U 34. godini je odlučila da napusti medije i zaposli se u magacinu u Norveškoj.
Poljakinja Paulina Vodzikovska je u 34. godini dala otkaz u medijima i otišla u Norvešku. Bez znanja norveškog jezika, ponuđen joj je posao u magacinu. I ne žali se. Pronašla je mir, može da izdržava cijelu porodicu, ali i da ispuni želje koje nije mogla ranije. U intervjuu za poljske medije, otkrila je kako izgleda život u Norveškoj.
"Završavam posao u 15 časova i odlazim nasmijana. Nema bolova u stomaku, nema stresa. Mogu sebi da priuštim kuću, auto, letove za selo nekoliko puta godišnje i sigurnu budućnost", rekla je Paulina koja je u ovu zemlju otišla zbog ljubavi.
"Nije samo to u pitanju. Moja profesionalna prošlost doprinijela je mom odlasku. Ja sam novinarka, radila sam u raznim redakcijama i na lokalnoj televiziji. To je posao koji stvara veliki stres, ne samo dobre rezultate", istakla je Paulina.
"Još su mi u glavi bile reči koje sam čula da ima mnogo drugih ljudi koji će zauzeti moje mjesto. Radila sam, realizovala nove projekte, a zdravlje mi se pogoršavalo. Pojavili su se čudni bolovi u stomaku, ljekari nisu znali šta se dešava. To se poklopilo sa činjenicom da smo moj partner i ja morali da odlučimo da li će on doći u Poljsku ili ću ja otići u Norvešku. Odlučili smo se za ovo drugo".
Šta novinar može da radi u Norveškoj?
"Ako zna norveški, vjerovatno mnogo toga. Problem je što nisam znala. Brzo sam počela da ga učim, ali sam znala da sa 34 godine neću dovoljno savladati jezik za obavljanje dobre profesije. Kada sam obavila formalnosti vezane za boravak, našla sam oglas za posao i otišla kod agenta. Rekla sam šta mogu i hoću, a u odgovoru sam čula da mi nude posao u magacinu. Prvo sam u sebi pomislila: 'Šta? Novinar u magacinu?'. Odgovorila sam da nikada nisam radila nikakav fizički posao. Ispostavilo se da to nije prepreka. 'Imaš volju, imaš dvije ruke, komuniciraš na engleskom, učiš norveški. Možeš ti to', čula sam. Prihvatila sam ponudu, a prvog radnog dana bila sam šokirana jer sam shvatila da je posao drugačiji nego što sam mislila".
Zašto je sve bilo drugačije od zamisli?
"Rad u magacinu u Norveškoj je veoma strukturiran i nije uvijek tako lak kao što se čini. Naravno, to je u velikoj mjeri fizički rad, ali zahtijeva i logično i racionalno razmišljanje. Prije svega, po hali se voze roboti na daljinsko upravljanje i ogromni viljuškari, što je za mene bilo veliko iznenađenje. Možda časopisi izgledaju slično kao u Poljskoj, ali zapamtite da sam do sada poznavala samo enterijer redakcija i kancelarija. Odjednom postoji mnogo uređaja i tehnologija o kojima morate nešto da znate. Morate da imate odgovarajuće veštine da biste se snašli u ovom magacinu i da biste pravilno i bezbjedno koristili ovu skladišnu opremu.
Da bih vozila viljuškare, morala sam da pohađam kurseve i polažem ispite (teoretske i praktične). Poslije pet godina rada, upisala sam još jedan kurs, ovoga puta iz logistike. Bilo je mnogo matematike, zadataka, kalkulacija... Posao je bio monoton, ali sam to mogla da radim sa slušalicama, što mi je dalo vremena da uhvatim korak sa knjigama. Završavala sam posao u 15 časova i izlazila iz magacina nasmijana, zaboravljajući na ono što sam ostavila. Nema bolova u stomaku. Nema stresa", rekla je Paulina.
Da li magacioner brine kako će preživjeti do sljedećeg meseca?
"To nije veliki novac, ali vam omogućava da živite dostojanstveno. U časopisu sam radila osam godina. Za to vrijeme, moj život se značajno promijenio - raskinula sam sa prvim partnerom, a više od dvije godine sam živela sama u Norveškoj, sa sinom tinejdžerom pored sebe. Uz platu magacionerke, mogla sam da iznajmim stan, kupim i održavam auto i obezbjedim nam stabilnu sadašnjost i budućnost. Mogla sam sebi da priuštim i letove kući nekoliko puta godišnje. I možda tada nismo leteli na Maldive ili Sejšele, ali smo bili zdravi i srećni.
Život u Norveškoj nije lak, ne možete da generalizujete i veličate da je to zemlja večne sreće. U današnje vrijeme nije tako lako naći posao ili iznajmiti stan. Iako i ovo pitanje varira, mnogo zavisi od mjesta, naših vještina i djelatnosti u kojoj namjeravate da radite. Međutim, imala sam sreće što sam uspjela da ponovo sastavim svoj život. Ne mogu da se požalim ni na Norvežane, koji su mi uvijek pružili ruku kada je trebalo", otkrila je Paulina.
(MONDO)