"Bar tamo na nebu, tvoj pola beli, pola crveni dres te čeka"
Suočavaju se Srbija i region sa odlaskom Đorđa Balaševića, tuguju svi, opraštaju se sportisti, od Nikole Jokića i Novaka Đokovića, preko Crvene zvezde, Partizana…
Balašević je mnogo voleo sport, posebno košarku, ali i fudbal. Kao lokal-patriota voleo je Vojvodinu, a navijao je i za Crvenu zvezdu, kojoj je spevao pesmu.
Posebno se tuguje u Novom Sadu, gradu u kome, legenda kaže, svako zna napamet tekstove svih Balaševićevih pesama. Jedan od simbola tog grada je i FK Vojvodina, koja se vrlo emotivno oprostila od "Panonskog mornara".
Prenosimo vam pismo Vojvodine:
"Tužna i žalosna vest juče je pogodila čitav Novi Sad. Čitavu Srbiju, čitavu bivšu Jugoslaviju, čitav muzički svet ovog podneblja, koji je ostao bez jednog od svojih najvećih i najboljih muzičara svih vremena. Preminuo je Đorđe Balašević, naš Đole, naš panonski mornar, kantautor sa nebrojeno mnogo pesama koje nikada neće pasti u zaborav.
Kao rođeni Novosađanin, Đorđe Balašević nikada nije skrivao pripadnost svom gradu i ravnici iz koje je potekao. Štaviše, u svakoj njegovoj pesmi, oseti se taj vojvođanski duh, taj šarm koji su, između ostalog i zahvaljujući njemu, zavoleli ljudi širom bivše Jugoslavije. Samim tim, njegova smrt posebno je potresla one 'stare Novosađane', kojima je i sam pripadao. Poput svih starih Novosađana, i on je bio naklonjen njegovom fudbalskom klubu Vojvodina. Svoju 'staru damu', zavoleo je još u davna, romantična vremena, koja je svojevremeno idealno opisao u svojoj knjizi iz 1977. godine – 'Jedan od onih života'.
Ulica Vase Stajića dugo je držala do sebe, samouvereno i oholo, a pogledaj je sad? Klonula, oronula, kao usedelica koja se više ne nada… Sad bi je mirne duše mogli premestiti negde u Sombor, Osijek ili Suboticu, i niko u njoj ne bi prepoznao onaj elegantni novosadski sokak (najkraći put od centra do stadiona), u kom su se pločnici caklili kao apotekarski pultovi, i kojim smo uvek prolazili lagano, hodočasnički, ne poterujući patike u kas…
Jer tu su živeli i Vujke i Toza, povrh svega… Dva Naša Derana koja su ostavila tragove svojih krampona u Nebeskom Šesnaestercu, kao što ono zvezde izlivaju stope u holivudskim pločnicima… Boškov Vujadin, Veselinović Todor… Zavirivali smo u njihove prozore diskretno, sa strahopoštovanjem, primećujući pre prvih komšija da su zavese promenjene…
Vujke, fajter, u dvadesetčetvrtoj u selekciji Evrope, u dvadesetšestoj "pedeseta" u reprezentaciji. Toza, šarmer, večiti strelac lige, tri komada Velsu, tri Austrijancima, tri Englezima, sve utakmica za utakmicom… Oni su nam pokazali da i sa lokalne stanice ponekad kreću vozovi za oblake… Kuće su im bile sa iste strane, kao i njih dvojica, ali na potpuno suprotnim krajevima, kao i njih dvojica, jasno da su se i izgledom razlikovale, totalno, kao i njih dvojica, ali mi tad nismo razmišljali o tome…"
U toku jučerašnjeg dana, u medijima se ponovo pojavila informacija da je Đorđe Balašević svojevremeno bio član omladinskog tima Vojvodine, da mu je neostvarena želja bila da postane centarfor 'stare dame', ali da mu je legendarni trener Žarko Nikolić rekao da nije dovoljno talentovan za mesto na terenu u pola belom, pola crvenom dresu.
Ako legendarni Žare Nikolić i jeste pogrešio u svojoj proceni, a to se retko ili skoro nikad dešavalo, onda mu samo možemo zahvaliti na tome, jer da nije bilo tako, generacije i generacije ljudi širom bivše Jugoslavije bile bi uskraćene za jednog od naših najboljih muzičara ikada. Ne bi bilo panonskog mornara, ne bi bilo onog Đoleta kojeg smo zavoleli i zbog kojeg danas neizmerno tugujemo.
Zato Đole, kad tamo među oblacima ponovo vidiš Žareta Nikolića, oprosti mu što ti nije dao da kreneš stopama Toze i Vujketa, jer bar tamo ćeš moći da igraš fudbal kao što si želeo. Bar tamo na nebu, tvoj pola beli, pola crveni dres te čeka".
(mondo.rs)