Njih dvojica su bili najbolji igrači Čelsija i Mančester sitija u polufinalima Lige šampiona, a prošli su dugačak put do borbe za najvažniji pehar u fudbalu. Igrali su zajedno, a sada jedan protiv drugoga.
Čelsi i Mančester siti sastaće se 29. maja na "Ataturku" u Istanbulu u sveengleskom finalu Lige šampiona. Apsolutno zasluženo, igrali su najbolji fudbal u Evropi u poslednjih nekoliko meseci, a investicije bogatih vlasnika su se konačno isplatile.
Roman Abramovič uložio je ogromno bogastvo u kupovinu igrača od kada je preuzeo klub 2003. godine, a šta tek reći o bogatom šeiku Mansuru koji "sipa i ne misli". Ispunili su sve želje svojih trenera, dovodili najveće zvezde fudbala, ali i kupovali igrače koji su pre samo desetak godina bili daleko od ovog nivoa, ili to bar niko u tom trenutku nije video.
Tako će kroz tri nedelje u finalu Lige šampiona zaigrati N'Golo Kante i Rijad Mahrez, fudbaleri koji su se kao 21-godišnjaci amaterski bavili ovim sportom.
Danas se već za fudbalere tog uzrasta kaže da su iskusni, traže se samo mlađi i mlađi na kojima je moguće zaraditi od transfera, a teško da je iko mogao da pomisli, kamoli Mahrez i Kante, da će jednoga dana igrati u finalu najvećeg klupskog takmičenja.
Kante je rođen 1991. godine u Parizu, nakon što su njegovi roditelji emigrirali iz Malija, a zbog toga što je veoma sitan - slabo ko ga je primećiva. Amaterski se bavio fudbalom i stigao do Bulonja u kome je prvo igrao za rezervni tim. Samo što je debitovao u Ligi 2, njegova ekipa je ispala u treći rang, a onda je polako počeo njegov uspon. I to baš polako...
Uspeo je da 2013. godine dođe do dresa drugoligaša Kana, kome je pomogao da uđe u elitu, da bi statistički podatak da je "osvojio najviše lopti" u čitavoj Evropi privukao pažnju Lestera.
Doveli su ga za male pare, tek oko 8 miliona evra je iznosio transfer, a Kante im je vratio tako što je bio glavna pokretačka snaga na sredini terena. Bio je jedan od najvažnijih igrača kod Klaudija Ranijerija i pomogao je Lesteru da osvoji titulu, da bi ga potom kupio Čelsi za pet puta veću svotu!
I njima je doneo titulu, igrao je u tandemu sa Matićem kod Kontea, a iako se menjala filozofija kluba sa dolascima Sarija, Lamparda i Tuhela - omaleni Francuz je odolevao.
Prilagođavao se fantastično, pokazao da nije nemušt sa loptom, da i te kako može da pomogne u ofanzivnom smislu što se najbolje videlo protiv Real Madrida u polufinalu Lige šampiona, da su neki čak komentarisali da je najbolji dribler na terenu.
Osvajač je i Svetskog prvenstva sa Francuskom, a omiljen je među saigračima i trenerima, za njega niko ružnu reč nema da kaže pošto je oličenje pozitivnosti i skromnosti.
Tuhel ga toliko obožava da je rekao da od Kantea zahteva da mu dozvoli da ga mazi, dok su navijači Čelsija ludi za njim i spektakularno su ga ispratili posle rušenja Real Madrida. Skromni vezista je stadion napustio u Mini Morisu, a to nije samo reklama - zaista ne mari previše za novac.
Veoma je stidljiv i ne sviđa mu se kada je u centru pažnje, pa je tako i posle osvajanja Mundijala zamolio saigrače da mu daju da i on malo drži trofej u rukama.
I nikada ne zaboravlja da je samo desetak godina pre toga bio amater za kog niko nije čuo.
Slična situacija je i sa Rijadom Mahrezom, koji je takođe bio junak polufinala Lige šampiona, a morao je da prođe trnovit put pre nego što će mu se snovi ostvariti.
Osvojio je titulu sa Lesterom, zajedno sa Kanteom, a nakon dugo mučenja sa upravom - "izboksovao" jetransfer na Etihad u leto 2018. postavši najskuplji igrač u istoriji kluba (70 miliona evra). Ipak, za tri godine u Mančester sitiju gotovo da se nije desio neki njegov potez koji će se pamtiti, a onda je samostalno uništio Pari Sen Žermen sa tri gola u dva meča.
Mahrez je takođe rođen u Francuskoj 1991. godine, a roditelji su mu poreklom iz Alžira. Igrao je za lokalne klubove i amaterski se bavio ovim sportom, da bi ga 2010. godine iznenadio poziv Avra, kluba koji ima jednu od najboljih fudbalskih akademija, ali ne može se reći da su i njega "izmislili".
Iz škole u kojoj su stasali igrači poput Pola Pogbe ili Lasane Dijare izašao je kao poluproizvod na koga se na polusezoni 2013/14 kladio Lester siti, pa su zajedno ušli u Premijer ligu.
Nije se u prvi mah videlo da je Mahrez nešto bolji od ostalih igrača koje je Najdžel Pirson imao u tom trenutku, ni statistika od po nekoliko golova i asistencija mu nije išla u korist, a onda je došla sezona 2015/16 u kojoj je bio zvezda šampionskog tima.
Dobro se pamte njegove majstorije sa krila i 17 golova koji su Lesteru doneli prvi pehar Premijer lige, međutim za razliku od mnogih igrača nije odmah "naplatio" dobre igre.
Želeo je da ode u veći tim, nije bio motivisan, čak je i štrajkovao kako bi ga pustili u nekog od engleskih velikana, a na kraju su popustili 2018. kada je Gvardiola došao sa ponudom koja se ne odbija. Ipak, ako je neko mislio da će postati glavna uzdanica tima - prevario se.
Trebalo mu je dosta vremena da se uklopi u zamisli najboljeg trenera današnjice, često je to bilo pravo mučenje, ali pošto je znao da postigne golove u manje bitnim ili već rešenim utakmicama - i nikada nije dozvolio da se zbog njegovih povreda ili loše statistike o njemu po društvenim mrežama priča u negativnom kontekstu - do danas je zadržao isti ugled.
Načekao ga se Gvardiola i to se konačno isplatilo protiv Pari Sen Žermena kome je u prvom meču dao gol iz slobodnjaka, pa ih u revanšu slomio sa još dva pogotka.
Sada može da sanja i pehar Lige šampiona koji mu je toliko bio daleko pre deset godina kada je igrao za rezervni tim Avra, a koji će morati da "otme" od svog bivšeg saigrača Ngola Kantea, ali i još jednog fudbalera Čelsija koji je još duže od njih bio amater.
U pitanju je golman Eduar Mendi, koji je protiv Real Madrida imao tri fantastične odbrane, a zanimljivo je da se do 24. godine amaterski bavio fudbalom, a tek u poslednje dve sezone zablistao.
Zbog toga je Liga šampiona posebna, zato što se ispunjavaju i najluđi snovi.
(MONDO)