"Goool… Goool… Gol, Gol"! Posle toga ide: "Ovaj je program kao torta, red muzike pa red sporta, nikad ne izlazi iz mode, Vreme sporta i razonode".
Silvio Hoze del Rozario Parodi Rohas. Da li ste čuli za ovog fudbalera? Rođen je 30. avgusta 1932. godine u Lukeu. Tokom karijere nastupao je za matični Sportivo Lukenjo, italijanske klubove Padovu i Đenovu, španski Las Palmas i francuske Nim i Miluz. Šta... i dalje vam ne zvuči poznato?
Eto, a dotični Paragvajac već pola veka ne izbija iz naših domova. Sećate se početka špice za čuvenu radio emisiju "Vreme sporta i razonode".
"Goool... Goool... Gol, Gol"! Posle toga ide: "Ovaj je program kao torta, red muzike pa red sporta, nikad ne izlazi iz mode, Vreme sporta i razonode".
PONEDELJAK: II DEO
47 - SAVO ZA 1:6
36 - JUGA U TOKIJU
26 - VASOVIĆ REALU
19 - BJEKA U LJUBLJANI
9 - DEJO U MINHENU
2 - DŽAJA 1968.
Baš tako, taj euforični usklik radio reportera nema nikakve veze sa nekim našim fudbalerom ili sa golom nekog našeg tima i reprezentacije. Legendarni Radivoje Raća Marković je na taj način izrazio bes i nevericu zbog trećeg izjednačenja Paragvaja u duelu sa Jugoslavijom na Svetskom prvenstvu 1958. godine. I tako je Silvio Parodi postao sastavni deo nedeljnog popodneva svakog pravog fudbalofila u Srbiji.
Pred vama je priča o 100 golova koji su izmenili istoriju našeg fudbala. I svaki od njih ima neku svoju anegdotu po kojoj ga pamtimo i prepričavamo. Poput ovog sa početka priče koji nije naš, ali smo ga zavoleli i usvojili.
Reprezentacija je osvajila zlato, tri sebra i bronzu na Olimpijskim igrama, dva puta igrala polufinale Svetskog prvenstva i bila vicešampion Starog kontinenta. Crvena zvezda pored titula evropskog i svetskog šampiona, ima jedno finale Kupa UEFA i još dva učešća u polufinalu Kupa šampiona. Partizan je 1966. bio nadomak evropskog trijiumfa i prvi je od naših klubova zakoračio u elitu Lige šampiona. Vojvodina, Radnički Niš i OFK Beograd nisu gurali toliko daleko, ali su zahvaljujući fenomenalnim generacijama obeležili određene epohe jugoslovenskog i evropskog fudbala.
Svaki taj podvig vuče sa sobom neke golove koji su vremenom stekli antologijsku vrednost.
Većina njih je u neraskidivoj vezi sa komentarom televizijskog ili radio reportera. Zajedno su ušli u anale i jedni bez drugih zvuče banalno i nedorečeno. Zamislite Radanovićev gol u Splitu bez glasa Mladena Delića. Penal Pančeva bez Milojka Pantića. Ili Piksijeve perle u Veroni bez briljantnog Milorada Đurkovića.
Ovde nećete naći nijedan od onih 12 komada koje su Mijatović i drugovi smestili u mrežu Mađara u baražu za Svetsko prvenstvo. Jer u goleadama, GOL gubi svoje suštinsko dejstvo. Uostalom, recite mi ko je dao drugi u Budimpešti. Ali, iz glave. Bez interneta.
Nećete naći ni detalj iz 120. minuta utakmice u Oklandu protiv Brazila. Iako bi gol Maksimovića morao da se nađe na jednom od prva tri mesta. Čisto da ne mešamo omladinski sa seniorskim fudbalom. I čvrsto uvereni da će nas neko od Veljkovih Orlića, istorijskim golom u dresu A reprezentacije, uskoro naterati da osvežimo spisak i promenimo redosled.
Čitajte i uživajte...
100 Spasoje SAMARDŽIĆ, OFK Beograd – Dinamo 6:2 (finale Kupa Jugoslavije, 1962)
Četiri gola za 43 minuta. "Modri" nisu znali gde se nalaze. Utakmicu je pratio predsednik FIFA Stenli Raus koji se poverio Đokici Vujadinoviću da u životu nije video spektakularniju igru nekog tima. Samardžić je na 5:1 primio loptu, oslobodio se centarhalfa, predriblao golmana i ušetao se u gol. I ne samo to, sačekao je Škorića na gol-liniji i tek onda je ćušnuo u mrežu. "Ćuj Paja, da sam mogao u onom trenu, ja bih ti obe noge slomio. Preterao si, majku mu" – rekao je Dinamov "vratar" Spasoju kad su se kasnije sreli u reprezentaciji.
99 Ranko ĐORĐIĆ, Crvena zvezda – Dinamo 4:2 (Kup Jugoslavije, 1982)
Najlepši momenat najbolje utakmice u istoriji jugoslovenskog fudbala. Strašni Dinamo je posle 23 godine vratio titulu na Maksimir i tri dana kasnije otišao na Marakanu da napadne Duplu krunu. Posle 2:2 u Zagrebu i pri vođstvu "modrih" od 2:1 u revanšu, Zvezdina mašina je počela da melje. Đorđićev fantastičan volej udarac napravio je uvertiru u veliki preokret i jednu od najslađih pobeda crveno-belih u finalima Kupa Maršala Tita.
