Verni ljubičasti vojnik: Anđelo di Livio

Autor:

Fiorentina u subotu dočekuje omraženi Juventus, a jedan čovek spaja dva kluba na vrlo specifičan način. Anđelo di Livio je ne samo simbol kluba sa Artemio Frankija, već i cele Firence.

Verni ljubičasti vojnik: Anđelo di Livio Foto: GULIVER/GETTY IMAGES/GRAZIA NERI

Okršaj Fiorentine i Juventusa će predstojećeg vikenda otvoriti treće kolo Serije A. Meč dolazi 15 godina nakon što je Fiorentina uspela da se podigne posle svog najbolnijeg pada. Jedan čovek je bio oličenje borbi koje je ovaj klub prošao početkom 21. veka.

Anđelo di Livio je leto 2002. godine proveo u Japanu i Južnoj Koreji. U dresu Italije, igrao je na svom drugom Svetskom prvenstvu, na najmodernijim stadionima, pred 40 i više hiljada ljudi. Samo par meseci kasnije, Daleki istok zamenio je četvrtom ligom Italije i malim, trošnim stadionima čije su tribine retko kada bile pune.

Koliko god kontrast bio velik, ovo nije bio pad u zaborav. Naprotiv, odluka je bila njegova.

Fiorentina je u proleće 2001. osvojila prvi trofej posle pet godina. U finalu Kupa Italije, bili su bolji od Parme. Predrag Mijatović je oba finalna meča presedeo na klupi, a Savo Milošević je u revanšu bio strelac za vođstvo Mlekadžija. Meč je na kraju završen 1:1 i posle pobede u prvom meču na Enio Tardiniju 1:0, Fiorentina je osvojila šesti trofej nacionalnog kupa.

U prvenstvu su završili takmičenje u sredini tabele i sledeće sezone su u Kupu UEFA preskočili prve dve prepreke. U trećem kolu ih je savladao Lil i posle toga je bilo jasno kako će se stvari odvijati. Enriko Kjeza - čiji sin Federiko danas nosi ljubičasti dres - doživeo je tešku povredu kolena i tim je bio u potpunosti ogoljen.

Tek pet pobeda i sedam remija u celom prvenstvu značili su ispadanje Fiorentine u Seriju B. Tokom juna 2002. godine, dok je Di Livio nosio dres Azura, Viola je zbog finansijskih problema otišla u administraciju. Dugovanja od oko 50 miliona dolara značila su bankrot. Fiorentina je prestala da postoji.

Di Livio, tada već 36-godišnjak, sve je bio bliži odluci da je došlo vreme za kraj karijere. „Ne znam šta ću raditi sledeće. Da budem iskren, počinjem da mislim da treba da se penzionišem. Ali svi smo postali slobodni igrači i imaćemo ponude za razmatranje“, izjavio je iskusni Rimljanin.

I zaista, svi su imali mnogo ponuda. Kjeza je otišao u Lacio, Nuno Gomeš u Benfiku, Danijele Adani i Domeniko Morfeo u Inter, Emilijano Moreti u Juventus, Ezekijel Gonzalez u Boku Juniors. Di Livio je mogao da bira – želeo ga je prvo Inter, potom i Torino, pa čak i Fulam, čiji je sportski direktor u to vreme bio Franko Barezi. Anđelo je napravio nezamisliv potez i odlučio da ostane u Firenci.

Anđelo Di Livio Foto: GULIVER/GETTY IMAGES/BEN RADFORD

Rođen u italijanskoj prestonici 1966. godine, Di Livio fudbalski je odrastao u Romi. U sezoni 1984/85 je započeo seniorsku karijeru, ali nakon što u svom dečačkom klubu nije uspeo da upiše nijedan nastup, preselio se u Ređijanu. Nastupao je posle za Noćerinu, Peruđu i Padovu, da bi transfer karijere doživeo 1993. godine prelaskom u Juventus.

Za Staru damu je odigrao 270 utakmica tokom šest godina. Osvojio je sve što se osvojiti moglo - tri Skudeta, Ligu šampiona 1996. (i igrao još dva finala), Kup Italije, Interkontinentalni kup...

