Pročitajte priču o igraču koji je doslovno bio "zvijer" NFL-a i tenk na terenu.
Ful bekovi nisu popularna pozicija u NFL-u. Ne da nisu popularni, nego su od njih popularniji čak neki kikeri. Posebno ako su atipični kao Sebastjan Janikovski, koji je mogao da igra nekog tajt enda ili čak lajn bekera. Pozicija beka koji štiti trkača je praktično izumrla u modernom NFL-u, kao što su klasični centri izumrli ili postali (ne)zaštićena vrsta u NBA ligi. Čak su i oni iz duboke sjenke, panteri (ne ekipa, već se misli na igrača koji iz ruke šutira loptu) preživeli i ostali sa nekom upotrebnom vrednošću.
Majk Alstot i Lorenco Nil su bili posljednji od svoje vrste, a prvopomenuti je donio revoluciju u život ful bekova.
Čuvena rečenica "Tebe je udario brzi voz Gavraniću, a ti se i dalje trkaš sa putničkim", koju Gagi Jovanović izgovara u kultnom filmu “Lajanje na zvezde” dok se stidi poraza Nikola Đurička, može da se lijepo iskoristi za priču o junaku NFL-a i heroju današnje kolumne.
Majk Alstot je bio voz. Ali ne bilo koji. Ne teretni. BIo je brzi voz, nimalo lagan, nimalo prijatan. Na terenu okrutan, brutalan, fatalan po protivnika. Svako preko koga bi Alstot prešao mogao je da se poistovjeti sa Milićem - Gavranićem.
Njegova priča potekla je iz gradića Žolijent, iz države Ilinois i iz jedne od "standardnih" američkih porodica, u kojoj je rođen 1973. godine.
Alstoti su bili posvećeni katolici i podizali su djecu u skladu sa onim što religija nalaže. Otac, koji je bio vozač kamiona za skupljanje đubreta i majka, koja je radila kao kasirka u jednom od lokalnih marketa, usmjerili su svu svoju pažnju na Majka, da bi mu obezbedili kvalitetno detinjstvo i školovanje.
Majk je srednju školu završio u rodnom gradu. Nije teško pogoditi da su odabrali Žolijet Katolik školu da bi mladi Majk bio usmeravan u skladu sa njihovim verovanjima. Roditelji nisu propustili nijednu Majkovu utakmicu, a on je postao zvijezda još u srednjoj školi. Partije koje je pružao bile su najblaže rečeno fantastične. To je privuklo pažnu Big Ten koledža.
Najuporniji je bio prestižni Purdju. Alstot je postao prvi igrač u istoriji koledža koji je tri puta zaredom bio proglašavan za MVP-a. U sve tri sezone ostvarivao je više od 10 tačdauna u sezoni i bio je rekorder sve dok taj podvig nije nadmašio Kori Šits. Proveo je sve četiri godine na koledžu i sa diplomom smjera "biznis" krenuo u novu, profesionalnu avanturu.
Brzo je postalo jasno da je bio potpuno spreman za NFL. Na treninzima pre drafta pokazao je svoju izuzetnu brzinu. Istrčao je 40 jardi (36,5 metara) za 4,68 sekundi i tako oduševilo skaute. Impresivni rezultati momka visokog 184 centimetra i teškog 109 kilograma uticali su na to da ga Baksi (Bakanirsi) pokupe sa 35. pozicije.
Čim je stigao u novi tim, bilo mu je rečeno da se usredsredi na poziciju ful beka, a to je značilo krupnu promenu. Trčanje je mogao da zaboravi. Sada je bilo najvažnije da blokira.
Simpatični Toni Dandži, kome je to bila prva sezona na čelu jednog NFL tima (prije toga je radio kao defanzivni koordinator u tri ekipe), odlučio je da povjeri ulogu ful beka upravo Majku Alstotu. A, on je već u ruki sezoni postigao isti broj tačdauna kao oba trkača ekipe. Tri su stigla iz primarnog trčanja, a isto toliko iz hvatanja. Tu je pokazao da pored blokiranja i raznošenja protivničkih lajn bekera i te kako dobro zna da svoje prisustvo na terenu učini opasnim po protivničke odbrane.
Pored svoje snage, postao je poznat po štitnicima za ramena koje je nosio. Izgledao je kao mali tenk na terenu.
Već u prvoj sezoni imao je više jardi po nošenju od oba trkača. Iako su Bakanirsi završili sa negativnim odnosom pobjeda i poraza (6-10), dobili su savršenu mašinu. Mašinu koja je praktično radila sve što je potrebno na terenu.