98 Petar VASILJEVIĆ, Partizan – Crvena zvezda 3:1 (Kup Jugoslavije, 1994)
Kada je Ilija Ivić pogodio sa bele tačke, mnogi navijači Partizana su digli ruke od utakmice i počeli da napuštaju stadion. Po klizavom i blatnjavom terenu, Savo Milošević je vratio nadu preciznim udarcem sa 11 metara, a onda je sevnula desnica Petra Vasiljevića. Pravo niotkuda, u donji levi ugao Zvezdinog gola. Za 3:1 i plasman Partizana u finale Kupa Jugoslavije. "Da nije bilo tog gola, ko bi danas znao za Petra Vasiljevića" – rekao je Vasiljević pre izvesnog vremena.
97 Slobodan SANTRAČ, Dinamo – OFK Beograd 0:3 (prvenstvo Jugoslavije)
Sećate se sjajne scene u "Lajanju na zvezde", kada jedan po jedan ulaze u bioskop i kažu da su karte kod onog poslednjeg. E, tako je Raki Aranđelović prošvercovao ekipu u dve grupe javnim prevozom od hotela do Dinamovog stadiona, jer je OFK u to vreme bio u velikoj finansijskoj krizi. Zagrepčani ih nisu prepoznali i nazvali su ih "đačkom ekskurzijom". Oni su izašli na Maksimir i pokazali kako "đaci" igraju fudbal. Tesno – 0:3. Sva tri komada, Sani Boj.
96 Anto DROBNJAK, Crvena zvezda – Partizan 1:0 (finale Kupa Jugoslavije, 1993)
Partizan je te sezone osvojio titulu sa 14 bodova prednosti u odnosu na "večitog" rivala. Otišao je na Marakanu da brani "minimalac" iz Humske, obezbeđen golom Zlatka Zahovića. Očekivala se rutinska demonstracija moći Tumbine kaznene ekspedicije protiv onoga što je ostalo na ruševinama bivšeg evropskog i svetskog šampiona. A onda je Vidaković izveo prekid, Drobnjak skočio i matirao Pandurovića. Ostatak posla je obavio Zvezdin Đavo, golman Simeunović.
95 Dragan STOJKOVIĆ, Norveška – Jugoslavija 1:2 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 1989)
Dva meseca ranije, na letu za Pariz, Piksi se našalio sa jednim novinarom "poruči Osimu da mi prepusti Baždarevićevu "desetku" i ne mora da brine za rezultat". Kada je u svlačionici okačen sastav za meč, pisalo je 10. STOJKOVIĆ. Leteo je po terenu, pogodio stativu iz slobodnog udarca, Katanecu namestio zicer i bio nerešiva engima za defanzivce Francuske. U Oslu se nije isprečila greda. Skinuo je paučinu sa norveškog gola i otvorio vrata Svetskog prvenstva. A dres sa "bankom" više nikada nije menjao vlasnika.
94 Darko PANČEV, Crvena zvezda – Hajduk 1:0 (Kup Jugoslavije, 1990)
Čudna atmosfera. Delije zbog bojkota nisu navijale čitavo prvo poluvreme. Igralo se samo par dana posle ‘fajta" na Maksimiru i već je mirisalo na barut i raspad "bratstva i jedinstva". Utakmica nije obilovala uzbuđenjima i rešena je već u 12. minutu, kada je Dejo levom spoljnom spojio Pančeva sa golom i omogućio Piksiju da se oprosti Duplom krunom od Crvene zvezde. Bokšić je godinu dana kasnije servirao osvetu, a Hajduk nikada više nije vratio trofej "Maršala Tita".
93 Mateja KEŽMAN, SCG – Bosna i Hercegovina 1:0 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 2005)
Klasičan "tap-in". U njegovom stilu. Kamera je zabeležila zagrljaj sa Dekijem Stankovićem po završetku utakmice i čulo se jasno i glasno "brate, znaš li koliko smo maštali o ovome". Pobeda se slavila u Stupici i Mateji su u jednom trenutku doneli sutrašnje izdanje "Sporta" sa njegovom fotkom na naslovnoj strani. Zgužvao je novinu i bacio je u vis. U tom gestu, bilo je svega. Euforije, radosti, besa, oslobođene energije, olakšanja, satisfakcije Nije mala stvar osvetlati obraz generacije i odvesti svoju zemlju na Svetsko prvenstvo.
92 Bora CVETKOVIĆ, Crvena zvezda – Real Madrid 4:2 (Kup šampiona, 1987)
A onda Real. Atomski fudbal na minus 10. Šest golova, dve stative, tri penala. 90.000 duša."Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju". Ori se. Državni vrh u svečanoj loži. Sve po partijskoj liniji.
Vaske je devet dana boravio u Španiji. Špijunirao i zapisivao. U svlačionici reče: "Daćemo im pet, ali moramo neki i da primimo". Sve je pogodio. U centar. Kaže: "Oni su spori i komplikovani. Neće im pobeći samo Bora i Mita. Već i Đurović".
