MONDO INTERVJU

"Plavi čuperak" sa mora: Šabanadžović se nabio na moj kuk

Autor Neša Petrović

Nekadašnji jugoslovenski fudbaler Zoran Slišković u intervjuu za MONDO priseća se vremena kada je nosio dres Željezničara, zašto je prestao da navija za Hajduk, iako je Dalmatinac, ko je najbolji fudbaler bivše Jugoslavije...

Izvor: MONDO/Nebojša Petrović

Čudan je taj Trpanj. Nije ga slučajno hrvatski književnik Miljenko Smoje iskoristio kao motiv za čuveno delo "Velo misto". Čitava paleta zanimljivih likova koji nastoje živeti mirnim životom i uživaju u čarima primorskog ambijenta. Čim kročite sa trajekta na obalu, imate utisak da vas je neko teleportovao u bezbrižni "Belle epoque". Kupate se, sunčate, pijete kafu, šetate rivom…

A zalazak sunca je posebna priča.

Dok gustirate riblje specijalitete na terasi gazda Dinkovog apartmana, možete da sretnete razne likove, poznate, ali meštani ‘velog mista’ ne pate od veličina. I to je najlepši deo cele ove priče. Njima je, recimo, Manuel Nojer, isto što i Slišković. Ne Blaž, već Zoran. Najpoznatije fudbalsko ime poluostrva Pelješac. Čuveni "plavi čuperak" jugoslovenskog fudbala. Pripadnik poslednje generacije fudbalskih šmekera, kojima je "treće poluvreme’ često bilo važnije od same utakmice.

"On ti se tako zaustavi ispred moje kuće i kaže ovo je kuća sa najlepšom fasadom na čitavom Pelješcu. A on radio fasadu",  smeje se Ćićo, klasični Dalmatinac vedrog duha i vesele naravi.

Ne razumem, ko je radio fasadu?

"Pa Sliva. Zoran Slišković. Taj ti se posle fudbala nije stideo nikak’a posla. Jedno vreme je pisao i kazne za parking. Ali, maksimalno korektno. Dođe, osmotri, pita Dinka i mene da to nije slučajno auto nekog našeg gosta i tek ako mora, zakiti ga uplatnicom".

Šta onda čekamo?! Hoću intervju sa Slivom. Ako ništa drugo, da ga pitam da li je namerno udario Refika Šabanadžovića.

"Služio sam u sportskoj četi kod Stanislava Karasija. Sjajna ekipa… Štimac, Prskalo, Gudelj… igrali smo i Kup Jugoslavije kao Selekcija JNA. Uživao sam tih šest meseci u Beogradu. Da mogu, sad bih se vratio tamo. Štimac i ja u hotelu 'Palas', direktor je bio neki Splićanin, smeštaj džabe, kao sada 200 kuna (3.000 dinara). Išli smo često na onaj splav kod Ušća, družili se sa Robijem Prosinečkim, bežali na odsustva… Imao sam mnogo prijatelja i devojaka iz Beograda. Sećam se Slobe, živeo je u Sarajevskoj ulici, pravi onaj šmeker starog kova. Takvih više nema. Nažalost, umro je od raka grla. Nezaboravan period. Karasi me je obožavao, mnogo mi ga pozdravite".

Rođen je u Trpnju, tamo gde bebama u kolevku prvo donesu portiklu sa grbom Hajduka. A kažu, Sliva ’dinamovac’. Nešto tu ne štima…

"Takva su bila vremena. Ja sam prestao da navijam za Hajduk u trenutku kada su počeli da dovode igrače sa strane. Uzimali su Pejovića, Mihića, Barnjaka… a mi koji smo tu rođeni nismo dobijali nikakvu šansu. Tako je i Joško Popović, drugi strelac u istoriji hrvatske lige, morao da ide zaobilaznim putem, pa je iz Neretvanca otišao u Velež. To je ta politika kluba koja je koštala Hajduk silne milione. Pa oni nijednog svetskog talenta poput Luke Modrića nisu umeli da prepoznaju i pustili su ga da ode u Dinamo. Ja sam u svoje vreme bio izabran za desetog sportistu Dalmacije. U konkurenciji fudbalera, košarkaša, vaterpolista, rukometaša… Valjda je to bilo dovoljno da dođu bar jednom da pogledaju neku moju utakmicu. Zato sam i postao navijač Dinama".

Za Dinamo navija, ali je Željo ostao zauvek u srcu.

"Sve mi se namestilo. Mitski stadion Grbavica, centar grada, sjajni navijači… Brzo sam se adaptirao, bila je to ljubav na prvi pogled. Iskreno, ne znam kako bih izdržao bez mog Trpnja da sam otišao bilo gde osim u Sarajevo. Ljudi su me voleli, zaustavljali me na ulici, osećao sam se kao kod kuće. Kasnije sam plakao kada su me prodavali u Dinamo. Nije mi se išlo. Je** pare, je*o sve. Meni je Željo bio smisao života. Ali klub je živeo od prodaje igrače i morali su da zarade na mom transferu da bi zatvorili finansijsku konstrukciju. Otišao sam teška srca“.

Počeci u Želji nisu bili laki.