Već sljedeće sezone, Tampa Bej je zamenio broj pobeda i poraza iz prethodne. Na startu su vezali čak pet uzastopnih trijumfa, da bi ih sačekali Pekersi koji su im naneli dva poraza u regularnom dijelu. Ali to nije bio kraj prokletstva Pekersa i Breta Favra. Dočekali su Bakanirse u plej-ofu, takođe. Rajan Longlvel je bio nemilosrdno precizan sa svojim šutevima. Praktično je izvukao ni malo dobru partija Favra.
Ruki na mjestu trkača, Vorik Dan, je znao da trči, ali je opet Alstot bio gospodar tačdauna. Skupio ih je čak 10 u regularnom dijelu sezone i još dva tokom plejofa. Nekrunisani kralj tačdauna u Tampa Beju počeo je da postaje ključni igrač u napadu. Navijači su ga već postavili visoko. Alstot je postao vladar sunčane Floride.
Jedna zanimljivost vezana za ful bekove je ta da su u jednom momentu, Alstot i Lorenco Nil igrali u istom timu, Tampa Beju. Dva najbolja ful beka tog vremena na istom mjestu, u istom dresu. Kasnije su im se putevi razdvojili i Nil je postao vjerni razbijač prve linije odbrane ispred čuvenog LaDenijana Tomlinsona.
Vratimo se ipak Alstotu i Bakanirsima, koji su igrali u sistemu toplo-hladno. Jedne sezone bi lagano ušli u plejof, odmah sljedeće bi ostali bez njega. Monte Kifin je znalački vodio odbranu, ali je napad uvijek bio slaba tačka. Jedina svijetla tačka bio je Alstot.
Uvijek su imali neke čudne izbore na mestu kvoterbeka. Trent Dilfer (1994-99) više je ličio na pivopiju nego kvoterbeka. Uvijek je bio blizu toga da ima više presječenih lopti, nego tačdaun pasova. Dobrim dijelom se izvlačio na Alstota koji bi mu uvek donio bar 4-5 tačdauna pasom, kako bi ga izvukao iz negativne brojke i izvjesnog otkaza.
U svojoj četvrtoj sezoni, Alstot je izbio prvi put ispred prvog trkača ekipe po broju pređenih jardi, broju tačdauna i broju jardi po nošenju. Tu niste znali ko je prvi trkač, a ko ful bek. Alstot je radio sve na terenu. Čuvena odbrana koju ću po imenima pomenuti nešto kasnije, radila je svoju stvar. Stroga ruka Montea Kifina rukovodila je odbrambenom mašinerijom gotovo savršeno.
Koliko je ta odbrana bila jaka, pokazala je četvrta Alstotova sezona, u kojoj su u plejofu naletjeli na Remse.
Kurt Vorner je raznosio protivnika tačdaun pasovima. Maršal Folk je trčao po terenu kako je želio. Holt, Prol i Brus su hvatali desetine jardi hvatanjem. Inače su Folk i Vorner bili najbolji ofanzivni igrači te sezone. A onda su došli strašni Bakanirsi. Remsi su postigli za njih izuzetno skromnih 11 poena. Tri puta je Vorneru bio presečen pas. Folk je bio ograničen na samo 44 pretrčane jarde.
Međutim, napad Bakanirsa postigao je u tom meču samo šest poena. I to sve iz šuteva izuzetno simpatičnog Martina Gramatike. Ličio je više na lika iz crtanog filma, nego sportistu. Eto, toliko je bio slab napad Bakanirsa.
Te godine su isti ti Remsi osvojili Superbol, pobedom protiv Tenesija, predvođenog Stivom MekNerom. Šta da očekujete kada imate Dilfera i trkača koji je drugi hvatač u ekipi, a istovremeno i drugi trkač u ekipi? Praktično se nije znalo ko šta radi u napadu Tampe. A znamo da odbrana osvaja titule, ali samo ako ima bar solidan napad. Ovaj napad Tampe, osim Alstota, je bio toliko očajan da im ni najbolji ofanzivni koordinator nije mogao pomoći.
Svima je bilo jasno da sa takvim napadom neće daleko stići. Stigao je Kišon Džonson iz Džetsa, kao prva hvatačka opcija. Alstot je vraćen na primarnu poziciju ful beka. Vorik Dan je eksplodirao te sezone. Odbrana je i dalje radila svoj standardni posao. Šon King je solidno odigrao na mjestu kvoterbeka, ali je nestao u plejofu, gdje su ih lako porazili Iglsi. Donovan MekNeb je imao olakšan posao, jer napad Tampe nije postojao.
Svi su se pitali do kada će Tampa imati strpljenja za Dandžija. Alstot je vraćen u ulogu između trkača i ful beka. To je rezultiralo time da je postigao čak 11 tačdauna te sezone. Mesto kvoterbeka je dato u ruke Bredu Džonsonu, koji je bio malo bolje rešenje od Dilfera i Kinga. Sve te bačene jarde bile su dobrim dijelom prazne. Kišon Džonson je skupio više od 1.000 jardi pasom, ali samo jednom je to završeno tačdaunom. Alstot je trčao praktično sam. Bez pomoći. Uzdao se u svoju snagu i uspio, ali opet su lako izgubili od Filadelfije.