Atomski fudbal na minus 10. "Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju" – orilo se iz 90.000 grla. Vaske je devet dana boravio u Španiji, špijunirao i zapisivao. U svlačionici reče: "Daćemo im pet, oni su spori i komplikovani. Neće im pobeći samo Bora i Mita, nego i Đurović". Piksi je gurnuo u prostor, Bora protutnjao pored Buja i pogodio iz mrtvog ugla. Marakana u transu. Ljudi su sami sebe štipali za obraz. Ne zbog mraza, nego da bi poverovali u ono što piše na semaforu. Zvezda 3, Real 0! Spektakularno. Kamo sreće da se tu i završilo.
91 Slaviša JOKANOVIĆ, Partizan – Crvena zvezda 2:2 (Kup Jugoslavije, 1992)
Poslednja utakmica Ivice Osima na klupi kluba iz Humske. Partizan je branio prednost stečenu golom Vujačića na Marakani. Mihajlović šalje projektil iz slobodnog udarca i sve je opet na nuli. A u nastavku, istinski spektakl. Mijatović postiže efektan gol, "jug" u delirijumu. Mihin korner, Pančev skače na prvoj stativi i šalje loptu u mrežu. 20 minuta do kraja, 1:2. Trofej ide Zvezdi? Ne. Vorkapić ubacuje u šesnaesterac, Jokan leti kroz vazduh, Leković je nemoćan. Kapiten Stanojković podiže pehar pored kojeg je tokom utakmice čučao 14-ogodišnji Saša Ilić.
90 Miroslav ALEKSIĆ, Napoli – Radnički 2:2 (Kup UEFA, 1981)
Noć kada je golman Stevanović dovodio do očaja 55.000 Napolitanaca na stadionu San Paolo. Leteo je od stative do stative, gospodario kaznenim prostorom i ubijao moral Palanki, Krišimaniju i ostalim vedetama italijanskog tima. Tek je Damijani u 69. minutu udarcem sa bele tačke uspeo da zatrese začaranu mrežu. Stojiljković je izjednačio, a samo tri minuta kasnije, Miki Aleksić prihvata loptu na 60 metara od gola Napolija, obilazi Marina i Ferarija i posle furioznog prodora donosi totalni preokret. Pogodak vihornog krila iz Kuršumlije dobiće još više na značaju posle nerešenog rezultata bez golova u revanšu na Čairu.
89 Saša ILIĆ, Crvena zvezda – Partizan 2:2 (Prvenstvo Jugoslavije)
Umesto onog pobedonosnog u finalu Kupa, biramo ovaj prvenstveni iz samo jednog razloga. Zato što je prvi u karijeri Saleta Kapitena protiv "večitog" rivala. "Gubili smo 2:1, Krle je prošao po boku i centrirao, ja sam bio ispred Dekija Ilića, malo sam ga povukao, šutnuo i matirao Jevrića. Odrastao sam u Humskoj i važilo je pravilo da nisi ništa uradio dok ne zatreseš Zvezdinu mrežu u seniorskoj konkurenciji. Tako sam ja, te večeri, definitivno postao igrač" – rekao je Sale u našoj rubrici "Mojih TOP 11".
88 Ilija PETKOVIĆ, Jugoslavija – Francuska 5:1 (Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, 1968)
Druga vremena, drugačiji format takmičenja. Igralo se po nokaut sistemu, a četiri najbolje reprezentacije išle su na završni turnir. Poslednja prepreka na putu ka Italiji, bila je Francuska sa kojom smo u Marseju remizirali 1:1. A u Beogradu, rapsodija u plavom. Petko je tri decenije kasnije zagrlio Dekija Stankovića uoči mesa sa Južnom Korejom i rekao mu da se opusti jer debitanti uvek igraju najbolje. I Deki je dao dva komada. Baš koliko i Petko na svom debiju protiv Francuske.
87 Mateja KEŽMAN, Španija – SCG 1:1 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 2005)
Prozivali su ga da cepa mreže isključivo Cvoleu i Valvajku. I zato mu je trebalo više od svega da se upiše u strelce i na Visente Kalderonu. Kako god, samo da se lopta zakoprca iza Ikera Kasiljasa. Makar postavio nogu i lopti promenio pravac. U stilu Pipa Inzagija. Jer pravi gogleteri se poznaju po instinktu. Mislite da je slučajno što se posle šuta Stankovića, baš on našao tamo. U pravo vreme, na pravom mestu. Švabo Osim je jednom prilikom rekao: "Kad doteraš loptu do tog stadijuma da ona počne juriti tebe, onda si pravi".
86 Dragan MANCE, Partizan – Dinamo 2:2 (Prvenstvo Jugoslavije)
Direktan duel za titulu. Dinamo, kao aktuelni šampion, ima dva boda zaostatka i željan je revanša za maksimirskih 3:4. Interesovanje prevazilazi kapacitet JNA, mora se u komšiluk. Cela Marakana navija za Partizan, ali gosti na poluvremenu vode sa 2:0. "E, tu Miloš stupa na scenu" – priseća se Miodrag Ješić u razgovoru za Mondo – "Ušao je u svlačionicu, sačekao da se smire strasti i mirnim tonom objasnio šta treba da radimo. Radanović desno, ti Ješo levo i neka vam je Bog u pomoći. Ostali, svi u napad. Ili gubimo 5:0, ili osvajamo titulu".