"Igrači danas odlaze na probu, prate ih danima i nemaju jasnu sliku jesu li ili nisu prava pojačanja. A ja sam u prvoj probnoj utakmici tražio izmenu posle 15 minuta jer mi je bilo suviše hladno. Igralo se po snegu irekao sam Ivici Osimu ’odoh ja u svlačionicu da se ne bih prehladio’. Poslali su me u hotel i mislio sam da će me prvim vozom vratiti za Trpanj. Ali Švabi je bilo dovoljno i tih četvrt časa. Rekao je ’sa ovim malim odmah da potpišemo ugovor’. Meni je u tom trenutku sve bilo nekako apstraktno. Verujte mi, nisam znao je li Željo Prva ili Druga liga".

Debi protiv Prištine, prvenac u duelu sa Osijekom.

"Sećam se, Šuker je tada igrao za Osijek, završilo se 2:2. A to sa Prištinom, jako interesantno. Neko je zbog povrede bio van stroja i bila je dilema, ja ili Samardžija. Švabo je kao iskusan stručnjak prelomio na sebi svojstven način. Znao je, težak teren, vruća atmosfera, bolje da stavi mene koji nemam pojma o tome i koji se sigurno neću uplašiti. Slavili smo 1:0, a ja sam bio najbolji na terenu".

Izvor: MN Press/arhiva

Srpski ljubitelji fudbala vezuju ime Zorana Sliškovića za teški incident sa Refikom Šabanadžovićem koji se dogodio na utakmici Željezničar - Crvena zvezda.

"To mi je najgore iskustvo u karijeri. Njemu je ta utakmica bila prvo gostovanje na Grbavici posle odlaska iz Želje u Zvezdu. Celo Sarajevo je brujalo da sam ga namerno povredio. Budalaštine. Nikada u životu nisam udario protivničkog igrača. Bio je to najobičniji duel na sredini terena, Šaban je udario glavom u moj kuk i ostao bez svesti. Sva sreća da je naš doktor Braco Jurišić odmah shvatio ozbiljnost situacije. Da mu nije na vreme izvadio jezik, verovatno bi umro. Ali skroz bezazlen duel, čak nije bio ni faul, čini mi se da je sudija pokazao na aut. Tek sam kasnije shvatio šta je moglo da se desi. Igrali smo posle zajedno u Atini, družimo se i dan danas. Kad odem u Sarajevo, obavezno se vidimo, popijemo piće, popričamo o svemu. Stalno mu kažem, kamo sreće da sam išao namerno da te fauliram, ne bi bio na ivici smrti".

Stara Juga. Jaka liga. Puni stadioni. Velika četvorka.

"Meni je bilo najslađe da igram protiv Crvene zvezde. Sjajna atmosfera, puna 'Marakana', niko te ne čuva. Naigraš se fudbala i nema veze što si primio tri, četiri komada. Mislim da smo samo jednom izvukli 2:2 i posle šutirali penale… dao sam gol iz penala… Ti znaš da ćeš izgubiti, ali ako si pravi igrač, imaš prostora da se razmahneš. Zvezda je uvek bila šmekerska ekipa, igrali su bez markacije, na gol više… A najteže je bilo protiv Hajduka. Čvrsta ekipa, svi jaki, visoki...".

Današnji fudbal nikako se ne uklapa u Slivinu filozofiju igre.

"Kada sam ja počinjao da treniram, prvo su me terali dva sata da žongliram loptom. Bili smo tehnički potkovani i svaki tim je imao bar pet igrača koji su mogli driblingom da naprave višak. Ovo danas je sve nešto industrijski. Primi, daj, napucaj… Dugo na ovom prostoru nisam video nekog virtuoza koji je u stanju da predribla par igrača i da se ušeta u gol. Dok sam bio u Želji, morao sam plakati da mi neko doda loptu. Onda odem u Dinamo, isti slučaj. Svi driblaju. Ovi sada dodaju loptu i beže, kriju se. Kao da kažu ’radi sa njom šta god hoćeš, samo je meni ne vraćaj’. Niko neće da preuzme rizik. Meni je to negledljivo, nije kompatibilno sa mojim poimanjem fudbala".

U životu žali samo za bar jednim nastupom u dresu državnog tima.

"Igrao sam za mladu reprezentaciju u Izmiru protiv Turske… sjajna utakmica, 2:2… Bili su Boban, Prosinečki, Asanović… Lepo je kad nosiš dres sa jugoslovenskim grbom. Lakše je stići na Mesec, nego iz Trpnja doći do nacionalnog tima. Sada imamo jednog golmana na širem spisku, brani za Olimpiju. Meni je žao što nisam dobio šansu i u hrvatskoj reprezentaciji. Bio sam u krugu kandidata kada je Dražen Jerković sastavljao ekipu za meč protiv SAD-a, ali nisam igrao. Kasnije sam tri godine zaredom osvajao prvenstvo Grčke sa AEK-om i mogli su bar jednom da me pozovu pod nacionalnu zastavu".

Očekivao je da mu povratak u Dinamo obezbedi toliko željeni nastup za Hrvatsku.

"Teško je u Dinamu dobiti šansu, jer uvek si pod uticajem nekog moćnika. Da li je Tuđman ili je Mamić… svejedno… uvek je neko ko donosi odluke umesto trenera. Tada je Tuđman doveo Viduku i koga briga što je Slišković u životnoj formi, što je sazreo kao igrač i što igra vrhunski fudbal. Morao se forsirati Viduka. Jednostavno vidiš da tu nema šta da tražiš. Moraš biti tri puta bolji od Viduke, da bi dobio šansu. Meni je to u neku ruku i odgovaralo, nisam pravio problem. