Danas nas je, od posledica koronavirusa napustio legendarni Zafir Hadžimanov.
Pevač, kompozitor, glumac, pisac, šoumen i velika zvezda zlatnog doba jugoslovenske šansone Zafir Hadžimanov, napustio nas je danas od posledica koronavirusa.
Zafir je iza sebe ostavio sina Vasila, kojeg je dobio u braku s legendarnom pevačicom Senkom Veletanlić.
Muzičar je često na društvenoj mreži Fejsbuk pisao o sebi, događajima i sećanjima, a jednom prilikom otkrio i detalje iz svog života.
"Nedavno mi se za 77. rođendan javilo preko hiljadu ljudi da mi požele dug i plodan život - mada ja nešto ne verujem da će da bude takav, ha-ha-ha! Evo, u Podgorici mi uzimaju pesmu za reklamu, izašla mi je i knjiga, autorstvo je lepa stvar. Ali počeo sam da trokiram. Pored svih mojih bolesti i ove korone, pre pet meseci sam slomio i rame, pa jedva pišem. Ipak, dobro je ispalo. Ima dana za megdana".
Zafir je na društvenim mrežama pisao o svemu, detinjstvu, karijeri, ali i ljubavi sa Biserom Veletanlić:
"Moj otac, koji se tada zvao Vasilije Hadžimanović, bio je magistar farmacije, ali i vrlo popularan pevač makedonskih izvornih pesama. Na Radio Beogradu bio je zvezda, Carevac ga je obožavao. Tu se zatekao kada je počeo Drugi svetski rat. Nije se premišljao i vratio se kući, u Skoplje. Tamo ga je čekala moja majka Vera, njegova dugogodišnja ljubav. Kada su se venčali, povukli su se u Kavadarce, u Tikveš, gde je otac počeo da radi u apoteci koju mu je poklonio njegov drug Boško iz Beograda, kada je rat počeo. Čudno, ali istinito. U Kavadarcima sam se rodio 25. decembra 1943, a ubrzo smo se vratili u Skoplje. Oca su, kao medicinsko lice, odveli partizani. Iz rata se vratio sa činom poručnika. Dekretom je postao urednik narodne muzike na Radio Skoplju i do kraja života bio je posvećeni etnomuzikolog.
Deda Zafir je došao iz pečalbe u Americi, zaradio je lepe pare i kupio tri kuće: po jednu za miraz dvema ćerkama, a najveću i najlepšu kupio je sebi. Otvorio je u njoj i bakalnicu, gde se moja majka, svršena gimnazijalka, lepo uklopila kao poslovođa. Kuća se nalazila u Madžir mahali, a bila je to begovska kuća, ogromna, sa nekom kulom na vrhu. U toj kuli sam sanjario i gutao knjige. Odrastao sam čitajući sve što je postojalo. Pored oca, koji je svirao mnoge instrumente, zavoleo sam klavir. Otac je bio živi talenat, kao da mu je moj sin Vasil unuk! Ha-ha-ha!".
Gluma i pesma od malih nogu
"Bio sam jedinac, ali nisam to dopuštao! Voleo sam da se družim sa najbrojnijim porodicama. Tamo gde ima po petoro-šestoro dece, eto ti i Zafira. Tukao sam se, igrao i smejao s njima. Lepo se živelo. U našoj bašti, ispod starog duda, bio je minderluk, gde se sedelo i pila kafa. Majka je tamo primala prijateljice. Kao supruga apotekara, davala je i lekarske savete: "Nije ti to ništa, samo popij dva aspirina!" Za Vasilicu, staru Novu godinu, otac je dovodio i čalgije i narodni orkestar Radio Skoplja. Pevalo se i igralo do jutra, šalilo pomalo i bezobrazno, tako da bi me isterali iz sobe.
A ja sam bio nesnosan, željan da me vide, da se pokažem. Moj stric je voleo da dođe kako bi se ispričao sa ocem, da bi popili poneku, ali od mene nije moglo da se živi. Najviše sam voleo da pantomimom odglumim scenu iz filma "Slavica" i na kraju, kao, padnem mrtav. Trebalo je, je li, da me podignu, a stric kaže: "Nemoj neko da ga je digao! Neka ga, da možemo da pričamo!" E, onda dođe baka Mare, umnica jedna, koja je bila nepismena, a prava umetnica. Nju su dva-tri puta mesečno zvali na groblje da nariče i peva tužbalice. Podigne me baka i vikne: "Sram vas bilo, ostavljate dete da nazebe, dobije pneumoniju!"