Sedam minuta pre kraja, Smajić zavrće sa krila, Mance skače i šalje u mrežu. 2:2. Delirijum.
85 Branislav IVANOVIĆ, Rumunija – Srbija 2:3 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 2009)
Utakmica posle koje je reprezentacija Srbije prvi put dobila svoju navijačku pesmu. Spontano, opijeni euforijom i pobedničkim zanosom, Stanković i drugovi su otrčali do severne tribine stadiona u Konstanci i zapevali sa navijačima u ritmu "Napred Srbija". Ivanović je u tom ciklusu bio jedan od najefikasnijih igrača u timu selektora Antića, a protiv Rumuna je iskoristio gužvu u kaznenom prostoru i zakucao loptu pod prečku golmana Lobonta. Ključni bodovi u borbi za plasman na Svetsko prvenstvo.
84 Robert PROSINEČKI, Crvena zvezda – Dinamo Drezden 3:0 (Kup šampion 1991)
Dao je sličan u prethodnoj rundi protiv Glazgov Rendžersa. Bilo je više iskosa i bliže golu. Ovo protiv Drezdena, idealna pozicija za snajperistu iz Šveningena. Po sredini, ali sa skoro 30 metara. Za takve golove kažu da ih ne bi branila ni trojica golmana. Od svoje inauguracije, Marakana nije videla perfektnije izveden slobodan udarac. Majstorija velemajstora. Za nastavak Zvezdinog hodočašća ka Svetom Nikoli.
83 Bora KOSTIĆ, Crvena zvezda – CSKA Sofija 3:1 (Kup šampiona, 1957)
Jugoslovenski šampion je zahvaljujuću majstorijama svog legendarnog fudbalera izborio plasman među četiri najbolja tima u Evropi. Vodeći pogodak Bore Kostića spada u klasična remek-dela levonogog bombardera. Polu-makazice sa desetak metara posle odličnog prodora i centaršuta Dragoslava Šekularca. U dvomeču sa Fiorentinom, Maurilio Prini je golom u 88. minutu sprečio Zvezdu da izazove Real iz Madrida u borbi za trofej evropskog prvaka.
82 Aleksandar PRIJOVIĆ, Srbija – Gruzija (kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 2017)
Poluvreme, 0:0. Voda u ušima. Da li to mundijalski san postaje najgora noćna mora? Muslin vuče keca iz rukava, Prijović ulazi u igru i Srbija kreće na sve ili ništa. Kombinacija Mitar – Prija, GOOOL! 1:0! Idemo u Rusiju. "Dok sam klizao na kolenima, osetio sam vibracije u ušima. Saigrači su me oborili i nisam znao za sebe. Tek sam na snimku video da je stadion goreo. Fantastično" – opisao je Prijović gol svog života.
81 Nebojša KRUPNIKOVIĆ, Partizan – Crvena zvezda 2:2 (Prvenstvo Jugoslavije, 1995)
Najlepši gol svih vremena u duelima Partizana i Crvene zvezde. Kovačević je izdržao duel i uputio perfektan centaršut, a Krupniković zahvatio makazice kakve se viđaju jednom u 50 godina na našim terenima. Tajming, koordinacija, jačina udarca, preciznost. Sve za čistu desetku. Kao i asistencija par minuta kasnije za pogodak Ivana Adžića. Potezi umetnika. Kao što je umetnost ispustiti pobedu posle dva remek-dela za vođstvo od 2:0.
80 Andrija DELIBAŠIĆ, Partizan – Porto 1:1 (Liga šampiona, 2003)
Debi u Ligi šampiona i odmah okršaj sa Žozeom Murinjom. Nije se Partizan predao posle gola Koštinje i u nastavku je stigao do boda. Drulović je iz slobodnog udarca pogodio loptom Tariba Vesta, a Delibašić sačekao odbitak i zakucao ga u mrežu Vitora Baije. Prvenac nekog srpskog kluba u najelitnijem evropskom takmičenju. Andrija će u grupnoj fazi postići još dva gola, a Porto će osvojiti trofej u finalu sa Monakom.
79 Milan ĐURĐEVIĆ, Hajduk – Partizan 0:2 (Prvenstvo Jugoslavije, 1990)
Gol koji je zakucao ekser u kovčeg bivše Jugoslavije. Utakmica je igrana četiri meseca nakon Bitke na Maksimiru. Đurđević je na pas Mijatovića doveo goste u vođstvo, a dvadesetak minuta pre kraja udvostručio prednost posle fantastične akcije Stevanovića i Bogdanovića. U tom trenutku, Torcida kaže "dosta je". Huligani uleću na teren, prekidaju utakmicu i podižu na jarbol hrvatsku šahovnicu. Dok jugoslovenska trobojka gori u plamenu, sa Poljuda odjekuje ‘gotovo je, gotovo". Meč se registrovao službenim rezultatom, a Partizan više nikada nije kročio u Split.
