Životna priča Marka Milivojevića je neverovatna. Branio je u Zvezdi, igrao sa Nemanjom Matićem, a karijera ga je odvela čak do Vanuatua. Tamo je uživao, ali boravio za vreme tropske oluje: "Preživeo sam bombardovanje, kakav bre uragan?".
Marko Milivojević ima 32 godine i radi u jednoj beogradskoj banci. Ima dvoje dece i suprugu, a hladne januarske dane iskoristio je da okreči stan. Ako ste pomislili da ste promašili rubriku i da više ne pričamo o sportu - žestoko grešite.
Verujte nam na reč: od Markove fudbalske karijere mogao bi da se napravi holivudski blokbaster čiji sinopsis bi privukao i one kojima sport nije primarno interesovanje.
Dok ne dočeka film, sažetak bi otprilike glasio: dečak sa Voždovca se zaljubi u fudbal zbog oca golmana zvanog Mungos, zaigra u omladincima Zvezde sa Nemanjom Matićem i ne ispuni san, a potom ga put odvede u VANUATU (!?) gde ga gledaju kao malo vode na dlanu, a usput preživi i najrazorniju tropsku oluju u istoriji ove ostrvske države.
Nije klikbejt, nego život, a Marko Milivojević je o svojoj neobičnoj karijeri govorio za MONDO i ispričao detalje koji će vas nasmejati i zapanjiti.
Za početak je potrebno da znate da je Vanuatu arhipelag od 83 vulkanska ostrva u Pacifiku i nalazi se između Australije i Fidžija. Površinski je malo manji od Crne Gore i ima manje stanovnika nego Novi Sad, ali je pravi raj na zemlji, pa se čak i tamo voli fudbalska lopta.
Koja muka ili sreća natera čoveka da ode u Vanuatu da igra fudbal?
"I ja sam morao da guglam šta je Vanuatu…", iskreno priznaje Marko Milivojević na početku razgovora za MONDO i dodaje da je to jedinstveno životno iskustvo.
"Iskreno, prvo sam mislio da je neka fora. Vanuatu! Dok mi nije stigao ugovor na mejl zaista nisam verovao da se to dešava. Kroz karijeru mi se desilo milion puta da dođe navodna ponuda, ali to su menadžerske fore, ideš u Italiju, imamo neku Seriju B ovo-ono…".
Ipak, nije bila nikakva fora, Marko je pre pet godina, slučajno na poziv prijatelja čiji je brat menadžer, dobio ponudu da zaigra "na kraj sveta".
"Spominjao mi je Fidži, ja reko 'misliš za letovanje?' Može sve, ne pitam više ni koja je plata, hoću da idem. Posle toga ipak nije Fidži, nego je Vanuatu? Izguglao sam, pogledao slike i iznenadio se kako je prelepo. Ugovor mi je stigao posle dve nedelje preko mejla i 'zapucao' sam tamo preko pola sveta", kazao je Marko i objasnio kako se klub Amikal odlučio da ga dovede.
"Bila je prava sreća jer je za njih već igrao jedan Srbin. To je štoper Marko Đorđević i ostavio je dobar utisak, brzo ga je kupio novozelandski Ouklend koji je neprikosnoven u Okeaniji".
VANUATU - MALI RAJ NA ZEMLJI
Kada je 2015. godine došao na Vanuatu - u hotelu ga je dočekao srpski jezik: "Dobro veče, momci", bilo je prvo što je čuo.
Domaćin mu je bio naš čovek Robert Rokvić, a sa suprugom Svetlanom učinio je sve da bi se Marko osećao kao da je u Beogradu, iako je okolina bila potpuno drugačija od onoga na šta je navikao u prethodnih 27 godina života.
"Nije do novca, to je skroz druga kultura. Oni žive život punim plućima, uvek su ti na usluzi, žele da učine sve da tebi bude lepo", ispričao je Milivojević.
"Živeo sam u hotelu. Gazda kluba je imao dva i mogao si da biraš. Jedan je praktično u džungli, a drugi, ovaj u kom sam ja živeo, bio je u centru glavnog grada Port Vila. Država je sastavljena od mnogo ostrva, a gde god da odeš sve je netaknuta priroda, prelepe plaže kao iz snova, pa čak i neki poznati kao glumica Kejt Blanšet imaju tamo kuću za odmor".