Onda se sve mijenja u sezoni 2002. Iz Ouklenda stiže Džon Gruden. Sa njim se stigao i novi ofanzivni koordinator. Samo je Monte Kifin ostao. Defanzivnog čarobnjaku se ništa nije moglo zamjeriti. Te sezone Tampa je doživjela samo četiri poraza. Gruden je doneo "West Coast" napad na Floridu. Iako su krenuli porazom posle produžetka od Sejntsa, Bakanirsi su pokazali da su odlučni da stignu daleko.
Stigli su Kinan MekKardel iz Jaguarsa i Džo Jurevičijus iz Njujorka, kao rasterećenje za Kišona Džonsona koji više nije bio jedina napadačka opcija kroz vazduh. Stigao je i Majk Pitmen iz Arizone, kao prva trkačka opcija. Majk Alstot je sada mogao više da se posveti zaštiti kvoterbeka i razgrtanju prostora za trkača. Pritom je uspio da skupi čak sedam tačdauna, kako bi pokazao da ipak nije zaboravio kako izgleda postizati šest poena za tim.
Sada je vrijeme za najavljenu priču o odbrani.
Defanziva je već godinama predvođena kapitenom Derikom Bruksom. Te sezone je Bruks postigao čak tri tačdauna koji su došli iz presječenih lopti. Prvu liniju činili su gazda Tampe, Voren Sep, te opasni Simion Rajs koji je zabeležio čak 15 sekova se sezone! Keli i Barber (rođeni brat Tikija Barbera, dugogodišnjeg trkača Džajantsa) gasili su protivničke risivere. Nazad su čekali, kao posljednja linija odbrane, Dekster Džekson i Džon Linč. Linč je bio toliko snažan u svojim udarcima da je zabilježio najviše potresa i najviše skinutih kaciga. Silina njegovog udarca je bila ekvivalent tome da pustite teg od 20 kilograma da pada sa desetog sprata na vas. Pored Bruksa, Singlton i Kvarels čuvali su prostor iza prve linije i vršili konstatan pritisak na kvoterbeka. Jedna od najbrutalnijih odbrana ikada.
Na svu tu silinu dodajte Majka Alstota i njegovu snagu koju je nosio u napadu. U plej-ofu je Tampa svakom protivniku dozvolila tek deset poena. I opet to ne bi bilo dovoljno da Alstot ponovo nije igrao svoju igru. U prvoj rundi, protiv opasnog San Franciska, Majk je postigao dva tačdauna trčanjem. Džef Garsija je bacio tri presečene lopte iz užasno jakog pritiska odbrane. Sekovan još četiri puta. I onda kao šlag na tortu, oni slatki tačdauna sa dva jarda za Alstota. I da ste jako želeli niste mogli da ga zaustavite. Bio je sila koju nije moguče zaustaviti kada riješi da postigne tačdaun.
Iglsima se osvetio sa jednim tačdaunom sa jarda udaljenosti. Na kraju im je sudbinu zapečatio Ronde Barber vraćanjem presječene lopte sa 92 jarde. MekNeb opet nije uspio da napravi korak dalje. I onda je došao težak trenutak za Grudena. Finale protiv svojih, bivših, a trenutno sadašnjih. Ouklend Rejdersi su bili spremni. Bili su viđeni kao osvajači Superbola.
Taj Superbol 2003. godine gledao sam na 3Kanalu. Brat i ja smo sa nestrpljenjem čekali početak tog spektakla. Već se američki fudbal igrao u Srbiji, na poljanama. Bez opreme. Junački, meso u meso. I zamišljalo se da će se jednog dana igrati sa tom opremom, kao ovi na televizoru. U tim maštanjima stigao je Superbol, meni tada omiljene ekipe.
Uvijek su mi bili iritantni tadašnji Rejdersi, a najviše Rič Genon. Mogao sam da progutam Rajsa, poslije 49ersa, ali nikada u potpunosti. Poslije početnog "ispitivanja snaga", Alstot je dobio loptu na svojoj omiljenoj udaljenosti. Uslijedio je tenkovski juriš i rasturanje “Razbojnika” iz Ouklenda. “Gusari” su krenuli u svoj pohod. Ređali su se poeni. Već pred kraj treće četvrtine bio je poznat osvajač Superbola. Rič Genon je imao čak 5 presječenih pasova, a uz to je sekovan 5 puta, dva puta od strane Simiona Rajsa. Majk Pitmen je trčao kao hipnotisan, osvojivši preko 120 jardi trčanjem.