78 Dragan STOJKOVIĆ, Crvena zvezda – Milan 1:1 (Kup šampiona, 1988)
Ne zna se šta je lepše, Dejina asistencija ili Piksijev gol. Zamislite Goju i Pikasa kako crtaju na istom platnu. E, to je to. Renesansna apstrakcija. Remek-delo dva univerzalna genija. I ti prokleti penali. Kao i magla dan ranije. "Deju smo oteli iz vojske, pitaju ga starešine "Gde ćeš", on kaže "Idem da igram protiv Milana". Ovi za stomak "ajde bre pali, na šta ti mi ličimo"", prisetio se Piksi koji je plakao pored aut-linije posle utakmice. Rajkard mu je prišao i rekao "Obriši suze i smiri se, bićeš veliki igrač".
77 Dejan SAVIĆEVIĆ, Crvena zvezda – Keln 2:0 (Kup UEFA, 1989)
Dao je oba, ali je taj drugi ušao u fudbalske antologije. Samo par minuta nakon što se poklonio na drugoj stativi i Piksijev korner pretvorio u gol, Dejo je još jednom izazvao eksploziju na Marakani. Prihvatio je pas Najdoskog i u prijemu se oslobodio jednog igrača Kelna, zatim sa desnog krila ušao u sredinu i sa ivice šesnesterca uputio projektil u raklje Ilgnerovog gola. Za dva minuta, dva bljeska genija. Ispostaviće se, slaba zaliha za revanš, ali što reče Dejo "da nije bilo Kelna, ne bi bilo ni Barija".
76 Dragan STOJKOVIĆ, Jugoslavija – Francuska 3:2 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 1988)
Poraz koji je Platiniju stavio do znanja da nije za trenerski posao i da bi bilo bolje da se posveti nekoj drugoj funkciji. Urnebesna utakmica. Francuzi su dva puta vodili, a onda je Dejo ušao umesto Bore Cvetkovića. Prodor, centaršut i Piksijeva majstorija. Volej u dalji ugao, oštro i neodbranjivo. Francuzi su mu bili omiljena mušterija. U Sent-Etjenu je Radanović promašio penal, sudija ga ponovio, on oteo loptu i postavio na belu tačku. Hadžibegić kaže ‘daj meni", a Piksi mladalački drsko "sad je gotovo". Savladao je Batsa i postao najmlađi strelac Evropskog prvenstva svih vremena.
75 Senad LUPIĆ, Crvena zvezda – Borac Banjaluka 0:1 (Kup Jugoslavije, 1988)
U trenutku kada je lopta ušla u Stojanovićevu mrežu, Milojko Pantić je uzviknuo "1:0 za Crvenu zvezdu". Toliko o tome da je bilo ko na stadionu verovao u pobedu drugoligaša iz Banjaluke. Piksi je u "Mojoj azbuci" na Mondu rekao "mnogo godina je prošlo, ja i dalje imam isto mišljenje – i da sam dao gol iz penala, Borac bi nas dobio u produžecima. Jednostavno, Zvezda tog popodneva nije zaslužila da osvoji trofej". A Lupić kaže da ga i dan danas boli kičma od skoka i trzaja glavom.
74 Zoran FILIPOVIĆ, Crvena zvezda – Karl Cajs Jena 4:0 (Kup šampiona, 1971)
Očekivao se težak zadatak posle 2:3 u Jeni i bez Džajića koji je isključen na pravdi boga. Srećom, Đora je sa bele tačke brzo otključao Nemce, a Karasi i Aćimović odradili ostatak posla. Kule je odigrao utakmicu života i upravo posle njegovog pasa, mladi Filipović šutira iz prve i rešava pitanje pobednika. Na putu ka finalu protiv Krojfovog Ajaksa, isprečio se Panatinaikos i misteriozan razvoj događaja tokom revanša u Atini.
73 Miodrag SAVIĆ, Radnički Niš – Grashopers 2:0 (Kup UEFA, 1981)
Kakav gol, strašan gol. Đorđević je iz penala prepolovio prednost Švajcaraca iz prve utakmice, da bi Savić dalekometnim hicem podigao Čair na noge i obezbedio produžetke. Kada je drama dostigla vrhunac, na scenu je stupio golman Zoran Milenković. Nijedan fudbaler Grashopersa nije pogodio sa bele tačke (!?) i Radnički je otišao u naredno kolo. Evropa je tek počela da saznaje "kude je taj Niš".
72 Jovan JEZERKIĆ, Partizan – Crvena zvezda 3:4 (prvenstvo Jugoslavije, 1947)
Tu je sve počelo. Po snežnoj mećavi i strašnoj košavi. Kažu da je bilo 19 stepeni ispod nule. Jezerkić je već u 12. minutu doveo Zvezdu u vođstvo, iako su se igrači Partizana žalili da lopta nije celim prečnikom prešla gol-crtu. To kao da je razljutilo centarfora crveno-belih koji je na početku drugog poluvremena još dva puta matirao golmana Glazera. Toliko je preseo Partizanu, da su ga naredne sezone doveli u svoje redove i odmah pobedili Zvezdu sa 1:0. Strelac, Jovan Jezerkić u 2. minutu.