Kakva je hrana, ima li egzotike?
"I nema mnogo. Za doručak je mango, kokosovo mleko, sveža riba, jastozi, riba. Sve je normalno kao i kod nas, nije kao kineska hrana…", ispričao je Milivojević.
Kako je izgledao tvoj prosečan dan?
"Trening je bio u prepodnevnim časovima i onda imaš ceo dan na raspolaganju. Iskreno, više je to bilo uživanje nego profesionalizam. Imao si na raspolaganju bazen, teretanu, masažu… Preko dana otkrivanje novih stvari na ostrvu, a uveče šetnja i kupanje".
Ipak, jedna stvar je bila problem - nesnosne vrućine.
"Zaista je haotično kada je temperatura u pitanju. Sećam se da sam sleteo u ponoć, a kada sam izašao iz aviona odmah sam poželeo da se vratim. Vlažnost vazduha je najveći problem - nisam mogao da dišem. Trebalo mi je mesec dana da se naviknem na uslove. Stalno je pretoplo i samo čekaš da dođe kiša iz vedra neba…".
PREŽIVEO BOMBARDOVANJE, PA CIKLON...
Markov boravak na Vanuatuu obeležila je i snažna tropska oluja koja je razrušila Vanuatu. Tokom ciklona "Pem", u martu 2015. godine, vetar je duvao i do 250km/h noseći sve pred sobom, a život je izgubilo najmanje 16 ljudi.
Šteta je bila milionska, a povređenih je bilo na stotine…
"To je najjači ciklon u istoriji Pacifika. Sećam se da je bio petak 13. mart i da je 'pokosio' celo ostrvo. Trebalo je prvobitno da prođe između Vanuatua i Fidžija, ali…".
Za samo 48 sati ciklon "Pem" pretvorio se iz kategorije "dva" u kategoriju "pet", pa čak iako niste upoznati sa stručnom terminologijom - jasno je da je u pitanju velika opasnost. Pred njim je bila velika odluka -ostati na ostrvu ili pobeći u Australiju dok ima vremena.
"Dva dana pre uragana pričam sa saigračima, Italijanima i ostalim strancima, i samo mi kažu da svi idu za Sidnej pošto se sve zatvara. Ja ih gledam, ne razumem šta pričaju. Preživeo sam bobmbardovanje, kakav bre uragan? Ne mogu oni da shvate šta smo mi prošli, gledaju me kao budalu dok sam to govorio, ali sam ja odlučio da ostanem na Vanuatuu i sačekam da prođe oluja".
"Mi smo se sakrili u hotel pošto je imao anticiklon stakla. To je toliko duvalo da je pokosilo sve kuće na plaži, brodove, ali kod hotela je samo krov oštećen. To je trajalo nekoliko sati, duvalo je nenormalno, a kad se završilo - nigde povetarca".
"Na kraju su bili oduševljeni svi što sam ostao u hotelu i nisam pobegao kao drugi…", kazao nam je Milivojević i dodao je da je bilo i onih koji nisu bili istog raspoloženja - prijatelji, supruga, roditelji…
"Svašta smo mi ovde prošli, ali… Nisam se plašio za život, moji su se plašili. Bilo je nestalo struje, rekao sam im odmah znaju to, ali to je strah. Žena je mislila da me je nešto ubilo, nisam se javljao dva dana i na kraju sam nekako stupio u kontakt s njima", ispričao nam je srpski golman.
"ODBRANIM ŠANSU, A ONI U TRANSU…"
Vanuatu je nezavisnost od Velike Britanije i Francuske stekao tek 1980. godine, pa vas neće iznenaditi informacija da njihova fudbalska reprezentacija do sada nije ostvarila značajniji rezutat. Po FIFA rankingu su 164. tim planete, šesti najbolji u Okeaniji, a liga je daleko od evropskog kvaliteta.
Milivojević je proveo ukupno četiri meseca igrajući za najbolji vanuatanski klub Amikal, a društvo su mu većinski pravili Italijani (trener isto Italijan), Argentinci, Švajcarac iz Prizrena i dvojica Srba.
Bio je tu po još koji lokalni momak, igrači sa Solomonskih Ostrva, Fidžija… Legija stranaca!