Arsen Dedić i put ka zvezdama
"Moja mladost je imala ogromno svetlo na kraju tunela. Sa 16 godina već sam imao tri-četiri profesionalna snimka za Radio Skoplje. U gimnaziji sam bio veliki buntovnik, sa odličnim ocenama i kecom iz vladanja. Počeo sam da radim na više polja: muzika, gluma... I gluma prevagnu, te ja odoh na prijemni u Beograd i, naravno, položih ga iz cuga. U kući haos, svi plaču, "gde ćeš da budeš glumac, za šalu svetu, bankarski činovnik da budeš, diplomata"... Samo moj otac mudro ćuti i jedini je na mojoj strani. U Beogradu sam se osećao kao da sam ceo život tu proveo. U mojoj klasi glume bili smo Neda Spasojević, Zdravka Krstulović, Jelisaveta Seka Sablić, Petar Kralj, Slobodan Đurić i ja.
Na četvrtoj godini trebalo je da idemo u Ameriku i pokažemo Amerikancima šta sve znamo. Akademijin "savet mudraca" odlučivao je ko će od nas otići. Ne mogu da me eskiviraju, jer je u Americi imperativ da glumci dobro pevaju. Ja sam još na drugoj godini snimio ploču koja se prodala u ogromnom tiražu, rušio Dom sindikata s rok sastavom Iskre, a onda je na Akademiju došao Arsen Dedić. Bio je to presudni trenutak za moju karijeru. Ponudio mi je da otpevam njegovu pesmu "Ne, za te nije čovjek kao ja". Kasnije se tako zvao njegov prvi album. Sa tom pesmom sam 1965. osvojio nagradu na Večeri šansona. I gotovo. Kolosek utaban.
Posle tog mog prvog festivalskog nastupa dobio sam 8.000 pisama. U njima su bili predlozi za venčanje u Australiji, Americi, Kanadi. A ja student! Živeo sam u iznajmljenoj sobi u Šantićevoj 3, ispod Bajlonija, s glumcem Koletom Angelovskim. Idioti kakvi smo bili, mi smo ujutru palili kaljevu peć tim pismima! Kreteni. Napravili smo tulum u Beogradu, najlepše ženske su došle, prava komuna. Jedna devojka je čak htela i da se ubije zbog neuzvraćene ljubavi mog prijatelja difovca. Ko god nije imao gde da spava, dolazio je kod nas kao ilegalac. "Deca cveća" su mogla samo da nam zavide".
Mira Trailović i "Hamlet estrade" u Gruziji
I sa tom pesmom izborio sam se da uđem u "reprezentaciju" na fakultetu i povedu me u Ameriku. Bili smo najbolji teatar na svetu. Tako smo dobro radili i američke i domaće i svetske autore. Ja sam, naravno, pevao kad god je trebalo. Ponudili su mi punu stipendiju da dođem i izučim mjuzikl. Ipak, vratio sam se u moju Jugu.
Dočekali su nas kao malo vode na dlanu naši teatarski poslenici, naročito legendarna Mira Trailović. Posebno je mene volela, jer mi je predavala radio-glumu i znala s kim ima posla. Kaže ona: "E, ajde, Amerikanci, evo vam angažman za Atelje 212. Imate samo jedan probni ispit. Pera Kralj i ti dobijate pet različitih epizoda u drami koja se zove 'Pantaglez', a glavni glumac je Cica Perović." Krenemo da radimo tu predstavu, i svi su bili zadovoljni. Igrao sam i babu, kolportera, pedera, svašta. Onda dođu iz Centralnog komiteta na generalnu probu i šutnu nas. Skinu nam predstavu. Tog trenutka, dok sam ja bio očajan, ulazi Saša Subota, Minjin brat, i pita me da li sam raspoložen da zaradim nekih 20.000 dolara pevajući na koncertima u Sovjetskom Savezu. Mira mi kaže da idem. Napravili smo ršum po SSSR, potpuno su poludeli za nama. U Gruziji su me nazvali "Hamletom estrade", to je jedan od najlepših komplimenata koje sam dobio u životu.
Ljubav pobedila ugovoreni brak
U Gruziji, u Tbilisiju, Senka i ja smo se zavoleli. Na Brdu slobode iznad grada prvi put smo se poljubili. Bila je prelepa i pevala je kao san. Upravo se razvela od pevača Tihomira Petrovića. Tiha i ja smo ostali drugari do kraja njegovog života. Često smo sedeli u Kamenoj sali u Radio Beogradu, pijuckali i pričali o svemu. Slagali smo se u mnogim društvenim diskusijama. Moji su, moram da priznam, malo bili iznenađeni. Mislili su da sam omiljen kod ženskog roda i da ću da završim s nekom mlađom, da budem "džek". Već su mi ugovorili i brak sa jednom vrlo popularnom budućom pevačicom. Ali ja kad nešto odlučim - odlučio sam".
(Mondo.rs)