaslednik.

Samo šest godina kasnije, u svojoj dvadesetčetvrtoj godini, prinuđen je da abdicira i svoje pravo nasleđa prepusti bratu Aleksandru Karađorđeviću. Postoje dve teorije zašto se Đorđe odrekao krune, prva je zbog napada na svog slugu koga je pretukao, a druga je zbog izrazitog otpora prema Austougarskoj.

Naime nemili događaj kada je kralj Đorđe u naletu besa šutnuo u stomak svog poslužitelja Kolakovića dogodio se 1909.godine.

Kolaković je nakon nekoliko dana preminuo, ali je u pismu supruzi koje je predao jednom bolničaru, opisao šta se zapravo dogodilo:

"Draga ženo, pre neki dan tukao me je grozno prestolonaslednik Đorđe sa nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. Ja sam odmah dobio jake bolove i doveli su me u bolnicu, i baš sinoć 2. marta (po starom kalendaru) dođu u bolnicu upravnik varoši Beograda Alimpić, načelnik Saniteta i zastupnik upravnika Dvora g. Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt: kako me nije niko ubio, nego da sam pao sa basamaka i da sam se tako ubio; ženo, zato ti javljam da nisam pao, nego me ubi prestolonaslednik Đorđe u trbuh nogama. U slučaju moje smrti: traži izdržavanje iz Dvora i čuvaj dobro decu", navedeno je u pismu koje su ranije prenele "Večernje novosti".

Abdikacija prestolonaslednika Đorđa nije olako primljena u Srbiji, otac kralj Petar Prvi je bio "besan" smatrajući da je učinjena velika greška: "Đorđe je moja krv, a Aleksandar je krv Nikole Petrovića, crnogorskog kneza".

U očima mnogih Srba on je bio sušta slika i prilika vožda Karađorđa i oni su smatrali da do toga nije smelo da dođe. Ali obrenovićevci i razočarani karađorđevićevci su tu odluku pozdravljali.

Promena prestolonaslednika zapretila je da postane mnogo veći problem od "ličnog dinastičkog pitanja".Tako je u Srbiji stvorena atmosfera koja je pogodovala nastajanju raznoraznih intriga i lažnih informacija.

I u svetu je ta informacija prihvaćena na različte načine, najburniju reakciju imala je Austrougraska .

Naime, godinu dana nakon što je abdicirao kralj Đorđe je za vreme Aneksione krize (međunarodna kriza nastala nakon što je Austrougraska anektirala Bosnu i Hercegovinu 1908. godine) davao neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Bečom i Peštom, a na Pozorišnom trgu (današnji Trg republike)je čakspalio zastavu Monarhije.

Zbog svega navedenog postojala je i teorija da je Đorđe kao najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austrougarskom zapravo uklonjen sa prestola zatošto je hteo rat sa njom.

Prgava narav Karađorđevog praunuka bila je uzrok gotovo svih njegovih problema sa okolinom.

Tako je bio u sukobu sa Nikolom Pašićem, Apisom i Petrom Živkovićem. Pašić je čak više favoriozavao Aleksandra Karađorđevića za prestol jer je bio taktičniji i lakše je moglo da se manipuliše sa njim, barem je tako tvrdio Pašić predsednik srpske vlade.

Prestolonaslednik, kasnije kraljević, Đorđe, bio je omiljena ličnost u srpskom narodu, možda se iza toga krije i činjenica da je svoju veliku hrabrost i požrtvovanost dokazao tokom Prvog i Drugog balkanskog, a posebno tokom Prvog svetskog rata.

Za razliku od mlađeg brata Aleksandra koji vojsku nikada nije video izbliza, stariji Đorđe je bio u borbenom stroju "sa senima svojih predaka".

Teško je ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine, gde se istakao svojim herojstvom, srećom zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ.

Kad se oporavio od rana, po nalogu Aleksandra, koji je od oca preuzeo vrhovnu komandu, otputovao je u Pariz i tamo ostao do kraja rata.

Krađorđević koji je odbio Hitlera i Tita i "nedužan" bio u ludnici

Njegova teška priča nije završena, naprotiv rođeni brat Aleksandar je Đorđa 1925.godine smestio u psihijatrijsku bolnicu u Toponici kod Niša, možda zbog straha od narodne ljubavi prema njemu.

Tu je ostao sve do 1941. godine, kada su ga, oslobodili Hitlerovi nacisti.

Hitler mu je, prema predanjima nudio da bude kralj okupirane Srbije,bio je to Adolfov pokušaj da se reši Nedića, Ljotića i ostalih a da Srbe tako smiri što će na čelo postaviti njihovog idola.

Ipak, Đorđe je tu ponudu odbio bez razmišljanja, kao i ponudu da se vrati i živi na Belom dvoru.

Mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji objavljenoj krajem šezdesetih godina, tragediju ovog ličnog oslobađanja od strane okupatora opisao je ovim pitanjem: "Zar je trebalo da ceo jedan narod, narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu, da bih je ja stekao?"

Rat je proveo u u centru Beograda, po svemu sudeći u svom stanu u Jevremovoj ulici, ali nikada ni jednim potezom nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Pritom, bio je jedini Karađorđević u otadžbini.

Komunisti koji su svim ostalim pripadnicima dinastije zabranili povratak u zemlju, njemu su dozvolili da ostane. I to ne zato što su nameravali da ga koriste u propagandne svrhe, vrlo malo ljudi je zapravo uopšte znalo da je on tu.

Pored toga, niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije primetio njegovo navodno ludilo, pa se nameće zaključak da ga je brat na pravdi Boga držao u psihijatrijskoj ustanovi.

Seksulana orjenatcija trač ili istina?

U žiži javnosti i tračeva našao se nesuđeni prestolonaslednik Đorđe, a pre svega šuškalo se o njegovom seksualnom opredeljenju.

Istoričar Predrag Marković ranije je za "Telegraf" rekao da je došao do saznanja da se kralj Petar Prvi žalio da mu Alas "pečati sina odostrag", odnosno da su i jedan i drugi homoseksualci, istoriografija bi tek trebalo da potvrdi istinitost ili lažnost ove tvrdnje.

Čak se tvrdilo da su pričeo i njegovoj seksulanoj opredeljenosti širili upravo Pašić i Apis da bi ukajali njegov ugled u narodu.

Inače, Đorđe se u poznijim godinama oženio Radmilom, ali zakonitu decu nije imao. Iako je storičar i istraživač, dr Branislav Gligorijević, koji je godinama radio na monografiji “Kralj Aleksandar Karađorđević”, naišao je na neke dokaze koji govore da je najstariji sin kralj Petra I ipak imao vanbračnu ćerku i da je ona začeta u prvim godinama njegovog boravka u “ludnici” u Gornjoj Toponici.

Preminuo je 17. oktobra 1972. godine u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu. Pored njega je 1993. godine sahranjena i Radmila.

Ostale vijesti