Priča #15: Svetlana Pantović, Srbija
Izolacija iz mog ugla i nije tako loša
Hm, kako početi uopše? Možda da razjasnimo šta je izolacija.
Pa ovako, nekada je to bila ona reč koju je retko ko znao i pominjao. Koristila se u nekim drugim konteksima, ali da ne dužim previše... Danas izolacija ima toliko značenja, često spada u one fensi reči, čak sam čula da se pominje i u rijaliti programima. Ovaj je izolavan od društva, ona se izolovana od problema, a ja evo u izolaciji kuckam po tastaturi dok stvaram ovaj tekst...
Ako vas je moj uvod malo zbunio, ne brinite na dalje ću biti jasna i glasna. Od kako je počela cela ova situacija, u mom životu se nije nešto mnogo promenilo, sem što mi je poremetila planirana putovanja oko sveta. Da razjasnim, putovanja sam samo odložila, nisam ih se odrekla. Iskrena da budem, od kako sam se odselila većinu vremena sam provodila u dobrovoljnoj izolaciji. Prosto sam uživala u njoj, neka dobra knjiga u ruci, šolja kafe i ceo prostor samo moj. Ja sam neko ko sme da ostane sam sa svojim mozgom, retko kada vodimo ratove, odavno smo sklopili mirovni sporazum. Znate, kada nemate ograničenja i kada se ne borite sami sa sobom, sami sebi počnete prijati. Ne, ja nisam usamljena. Baš naprotiv, okružena sam mojim ljudima sa kojima volim provoditi vreme. Samo eto cenim i vreme kada nisam u velikom skupu ljudi.
Što se mene tiče, izolacija mi je donela mnogo čega dobrog. Moj muž već par nedelja radi od kuće, što meni tako prija. Ceo dan smo zajedno u istoj prostoriji, povremeno se i sretnemo i popričamo. Šalu na stranu, odlično se slažemo i provodimo kvalitetno zajedničko vreme. Igramo karte i društvene igre, gledamo filmove, pravimo klopu i još dosta toga. Da li se on slaže sa mnom, to vam samo on može reći...
Ja sam se na skype druženje već navikla, tako da mi to nije nepoznato i strano. Kao i pre, sa roditeljima i prijteljima komuniciram preko interneta. Šaljemo virtualne poljupce i ispričamo se mnogo bolje nego uživo. Zapravo sada se trudimo da pažljivo salušamo svaku izgovorenu reč. Više smo posvećeni jedni drugima i cenimo svaki video poziv. Sa drugaricama imam sklopljen dogovor da uveče odigramo makar jednu partiju, koja se uvek završi na 101 "ne ljuti se čoveče". Ne štedimo se, jedemo se kao lude. Na taj način održavamo kontakt i pomažemo jedna drugoj.
Jedno što se promenilo je to da mi je apetit skočio, ja ne važim za ješnu devojku, ups ženu. Ali se ne bunim, i onako mi treba koji kilogram preko. Frižider dnevno otvorim više nego sva vrata u stanu. Mislim da vam je jasno. Proveravam i čekam da se stanje u frižderu promeni, odnosno da se stvori nešto čege nije bilo pre čitavih pet minuta. Ali jedino što se promeni je količina hrane, koja je sve manja i manja. I onda sva srećna stanem na vagu, a ono smršala kilogram. Pa kako? Ali, ajde da ne kukam, nego da nastavim jesti, odnosno pisati. Što se tiče marketa već se sama služim maskama i dezifekcinim sredstvima koje nude na samom ulazu nekih radnji. Ko će da čeka dok mi prodavačica priđe i objasni, kao da ne znam ništa... Trenutno retko idem u prodavnicu, ali kada odemo muž i ja zajedno onda... dalje znate.
A da izolacija, pa nije ona loša ako je umete držati pod kontrolom da vas ne pojede. Kada ogladni, nahranite je nekom novom idejom ili zanimacijim, jer u suprotnom će pojesti vas.
Svetlana Pantović, Srbija
(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)