DOBRO PAMTI SVE

Dve godine od oproštaja Saše Ilića: Poslednji put u dresu Partizana, a Grobari su hteli da igra još malo!

Autor Bojan Jakovljević

Proslavljeni fudbaler se osvrnuo na svoju poslednju utakmicu u karijeri.

Izvor: MN PRESS

Odzvanjalo je Humskom godinama "Ja bih da igra još malo", a onda je posle 876 utakmica u crno-belom dresu njegovoj karijeri došao kraj.

Saša Ilić odigrao je poslednji meč za Partizan pre tačno dve godine, 19. maja 2019. i tako okončao svoju trofejnu karijeru.

Bilo je to na meču protiv Proletera, kada je po velikom pljusku u Humskoj prošao počasni krug oko terena Partizanovog stadiona i to u zagrljaju sina Nikše.

Tada je na sjajnu karijeru spuštena zavesa, posle 11 titula prvaka države i sedam nacionalnih kupova u dresu Partizana.

Tada se povukao u penziju kao jedna od najvećih legendi kluba.

"Nisam neko ko voli sebe da ističe u prvi plan i jedva sam čekao da prođe ta utakmica i da prestane da se priča o tome. A sada, kada sa distance od dve godine gledam kažem da je sve bilo fantastično organizovano i svaki put kad pričam o tom susretu emocije su ogromne i jake. Na sve se to nadovezalo pravo nevreme uz jaku kišu i grad, a trenutak kad sam u društvu sina Nikše obišao krug oko terena na atletskoj stazi nikad neću zaboraviti", rekao je Saša Ilić za klupski sajt.

Ilić je meč protiv Proletera napustio u 82. minutu, potom ostavivši trag kopački u betonu. Taj otisak ima svoje mesto u Ilićevom stanu.

"O tome brine moja supruga Tijana. Odlagao sam odlazak u penziju dugo, ali sam bio svestan da će i taj trenutak jednom doći. Na ruku mi je išlo i to što tokom karijere nisam imao problema sa povredama, čemu je verovatno najzaslužnija genetika. Iskreno, nisam živeo ni preterano sportski, ali genetika je učinila svoje. Znate, Partizan je za mene način života, tu sam odrastao, naučio da pobeđujem i gubim, stekao prijatelje i kumove, a tokom igranja u Humskoj nastupao sam sa zaista velikim brojem igrača."

Posebno mu je drago što je jedan od retkih koji je izuzetno poštovan s obe strane Topčidera.

"Ne verujem da će neko reći nešto loše o meni, da će neko reći da sam džukela. Mogu da kažu da sam igrao ovako ili onako, ali zaista mislim da će većina o meni pričati pozitivno i na to sam zaista ponosan. To pokušavam da usadim novim generacijama. Utakmice, golovi, dobre partije, loši momenti. Sve to dođe i prođe. Važno je kakav utisak ostavite."

Kaže da mu najviše nedostaje druženje sa saigračima.

"Naše šale u mojoj sobi, gde smo se svi okupljali. Igrali karte, kovali planove za trofeje, izlaske… I iskren da budem, posle te oproštajne utakmice, i tog finala Kupa koje je bilo nekoliko dana kasnije, mislio sam da će se to nastaviti. Tek sam mesec ili dva kasnije počeo da shvatam da više ne igram i da prestaju sve one rutine koje sam imao godinama unazad. Teško sam to prihvatio, ali kao što rekoh, moralo je i to jednom da se desi. Kada gledam mlađe kategorije Partizana često svratim u moju sobu."

Šta još nedostaje Saši Iliću?

"Nedostaje mi kafa kod pokojnog Draganca. On je znao moje navike. Budio sam se pre saigrača. Znala se moja rutina. Kafa, ceđena pomorandža i novine. Niko nije smeo da me dira", rekao je između ostalog Saša Ilić.