"Gazda je bio zaluđen za fudbal. Imao je projekat da osvoji Ligu šampiona Okeanije i ide ode na FIFA Svetsko klupsko prvenstvo. Stalno je bio na korak od cilja i nije mu se dalo. Davao je dosta novca, dovodio strance, a kad smo i mi izgubili u polufinalu od Ouklenda - digao je ruke od toga i mislim da klub čak više ne postoji, bar pod tim imenom", kazao je Milivojević.
"Bila je to stvarno lepa i zdrava priča, nije kao u Srbiji. Plata na svake dve nedelje, redovna, gazda drži hotele i supermarkete, sve je džabe, a na tebi je samo da igraš".
Kakva je liga?
"To je događaj za sebe. Imaš sedam utakmica u polusezoni i sve se igra na jednom stadionu. Kupiš jednu kartu i gledaš ceo dan fudbal. Tamo je suvo, teren je uvek dobar, nema blata, a mi smo bili ubedljivo najbolji klub u državi", počeo je Milivojević.
Kako izgleda tamošnji fudbal?
"Lokalni igrači su sitniji i mnogo trče, ali su taktički loši. Pošto smo mi imali strance - tako smo ih dobijali. Oni su nedisciplinovani, tehnički su loše potkovani, ali mogu da trče… Fudbal im je bio zanimljiv jer na primer ja odbranim tri-četiri zicera, a oni u transu. Jednom sam udario u stativu, oni svi skaču, ne mogu da veruju kakav potez. Kad neko probaci kroz noge, to je zabava za njih, samo ih to zanima. Ne znaju mnogo o fudbalu, ali ga obožavaju, kao i futsal i fudbal na pesku. Drugo i ne igraju, briga ih za košarku, tenis...".
Poslednji mesec dana u Vanuatuu igrao je u završnici Lige šampiona Okeanije na Fidžiju i to je bilo posebno iskustvo, ali ponovo je Ouklend bio bolji.
"Imao sam ponudu da nastavim tamo baš kad smo bili na Fidžiju. To mi je možda i najveća greška, s ove tačke gledišta, pošto sam ubrzo posle toga batalio profesionalni fudbal. Mogao sam, imao sam ponude iz druge lige, ali... Kako odeš na Vanuatu, a onda u Surdulicu? Imao sam plaćenu kartu za povratak u Beograd i razmišljao sam da li da prihvatim. Ipak, odbio sam ponudu, nisam hteo u nepoznato, to je druga liga Novog Zelanda. I tako je to propalo…", poručio je Milivojević.
"BIO SAM KAPITEN ČAUŠIĆU, ŽULETU…"
Kada ti otac usadi ljubav prema fudbalu, to se teško menja. Tako su Marku "prešli" geni oca Zorana "Mungosa" Milivojevića koji je branio u malom fudbalu za reprezentaciju Jugoslavije.
Išao je s njim po turnirima tokom devedesetih i zavoleo fudbal i umetnost "golmanstva".
Fudbalom je zapravo počeo da se bavi u mlađim kategorijama Crvene zvezde. U pitanju je generacija '88, a treneri su mu tada bili Konstantin Đurić, Aleksandar Janković i Miodrag Krivokapić koji su ga fudbalski oblikovali.
"Prošao sam čitavu školu Crvene zvezde - od pionira 2000. godine do samog kraja 2006".
"To je isto godište sa Nemanjom Matićem, Jagošem Vukovićem i Nemanjom Nikolićem. Bila je to odlična generacija, a bio sam jedan od retkih koji je izgurao sve godine u omladincima. To je ipak Crvena zvezda, dolaze dečaci sa svih strana, opasna je konkurencija".
Ugovor sa prvim timom nije potpisao jer je "navodno prenizak za golmana Zvezde", pa je posle toga nastupao za filijalu Sopot u vreme Vladana Lukića.
"Bio sam tada kapiten Filipu 'Žuletu' Stojkoviću, Čaušiću, Mrkeli, Srnićima… Svi su napravili karijere, a ja sam bio stariji od njih. Tada mi je Bora Cvetković dao kapitensku traku, ali mi je isto rečeno da sam prenizak za golmana (183 cm). Došao je posle toga Marko Dmitrović, a ja sam otišao iz kluba i potom počeo da tražim pravo rešenje za svoju karijeru", prisetio se Milivojević.