Kombinacija surove odbrane i kreativnog napada donela je Tampi čak 48 poena u finalu. Tih 48 poena Tampe su bila takva retkost, da se ova utakmica zapisala u anale američkog fudbala i franšize Bakanirsa. Džo Gruden je došao kao spasilac i donio Superbol.
Alstot je konačno uspeo!
Nažalost, sljedeće sezone dogodio se drastičan pad. Bez zdravih Alstota i Kišona Džonsona, ali prvenstveno Alstota koji je odigrao samo 4 utakmice, Tampa je ostala bez plej-ofa, sa skorom 7-9. Nestala je sigurnost u napadu. Nestali su laki tačdauni, koji nisu realno bili laki. Takvim ih je učinio posljednji svoje vrste, Majk Alstot.
Po njegovom povratku, vidjelo se da to nije onaj isti Majk. Povreda je učinila svoje. Bakanirsi su opet ostali bez plejofa. Samo sezonu kasnije čim je skupio Sedam tačdauna, Tampe je ušla u doigravanje. Sedam, tačdauna iz nekih 80 jardi. Što je sigurno, sigurno je. Ali Tampa više nije ono što je bila. Odbrana koja je bila zaštitni znak ekipe se osipala. Odlazili su redom, Voren Sep, pa Džon Linč, povukao je Simion Rajs… Ostali su Bruks i Barber da brane slavu starih Bakanirsa.
Majk Alstot se povukao 2007. godine. Posle 11 sezona udaraca koje je dobijao i koje je zadavao. U anketi koja se održala na sajtu Bakanirsa, Alstot je ubedljivo pobedio, pazite sad, u trci za najboljeg trkača franšize. Pobedio je sve trkače kojima je to bila primarna pozicija. "A-Train", kako su ga prozvali zbog svoje prodornosti, postao je legenda Bakanirsa.
Majk Alstot je bio igrač za koga su protivničke odbrane morale da imaju posebnu taktiku. Znao je da trči i nosi loptu jako dobro. Znao je da hvata uz izuzetne kretnje na terenu. Znao je da blokira toliko dobro da bi vam se poslije njegovog bloka vrtjelo danima u glavi. Kada imate takvog igrača u timu, morate obratiti posebnu pažnju na njega.
Alstot je rekorder po broju tačdauna u franšizi Bakanirsa.
Probajte sada da zamislite da ful bek bude rekorder po broju tačdauna u bilo kojoj franšizi, makar to bili Braunsi, Kardinalsi ili Džetsi. Nemoguće je, ali je Alstot napravio mogućim. Uradio je ono što nijedan ful bek prije toga nije uspio. Postao je lice franšize. Postao je igrač za presudne momente. Postao je posljednji ful bek o kome se još uvijek priča. On je nekakav hibrid Lerija Conke i Tonija Ričardsona, a opet svoj i jedinstven.
Sve je kod njega bilo jedinstveno i neponovljivo, pa tako i treninzi. Van sezone je znao da gura džipa 100 jardi preko parkinga. Ako znate kako izgleda Ford Bronko i kolike gume ima, onda će vam ovo biti jasno. Alstot bi uzeo dvije gume za Forda, vezao bi ih oko pasa i tako trčao sprint na 40 jardi.
Njegov saigrač, Trejsi Džonson je jednom prilikom izjavio: "Moraš biti poseban tip osobe da bi trčao glavom pravo u lajnbekere koji su veći i teži od tebe. Ali, ne, zaista nemaš potrebe za takvim ekstremnim ponašanjem. Planiram da razgovaram sa Majkom o tome. Izgleda da je previše puta gledao Rokija".
Njegovi treninzi u ušli u legendu još dok je igrao za Perdju. Priča ili legenda glasi da je Alstot poslije treninga zapazio zeca na terenu. Jurio ga je toliko dugo da je izorao dobar dio terena kako bi ga uhvatio. I na kraju ga je stigao i uhvatio za zadnje noge. Majk je na to rekao, uz obavezni smijeh, da priča nije tačna, ali je zabavna, pa je ok da tako ostane.
Svaka priča o njemu je jedinstvena, neponovljiva. Alstotovska. Da li je to trčanje protiv Braunsa 2002. godine, kada je pao poslije 20 jardi, a prije toga je dobio pet udaraca, da bi tek kod šestog pao. Ili probijanje protiv San Franciska kada je krenuo pravo kroz sredinu, odbio sve napade i prešao bar 40-ak jardi. Plašili su ga se. Svaki lajnbeker. I to je bilo ono što je pisalo legendu o Majku.
Danas ovaj tekst nastavlja da piše legendu o Majku Alstotu. Legendu o posljednjem te vrste. Zvijer među ljudima. Bez njega ova igra više nikada neće biti ista.