71 Nikola ŽIGIĆ, Crvena zvezda – Roma 3:1 (Liga UEFA, 2005)
Posle poraza od Bazela i Tromza, Zvezda se hvatala za slamku spasa u meču protiv najjačeg tima u grupi. A to su utakmice koje rađaju asove. Žigić se nadavao golova u dresovima Rasinga, Birmingema i reprezentacije Srbije, ali ga ljudi pamte isključivo po majstoriji protiv Vučice. Nakon što je izjednačio rezultat i omogućio Puroviću da napravi totalni preokret, stavio je tačku na utakmicu potezom koji će obeležiti celu njegovu karijeru. "Joooooooojjj kakav gooool!!!" – urlao je Gojko Andrijašević dok je Marakana podrhtavala od radosti.
70 Miroslav RADOVIĆ, Dnjepar – Partizan 0:1 (Kup UEFA, 2005)
Ukrajinci su imali prednost zbog dva gola u gostima i igrača više na terenu posle isključenja Saleta Ilića. Sve je slutilo na oproštaj Partizana od Evrope. I onda, kao grom iz vedra neba. Povratna Adija Nađa i bomba Mireta Radovića. Ako pažljivo pogledate snimak, videćete snimatelja iza gola koji ostavlja kameru, trči i penje se na vrh "piramide radosti" Partizanovih fudbalera. Ponekad i najveći profesionalci podlegnu čarima navijačke strasti.
69 Stevan SEKEREŠ, Admira – Vojvodina 0:1 (Kup šampiona, 1966)
Kao na malom fudbalu. Prizeman centaršut iz kornera, Sekereš se ubacio iz drugog plana i poklopio loptu desnom nogom. Jedini gol u 180 minuta okršaja sa austrijskim šampionom. Dovoljno za plasman u naredno kolo i dvomeč protiv Atletika iz Madrida. Gol Admire čuvao je bivši golman Crvene zvezde Dragomir Vukićević, a Novosađani su baš u tom periodu dobili nadimak Voša, što je bila izvedenica od VOjvodina ŠAmpion.
68 El Fardu BEN, Salcburg – Crvena zvezda 2:2 (plej-of Lige šampiona, 2017)
Prazne tribine na Marakani, a onda invazija Delija na Salcburg. Delovalo je da nema spasa posle gola Dabura sa bele tačke. A onda blickrig za nepunih 60 sekundi. Oba puta Degenek u ulozi pakera i napadač sa Komorskih ostrva kao nemilosrdni egzekutor. "Ljugi, gol je moj, nije Benov, ej" – vapio je australijski reprezentativac, ali je godinu dana kasnije pogodio iz slične pozicije protiv Jang Bojsa i trasirao Zvezdi put ka još jednoj Ligi šampiona.
67 Darko PANČEV, Glazgov Rendžers – Crvena zvezda 1:1 (Kup šampiona, 1990)
U Beogradu je posle divne kombinacije sa Binićem stavio tačku na veliku pobedu i kapitalnu zalihu pred revanš u Škotskoj. Ali se na Hempden Parku lakše disalo tek posle nove njegove majstorije. Opet je Binić osmislio akciju, Robi odigrao povratnu, a Darko čelom amortizovao loptu i onda je poluvolejom poslao neodbranjivo u mrežu. Do kraja se rutinski otaljavao posao i razmišljalo o evropskom proleću u Beogradu. Retko ko je smeo da mašta o Bariju.
66 Dragoslav ŠEKULARAC, Jugoslavija – Portugal 5:1 (Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1960)
Postoji jedan podatak koji je prosto fascinantan. Šeki se na samo četiri utakmice za reprezentaciju upisao u strelce i Jugoslavija je u sva četiri navrata slavila sa 5:1. Svakako da je najvredniji ovaj gol protiv Portugala koji je bio uvertira u kanonadu naših momaka i plasman u velikom stilu na prvo Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Jedan od najvećih virtuoza u istoriji našeg fudbala, overio je i ‘petarde" protiv Švajcarske, Indonezije i Južne Koreje.
65 Savo MILOŠEVIĆ, Jugoslavija – Norveška 1:0 (Evropsko prvenstvo, 2000)
Verovali ili ne, poslednja pobeda naše reprezentacije na završnom turniru nekog Evropskog prvenstva. Osokoljen "dopijetom" protiv Slovenije, Savo je već u ranoj fazi utakmice matirao Mirea i doveo Jugoslaviju u vođstvo. Ostatak igre protekao je u Piksijevim čarolijama na sredini terena. Labudova pesma jednog od najvećih virtuoza u istoriji jugoslovenskog fudbala. Meč se pamti i po najbržem isključenju na Evropskom prvenstvu, jer je Kežman odmah po ulasku u igru zbog pogibeljnog starta dobio direktan crveni karton.
