Prošlo je šest godina od kada nas je zauvek napustio legendarni "Đenka", a o saradnji sa čuvenim Dorćolcem i Partizanovcem, za MONDO priča Branislav Lečić.
Danas se navršava šest godina od kada nas je zauvek napustio legendarni Bora Todorović. Mnogi su ga znali i kao Čvoku, po nadimku koji je dobio u najranijem detinjstvu, upamtili su ga i kao brata genijalne Mire Stupice i oca Srđana Žike Todorovića, ali i kao velikog navijača Partizana.
Ipak, najviše ga spominju po ulogama. Bez obzira na to da li ga volite kao Jakovljevića u "Balkanskom špijunu", Pika u "Balkan Ekspresu" ili Đenku u "Maratoncima", sve njegove replike se i dalje sa istim žarom citiraju. Samo neke od njih su "Maši ručicama, kupačice moja", "Samo tetki da odnesem lek", ali i ona "Majmun je ušao u tenak, biće katastrofa" iz "Podzemlja".
Podsećamo vas na neke od najboljih uloga Bore Todorovića:
Čast da radi sa Borom i to na njegovom poslednjem filmu, "Profesionalcu" Dušana Kovačevića, (u kome je igrao Luku Labana i to smatrao svojom najboljom ulogom u životu), pripala je glumcu Branislavu Lečiću.
Leka je za MONDO ispričao na šta prvo pomisli kad neko spomene Boru i kakvim ga se seća.
"Bora je, pre svega, bio šmeker. To je stari beogradski termin, a bogami i srbijanski. Šmeker je neko ko ima stila, ko je uvek u stanju da nasmeje, oraspoloži, a da istovremeno bude lucidan, da njegov humor ima i neke poruke. To je Bora. Bora i Gaga Nikolić. Njih dvojica su bili su dva jako povezana druga koji su pravili humor. Kad god bih se sretao sa nekim od njih, a nekad je to bilo i sa obojicom zajedno, prisustvovao bih festivalu humora, lepote i zadovoljstva", priseća se Branislav.
Bora je bio šmeker profesionalac. Raditi sa njim bilo je izuzetno lako, sve je bilo vrlo precizno, a opet duhovito. Branislav kaže da su se kapirali od prvog do poslednjeg trenutka.
"Najteže je izvući jednu konkretnu stvar u vezi sa Borom, zato što je cela saradnja sa njim bila sama po sebi događaj. Bilo je to konstantno zezanje, igranje između filmske i one prave realnosti. Završio bi se kadar, a Bora je znao da ga produži. Samo mi namigne i mi nastavimo dalje, pravimo se ludi. Čujemo stop, a i dalje glumimo. Njegov mozak radio je na tri nivoa. Jedan je bio onaj životni, očekivan, drugi scenski, stvaralački, a treći onaj neplanirani, to neko njegovo nepredvidivo, lično ludilo. Bio je strašno duhovit", kaže glumac.
Bora je bio čista inspiracija, kaže Lečić, ali niko ne može da bude kao on.
"Bora je složena ličnost. Možda je njegova najbolja osobina bila ta što život nije shvatao previše ozbiljno i što je bio sklon humoru. A to je lekovito. Svaki glumac koji ima duha i uspešan je u svom poslu, pa ako ima barem element te sklonosti, deo onoga što su imali Bora i Gaga, može da leči. To su osobe koje olakšavaju profesionalni, ali i lični život."
Bora je od svega znao da napravi vic. I danas možda ima takvih glumaca, ali "samo je jedan Bora".
"Tu ne postoje kopije. Ljudi kao Bora su originali. Autentični su, sa jakim ličnim pečatom. Te starije generacije glumaca posedovale su neku vrcavost, sklonost ka humoru, sposobnost da naprave situacije kojima se svi beskonačno radujemo i smejemo, glumačke trikove, ali imali su sklonost i ka pesmi i poeziji. Glumci su ljudi koji obožavaju život, pa samim tim vole scenu, taj sublimat, sirup života. Da ne razumeju život, glumci nikad ne bi mogli da nađu put do scene."
Bora je pronašao i put do scene. Mlađa publika možda ne pamti njegove uloge u pozorištu, ali valja se prisetiti da je brat Mire Stupice i zet čuvenog Bojana Stupice, karijeru započeo na "daskama koje život znače". Zaigrao je u Beogradskom dramskom pozorištu, osvojio Hrvatsko narodno kazalište, a onda postao kralj "Ateljea 212" i "Zvezdara teatra".
"I na sceni je tragao za tim da bude autentičan, svoj, što nije jednostavno. Na sceni je teže nego na filmu napraviti granicu između onoga što traži lik i onoga što vi osećate kao nešto što vam je blisko. Bora je želeo da ono što radi na sceni bude vrhunsko, a da ostavi neki svoj lični pečat. Ima uloga u kojima je u tome apsolutno uspeo. Gledao sam ga mnogo puta na sceni, a od njegovih uloga izdvojio bih one u 'Mrešćenju šarana' i "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti'."
Da ima priliku, Leka bi mnogo toga rekao Bori.
"Meni je krivo, zapravo, što je on tako rano otišao. Kažem rano, a mislim na to što je do tih poslednjih dana koje je proveo u bolnici bio izuzetno zdrav. Išao je na skijanje, nekoliko puta smo se sretali na planini. Divio sam se njegovoj lakoći skijanja. Da mogu, rekao bih mu da nije bilo vreme da ode. Fali, i trebalo je još da traje. Nije bio teško bolestan, nije umro od ciroze jetre, od alkohola. Ne, on je bio čovek koji je prilično umereno živeo. Bio je okrenut sportu i jako je voleo sve stvari koje ispunjavaju dušu. Voleo je život i tu svoju ljubav je znao da deli, znao je kako, a da to ne bude ni dosadno ni pretenciozno, nego da bude duhovito, provokativno, a beskonačno šarmantno. Da nije bilo Bore, trebalo bi ga izmisliti. Lakše je bilo živeti s njim."