Priča #38: Radovan Petrović, Niš
Moj film se zove karantin
Ulica ja bila prazna, bez ikoga, ali je on nastavio ka planiranom mestu. Kad tamo isto! Zapita se šta to što ne radi ispravno, da li je možda još u krevetu? Ali san ga je ovamo naterao, odmah kada je ustao i bez doručka istrčao napolje. Film, ta njegova velika ljubav, stoji kao strela odapet spram belog platna i – kada i poslednji gledalac zauzme svoje mesto – počinje još jednu svoju priču u bojama.
Ali tako nije bilo. Jer kada je stigao do šaltera, na njemu nije video nikog sem kase za naplatu ulaznica i mnoštvo praznih čaša srušenih u svim pravcima.
Onda pred ulazom u bioskop nešto projuri. Pa za tim ljutim stvorom isti takav. Nije bilo teško videti da je to čovek koji beži od nečega. A bilo je i jasno šta to govori, jer radio je to glasno do trešenja u staklima svih okolnih lokala.
Ovaj se primače vratima. Radio je to prepun bojazni, i u poslednjem času, kad se glas novih ljudi što su dolazili poveća, zatvori uši rukama. Sve teže se borio sa rečima koje su se kroz staklo probijale kao da ga seku i napadaju sve iznutra. Pričali su svi tu ljudi o jednoj lošoj stvari. Zvala se Virus. Jedna laka reč to beše, a sada tako naporna za sluh. Sve u glavi mu je brujalo. Udari obema rukama o vrata. Ona samo tiho škljocnuše u mestu.
Okrenu se ka šalteru. Tamo nije bilo nikoga. Otišli su kada su saznali šta se to desilo napolju i kako napada svet ljudi. Ali taj virus je samo jedna životinjica; zašto ga se svi toliko plaše? To ti je jedan obični ptičji dim i nimalo jači od sezonskog kašlja malog mačeta. Prehlada, velika stvar, sto puta ju je preležao, pa i ovu će ako ga napadne. A napašće ga, jer ovuda mnogo crva zuji.
Stegnu vrata bolje, pa pomisli na ključ. To ga može spasiti nesreće iz dvorišta.
Hodao je u hiljadu krugova sred malog bioskopskog hodnika, pa nije video kada se čovek, čuvar, primakao vratima i stvarno ih zaključao.
Okrenut ka staklu, zaradova se još jednom sunčanom danu. Ali tada se radio najednom oglasi, sasvim se podigavši iz stanja tihog šuštanja. Vesti su bile o istom. Sada je u viruse stvarno verovao. Svi govore o njima već čitavo jutro, ima tu dosta teške istine.
Potrča ka vratima, ali se na njima zaustavi. Bila su tvrdoglava u svojoj poslušnoj zaključanosti. Nije im mogao ništa, pa se vrati u red čekanja.
Dugo se tog dana mučio sa mrakom što se na njega spuštao i podsećao ga na dom, i sve ono što tamo čeka.
A takav beše i naredni dan, prepun straha u kostima i beskonačnog trešenja. Gledao je ka prozorima i smišljao plan bega odavde; zalud sve, bili su za njega visoki.
Novi dan bio je isti takav, sav od lanaca i katanaca. Nema kuda sem u salu, da tamo malo prilegne. Sećanje ga vrati u mirni dom: pre spavanja malo jela. Soka ima par buradi, ali to mu ne treba. Nastavi da traži. Njuškao je kao pas. Miris kokica natera ga da ih stvarno pronađe. Tada je našao i par sendviča, u kesi spuštenoj u dubok ranac.
On je, doduše, čuo o toj pandemiji, ali nije verovao u nju. Eto, gde te je dovela tvoja slobodna misao, sedi sada i samuj bioskopima!
Do projekcione sale lako je našao put. Pusti projektor u rad, a film bljesnu po velikom belom platnu. Njegov omiljeni horor.
Kad nije mogao da pobedi nadošlu plimu nesreća, u sali je živeo s ove strane platna. Govorio je isto što i ljudi sa trake, glasno ih bodrio u njihovim borbama, i onda zatvarao oči, pobeđen još jednim teškim danom.
Novi film bio je prepun jurnjave na nekom ostrvu. Kada je junak stigao u slepu ulicu, našao je jedan nizak prozor.
Te ovom sinu ideja. Ustavši, zaputi se ka platnu, sada ukočenom na sceni sa prozorskim staklom koje puca pod udarom filmskog heroja. On ne može da dohvati visoki prozor, ali zato može ovaj nizak, ali veliki, onaj najbolji i slobodni. Nema čime da ga probuši, i bude još jedan član filmske družine. Dugo se mislio, kad ugleda komad plastike na podu bine. Bio je dovoljno oštar, rekao bi vrh njegovog prsta.
Krenu tamo da se probija. Nova prostorija bila je manja od svih dosadašnjih, uzana kao crevce, ali puna jake svetlosti.
Odatle je sišao na mekani travnjak, zelen i usijan od Sunca.
Trčao je nazad, ka svojoj kući. Ulica je bila ona ista, jedna prava pustinjska cesta. Gde su svi ti ljudi, dugo je te reči ponavljao? Kada je stigao, na kapiji je video poruku ispisanu na drvenoj tabli, za njega. Njegovi nisu tu, otišli su gde i svi: u karantin.
Išao je gradom, tražeći istinu, ali ne beše tamo jasnih znakova čoveka, sada živog, zdravog i nezaraženog.
Teški su ovi dani lutanja, moram da se zaustavim, reče to sebi i na prvoj klupi zauze mesto odmora. Reka je bila tiha, kao prava letnja noć.
Ali kad se nebo naroguši, on krenu ka prvim vratima koje vidi. Ništa od njih, bila su pod jakim ključem. A takva i mnoga druga što je hteo da otvori.
„Idem nazad u bioskop“, glasno reče, a par ptica tada preplašeno izlete iz grma.
„Koji film večeras?“
Radovan Petrović, Niš
(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)