64 Milan GALIĆ, Italija – Jugoslavija 1:1 (Olimpijske igre, 1960)
Velika borba dva tima koja su u prvoj fazi takmičenja ostavila ubedljivo najjači utisak. Plavi sa 13 datih golova na tri utakmice, Italijani pobedom protiv moćnog Brazila. Utakmica je u dva navrata prekidana zbog nestanka struje. Posle 90 minuta igre, nije bilo golova. Galić u 107 . minutu dovodi Jugoslaviju u vođstvo, Tumuburus samo dva minuta kasnije vraća rezultatsku ravnotežu. Nisu se šutirali penali, ali je lutrija u svakom slučaju imala završnu reč. Ser Stenli Raus je iz belog šešira izvukao listić sa imenom Jugoslavije i Tirketova ekipa je otišla u finale.
63 Slobodan JANKOVIĆ, Liverpul – Crvena zvezda 1:2 (Kup šampiona, 1973)
U jeku napada Liverpula, Cole Janković je prišao Karasiju i zamolio ga da mu prepusti slobodan udarac. "Ja naravno odbijem, a on mi obeća da će samo da preskoči loptu" – seća se Stane. Cole se zaleteo i na kvarno šutnuo, pravo pod prečku. Karasi je imao tri debela razloga da mu ništa ne zameri. Prvo, dao je gol i Zvezda je pobedila. Drugo, Cole je za mesec dana morao u vojsku. I treće, pravio mu je društvo tokom šopinga u Sautbortu gde je Stane čitavo popodne tražio haljinu za novopečenu suprugu.
62 Dražen JERKOVIĆ, Jugoslavija – Francuska 5:4 (Evropsko prvenstvo 1960)
Svedoci tvrde, najbolja utakmica svih vremena na završnim turnirima Evropskog prvenstva. Francuska, nošena podrškom 27.000 navijača na Parku Prinčeva, 15 minuta pre kraja imala je prednost od 4:2. A onda, čudo neviđeno. Jugoslavija u razmaku od četiri minuta postiže tri gola i stiže do spektakularne pobede. Jerković je u tek drugom nastupu za državni tim presudio domaćinu turnira i omogućio nam da se borimo za titulu prvog evropskog prvaka. Nažalost, isprečio se SSSR i Viktor Ponedeljnik u 113. minutu.
61 Milan GALIĆ, Jugoslavija – Danska 3:1 (Olimpijske igre, 1960)
Konačno. Posle tri uzastopna srebra, stiglo je i olimpijsko zlato. Bilo je pravo čudo kako je Danska stigla do finala, bez pomoći nekoliko igrača koji su nastradali u avionskoj nesreći. Galić je već na početku meča postigao sjajan gol, preciznim šutem sa ivice šesnaesterca. Kada je Matuš udvostručio prednost, a Bora Kostić pivisio na 3:0, bilo je jasno da će se tokom završne ceremonije intonirati jugoslovenska himna. Legendarni napadač Partizana je proglašen za najboljeg igrača turnira.
60 Vladan LUKIĆ, Austrija – Jugoslavija 0:2 (Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, 1991)
Demonstracija moći tokom čitavih kvalifikacija. Iako bez Hrvata, jugoslovenski tim je briljirao na svakoj utakmici i dospeo u grupu favorita za evropskog šampiona. Misija na Prateru je rešena već u prvih 45 minuta. Lukić na pas Savićevića pogađa bliži ugao i dovodi Plave u vođstvo. Fenomenalna reakcija kao potvrda klase mladog špica iz Sopota i najava velike karijere. Nažalost, uskoro će se sve pretvoriti u mrak i traumu. U želji da ispuca loptu, Mihajlović mu lomi nogu, Jugoslaviju zbog sankcija vraćaju sa Evropskog prvenstva, a Danska odlazi kao zamena i postaje prvak kontinenta.
59 Todor VESELINOVIĆ, Jugoslavija – Francuska 3:2 (Svetsko prvenstvo, 1958)
Posle remija u prvoj utakmici sa Škotskom, nametao se imperativ pobede protiv ekipe koja je sa neumoljivim Žistom Fontenom pucala na najviši plasman. Upravo je prvi strelac šampionata iz sumnjive pozicije po drugi put savladao Bearu i pet minuta pre kraja izjednačio na 2:2. Jugoslavija nije gubila nadu i u 88. minutu stiže do velike pobede. Veselinović je prihvatio jednu tešku loptu koja je upućena sa leve strane i u padu je poslao iza golmana Remetera. Remi protiv Paragvaja je ovom trijumfu dao još veću važnost.
58 Dragan STOJKOVIĆ, Partizan – Crvena zvezda 2:3 (Prvenstvo Jugoslavije)
Direktno iz kornera.
Gol koji je zapečatio karijeru Branislava Đukanovića. Zanimljivo, Piksiju je draže da priča o onom drugom, takođe antologijskom, koji je poništen zbog pasivnog ofsajda: "Iz aviona se videlo da sam gađao gol, a ne Boru Cvetkovića. I nije mi žao. O tom golu se i danas ispredaju bajke. Da ga nisu poništili, možda bi brzo pao u zaborav. Mečevi sa Partizanom su poseban užitak. Sudar dva tabora, dva mišljenja, dve vojske, dva stila. Pobeda ne da je moranje, nego je jedino što se računa" – rekao je Stojković i priznao da "olimpik-gol" Đukanoviću takođe ima specifičnu težinu.
