Priča #2: Izolatorka, Banjaluka
Možda sam luda, ali mi baš i odgovara ovo vrijeme. Nema mejlova, rokova, zvonjave telefona. Poslije 13 godina sam imala vremena za sebe. Za nas.
Žao mi je svih ljudi koji su ostali bez posla, isto kao i onih koji su ostali bez prilike da se zaposle kad je ovo stanje počelo a imali su obećanja, neke je stvarno čekao posao.
Proći će i ovo, prošle su i gore stvari. Zaboravili smo kako je bilo za vrijeme rata, one godine kada nije bilo ni struje a za internet i računare tada nismo ni znali.
Šta sam naučila? Moj komšija je u nedjelju napunio 92 godine. Svaki dan mi on ili njegova supruga zahvale zato što im muž ili ja bacimo smeće i kupimo novine ili nešto što im nedostaje. Teta Rada pravi najbolju sirnicu, kao da jedem onu koju je moja pokojna baka pravila. Svaki dan se nas dvije mladice ispričamo zahvaljujući fiksnom telefonu. Nisam ni znala koliko je bio težak njen život, ali to je nije spriječilo da postane divna žena koja ne osuđuje, trudi se da nikoga ne opterećuje.
Teta Tanja je prije nekoliko dana pala kad je išla u kupatilo, komšinica mi je javila jer bi možda trebalo da je moj suprug odveze u bolnicu, ako zatreba. Divna žena, kičmu je istrošila dok se brinula o pokojnom mužu. Ne viđam je, ali me ohrabri kad čujem da iz njenog stana dopire glasan zvuk TV-a. Sada nema najoštriji sluh i ne čuje kad pozvonim da pitam treba li joj nešto, ali je, kako sam čula, bila divna nastavnica njemačkog jezika.
Naučila sam i to da nije najteža stvar ne vidjeti roditelje, rodbinu i prijatelje, teže je gledati ljude koji nemaju šta jesti, a ne možete uvijek pomoći.
Proći će ovo, prošle su i teže situacije. Hoćemo li ostati mi, ovakvi kakvi smo sada?
Izolatorka, Banjaluka
(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)