Međutim, Mali vojnik – kako je glasio njegov nadimak, dobijen od Roberta Bađa, zbog karakterističnog, neumornog trčanja napred-nazad – je 1999. bio razočaran. Njegov usmeni dogovor sa Juventusom da će mu ugovor biti produžen klub nije ispunio i odlazak u Fiorentinu je bio sve što mu je preostalo.

U avgustu 2002. godine, osnovan je fudbalski klub Florentia Viola. Novoosnovanom klubu je bilo zabranjeno da koristi ime Fiorentina, kao i prepoznatljive ljubičaste dresove. Takmičenje su počeli u Seriji C2/B, četvrtom rangu takmičenja. Od svih igrača iz prethodne sezone, jedino je Di Livio ostao u klubu. „Nisam želeo da ostanem upamćen kao kapiten tima koji je ispao iz lige i kluba koji je bankrotirao“, rekao je.

Situacija u klubu je bila vrlo komplikovana i Di Livio je pristao da mu se smanji plata – čak 85 odsto! Ponavljao je da mu to nije palo teško, da u životu ima važnijih stvari od novca, ističući da ga je žena podržala da ostane u klubu. Rekla mu je da duguje to i gradu i navijačima koji su ga prihvatili po odlasku iz Juventusa, najomražnijeg kluba u Firenci.

Samo 20 dana po osnivanju Florentije, klub je trebalo da igra svoj prvi meč, u Kupu Italije. Rival je bila Piza, rival iz Toskane, i ne čudi da su bili glatko poraženi. Ekipu su činili igrači koji su došli bez obeštećenja, neki od njih čak i prethodno spremni da pre 30. rođendana okončaju svoje karijere. Niko ih nije želeo u tom trenutku. Niko osim Florentije – njima je svako bio potreban.

Najveći bonus koji su igrači dobili bilo je igranje na Artemio Frankiju, legendarnom stadionu izgrađenom u vreme Benita Musolinija. Tribine su bile poprilično pune, sa 30 hiljada vernih navijača. Neretko se dešavalo da njihove utakmice u četvrtoj ligi budu treća ili četvrta najposećenija utakmica u Italiji tog vikenda.

Di Livio je bio brz i energičan fudbaler. U Juventusu je najčešće igrao kao desni spoljni u veznom redu, ali kako je postajao stariji, tako je i broj njegovih potencijalnih pozicija rastao. Osim krila i desnog veznog, postao je i desni bek, a u poznim godinama u Fiorentini sve češće je bio centralni vezista.

Njegova borbenost, pouzdanost i taktička svestranost značile su da je kod svakog trenera bio jedan od omiljenih igrača. Štaviše, kada je debitovao za Italiju u leto 1995. već je bio na pragu 29. rođendana, a i u dubokim tridesetim godinama je bio standardan u dresu Azura.

Konstantnost, marljivost na terenu i solidni tehnički atributi bili su dovoljni da Di Liviju produže karijeru. Mada je kasno debitovao za Italiju, upisao je više nastupa od Roberta Manćinija, Đanfranka Zole, Antonija Kontea, Đanluke Pesota. U Seriji A je debitovao sa 27 godina, ali je uprkos tome, punih 10 sezona nastupao u tom takmičenju.

Anđelo Di Livio Foto: GULIVER/GETTY IMAGES/GRAZIA NERI

Nadimak Il soldatino bio je precizan opis Di Livija. Uvek je bio skroman, svestan svojih ograničenja. Kada je došao u prvi tim Rome, na početku svoje karijere, izjavio je da „mogu da trčim malo, pa su me doveli na probu“.

Stoga, nije iznenađenje da je mali vojnik Di Livio najbolje sarađivao trenerima koji su najviše polagali na disciplinu – Marčelo Lipi, Arigo Saki, Đovani Trapatoni. Baš oni treneri sa kojima umetnik i superstar Roberto Bađo nije mogao?