57 Rajko MITIĆ, Jugoslavija – Nemačka (Olimpijske igre, 1952)
Još su bile sveže rane iz Drugog svetskog rata. Nemcima je pobeda protiv Brazila ulila ogromno samopouzdanje, ali su naleteli na ekipu koja je u to vreme smatrana fudbalskom velesilom. Rajko ih je načeo, a Čajkovski definitivno naterao na kapitulaciju. Pre tog polufinala, "Junaci iz Tamperea" su na četiri meča postigli 23 gola (!?). Očekivao sa "Dunavski Klasiko" u meču za zlatnu medalju. Mađari su slavili sa 2:0 i osvojili titulu olimpijskog šampiona.
56 Aca TRIFUNOVIĆ, Partizan – Honved 1:0 (Mitropa kup, 1978)
Prvi i za sada jedini evropski trofej u vitrinama Partizana. U sezoni kada su pod vođstvom Bićeta Mladinića slavili u oba Večita derbija, zgromili Dinamo sa 5:0 i superiorno osvojili titulu državnog prvaka, crno-beli su kompletirali Duplu krunu trijumfom u jednom od najstarijih evropskih takmičenja. Kao pobednici grupe u konkurenciji Peruđe i Zbrojovke, stekli su pravo da na stadionu JNA izazovu Honved iz Budimpešte. Gol odluke postigao je Trifunović sa bele tačke, a pobednički pehar podigao je kapiten Partizana Ilija Zavišić.
55 Stjepan BOBEK, Velika Britanija – Jugoslavija 1:3 (Olimpijske igre, 1948)
Odmah posle Drugog svetskog rata, Jugoslavija dobija dostojne naslednike Tirketa i Moše. Prvotimci "večiti"h rivala Rajko Mitić i Stjepan Bobek zablistali su tokom turnira u Londonu i pokazali da će biti ubojiti tandem u dresu sa državnim grbom. Nakon što je golom u 60. minutu prelomio meč sa Turskom, popularni Štef je bio čovek odluke i u polufinalu protiv Velike Britanije. U grotlu Vemblija, pred 40.000 šokiranih navijača, Plavi su održali čas fudbala i obezbedili prvu olimpijsku medalju u istoriji naše reprezentacije.
54 Mirko BONAČIĆ, Portugal – Jugoslavija 2:1 (Olimpijske igre, 1928)
Olimpijske igre su u tom periodu imale značaj Svetskog fudbalskog prvenstva, a Jugoslavija se nije proslavila na prva dva turnira (1920 i 1924) jer je od Čehoslovačke i Urugvaja pretrpela dva brutalna poraza (0:7). Tek u Amsterdamu, 1928. godine, postižemo prvi gol na nekom zvaničnom međunarodnom takmičenju. Strelac je Mirko Bonačić, prva velika vedeta splitskog Hajduka sa kojim je godinu dana ranije osvojio titulu državnog prvaka. Jugoslaviju su sekunde delile od istorijskog boda protiv Portugala, ali je Avgusto Silva matirao "Gulivera" Šifliša u 90. minutu meča.
53 Blagoje MARJANOVIĆ, Jugoslavija – Poljska 1:0 (kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 1938)
Poslednja utakmica i poslednji gol u reprezentativnoj karijeri legendarnog Moše Marjanovića. Pobeda na stadionu BSK-a nije bila dovoljna za plasman u Francusku, jer su Poljaci u Varšavi slavili sa ubedljivih 4:0. Moša se zaustavio na brojci 37, što ga i dalje drži na deobi drugog mesta večne liste strelaca našeg nacionalnog tima. Tokom rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, a kasnije se posvetio trenerskom poslu i pored BSK-a, vodio italijanske klubove Torino i Kataniju.
Peđa je nanišanio i pogodio. Pored živog Dragana Stojkovića: "Ma Piksi je sjajan tip. Svi su imali dilemu kako će se on ponašati u toj generaciji, da li će glumiti zvezdu. Ali, on je bio toliko skroman i razuman, da je to prosto neverovatno. Nikada nije insistirao ‘ja, pa ja". Onaj ko se u datom trenutku osećao bolje, taj je šutirao penal ili slobodan udarac. Dovoljno je bilo da se pogledamo i da shvatimo na koga je red" – pričao je Mijat o Piksiju u ‘Mojih TOP 11". U Pragu je red došao na njega i Jugoslavija je povela sa 1:0.
51 Aleksandar KOLAROV, Republika Irska – Srbija 0:1 (Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, 2017)
Svaki ciklus ima jednu utakmicu koja praktično lomi kvalifikacije. Muslinu je ključna bila u Dablinu. Prepustio je inicijativu irskim fudbalerima i čekao šansu iz kontre. Momenat odluke dogodio se na početku drugog poluvremena. Kao na traci. Matić, Tadić Kostić. Lopta je klizila i perfektno sela na ris levonogog bombardera. Neodbranjivo, pod prečku. Tri boda i "zdravstvujte druzja". Za razliku od one infantilne terevenke posle Elbasana, ovoga puta je zaista bilo povoda za muziku.
Toliko za danas.
Drugi deo liste ostavljamo za ponedeljak, kada ćete saznati i ko je "Broj 1".
Ostanite uz Mondo, Hristos voskrese.