Otišao je u Policajac, pa PKB iz Padinske skele, a jedan trening na "Marakani" promenio mu je život pošto ga je zapazio Ivan Gvozdenović.
Bivši fudbaler Crvene zvezde preporučio ga je Skenderbegu i tu počinje njegova nova odiseja.
"ISTETOVIRAO SAM SRPSKOG VITEZA U ALBANIJI"
Najbolje dane karijere Marko je proveo u Albaniji gde je nastupao od 2012. do 2015. godine. Prvo je bio u Skenderbegu, klubu u kome je Ivan Gvozdenović legenda, a potom i u Ljuftetatriju iz Đirokastre, ali prvo je trebalo pokazati se na probi.
"Ulazim u igru na početku drugog poluvremena, igramo protiv Azerbejdžanaca koji kreću sa centra, a moj štoper se oklizne… Mislim se, da li je moguće je**te da ću u petoj sekundi da primim gol, a taman sam dobio životnu priliku? Milion stvari mi je prošlo kroz glavu, a jedna lopta promeni sve. Šta ću, legnem kao krava, a napadač šutne u mene i odbranim! Nisam se ni okupao posle meča, a već smo dogovorili uslove i tako sam potpisao za Skenderbeg", rekao je Milivojević.
Ističe da za vreme boravka u Albaniji nije doživeo nijedno neprijatno iskustvo i da je život u pravoslavnom gradu Korča bio divan za njega.
"To je crkva do crkve, ginu ljudi za krst. Gledaju Srbe kao malo vode na dlanu, mi (Ivan Gvozdenović i ja prim. aut.) smo tamo bili kao sinovi", kazao je srpski golman.
Toliko je bio opušten da je uradio i neobičnu tetovažu.
"Uradio sam tetovažu srpskog viteza u Albaniji. Uradio mi je jedan tatu majstor u Korči. Zezali su me na večeri, pitaju da li je to car Dušan, znaju i za njega! Slavio sam i sa tri prsta kada smo osvojili titulu, bila je slika i u novinama, a ne znam da li su mi zamerili. Znam samo da nije bilo nikakvih problema dok sam tamo igrao", objasnio je Milivojević.
Posle boravka u Albaniji usledila je četvoromesečna avantura u Vanuatuu, a posle toga je odlučio da okači golmanske rukavice o klin. Bar one za "veliki fudbal".
Nije to bilo i definitivno zbogom pošto je Milivojević potom postao reprezentativac Srbije, ali u fudbalu na pesku. Tu mu je pomogao i Vanuatu…
"Zvao me je tada selektor Dejan Knežević koji me zvao godinama i pitao da branim za reprezentaciju na pesku, nisam ni znao da to postoji?".
"Pomislio sam reprezentacija, kako to da odbijem? Bili su tamo i Dejan Milovanović, Ardijan Đokaj, ali ne može to svako da igra. Dopalo mi se čim sam zagazio na pesak, a treba i golman da zna da igra s loptom, a ja to imam", objasnio je Milovanović koji je tri godine čuvao "orlove", a sada se fudbalom bavi samo kao hobijem.
"Nastupam za Kosmaj iz Ralje, to je beogradska zona i molili su me da pomognem. Bilo je projektovano da ispadnemo, ali smo mi sada šesti i na devet utakmica nismo primili gol. Ja sam najbolje ocenjeni golman lige, ali igram samo za novac i ne treniram", priznaje Milivojević koji radi i u banci.
"Zvali su me i iz srpske lige, ali ne mogu da se vraćam, nemam vremena".
A da pozovu iz Vanuatua?
"Uf, odmah bih se aktivirao samo da me pozovu!", zaključio je Marko Milivojević razgovor za MONDO, a svi se nadamo da će njegova priča stići i do rajskog ostrva.
Za samo 32 godine života, Marko može da ispriča da se školovao sa igračima koji danas igraju za Mančester junajted i koji su ostvarili snove ulaskom u Ligu šampiona sa Zvezdom.
Za to vreme, Marko nije stigao do Enfilda, Parka prinčeva ili Alijanc arene, ali ga je fudbal odveo tamo gde mnogi i ne znaju da se igra, pokazao mu prizore, ljude i krajeve koje nije mogao ni da zamisli da postoje i učinio njegovu priču nezaboravnom.