No, Florentija je sezonu u Seriji C2 počela sporo, te je Pjetro Vjerhovod dobio otkaz već u novembru. Ekipu sklapanu navrat-nanos preuzeo je Alberto Kavasin. Tim je počeo da napreduje i pobeđuje, ali bez Di Livija. Povreda ligamenata kolena u 37. godini života značila je kraj sezone, a trebalo je da znači i kraj karijere. „Neće biti lako početi ponovo ispočetka. Nisam pozitivan po pitanju povratka“, izjavio je tada kapiten Florentije.

Međutim, do septembra 2003. on je ponovo bio na terenu. Prethodnu sezonu je Florentija okončala na prvom mestu, sa 11 bodova više od Riminija i plasman u treći rang je bio obezbeđen. Klub je na aukciji otkupio ime Fiorentina i pravo na nošenje ljubičastih dresova. Ali najčudniji događaj tek je trebalo da se odigra.

Čudna dešavanja u smiraj sezone 2002/03 značila su da je Fiorentina umesto u Seriju C1 bila promovisana u člana Serije B. Famozni „slučaj Katanija“ bio je razlog da italijanska federacija FIGC proširi Seriju B sa 20 na 24 tima, jer je Katanija navodno bila oštećena u meču protiv Sijene. Tvrdili su da je rival na teren izveo igrača koji nije imao pravo nastupa i meč je završen 1:1, posle čega je Katanija trebalo da ispadne u treći rang. Pobeda za zelenim stolom – dakle nova dva boda – značila bi njihov opstanak u ligi.

Kontroverzni slučaj je rešen tako što je FIGC dozvolio Kataniji, Đenovi i Salernitani da ostanu u Seriji B, dok su Fiorentinu pridodali kao 24. člana lige zbog „sportskih zasluga“. Odluka je dovela do bojkota drugih timova Serije B, što je odložilo početak sezone. 

To odlaganje je makar malo pomoglo Violi. Di Livio je i dalje bio kapiten tima, ali ekipa koja je tek završila takmičenje u četvrtoj ligi odjednom je morala da spremi sastav za Seriju B. O finansijskoj konstrukciji da i ne govorimo. Te sezone je čak 37 igrača nosilo dres Fiorentine, a Di Livio je na terenu bio na čak 43 od 48 mečeva. Ljubičasti su završili na šestom mestu u ligi, da bi u plej-ofu za popunu Serije A bili bolji od Peruđe. Veliki povratak je bio ostvaren!

Nakon što je pristao na pad u četvrtu ligu zarad ostanka u Firenci, i nakon što je njegova karijera bila precrtana, kao završena, u najnižoj profesionalnoj ligi Italije, Di Livio je sada ponovo bio kapiten kluba u Seriji A. Tom prilikom je zatražio ugovor na još jednu sezonu u klubu, a uprava je posle nećkanja ipak prihvatila da mu da povišicu. No, to je bila samo četvrtina plate koju je zarađivao u Seriji A tri godine ranije.

Ovoga puta, sa 38 godina, Il soldatino je najveći doprinos dao van terena. Fiorentina je promenila tri trenera te sezone, i svaki od njih se mučio. Di Livio je bio poput produžene ruke svoj trojici, iako je upisao tek 12 nastupa u Seriji A. Uprkos svemu, ponovo se pokazao ključnim za uspeh svog tima.

Pred poslednje kolo prvenstva, Fiorentini je bila neophodna pobeda protiv Breše ne bi li opstali u ligi. Iako nije mnogo igrao tokom sezonu, ovaj put je bio na terenu u startnih 11.

Na sredini terena je bio prisutan, da smiri ekipu i poveže joj redove. Učestvovao je u dva pogotka u pobedi 3:0 i Fiorentina je ostala u elitnom rangu. U 88. minutu meča je bio zamenjen, dobivši ovacije čitavog stadiona. Skinuo je dres, poljubio ga i podigao ga visoko u pravcu "Curve Fiesole", najvatrenijih navijača Fiorentine. Tako je okončao igračku karijeru.

Ono što je njemu uradio Juventus, bezobzirno ga ostavivši na cedilu, Di Livio nije mogao da uradi Fiorentini. Štaviše, učinio je da mu cela Firenca bude zahvalna. Njegova vernost se i dan danas pamti.

Ostale vijesti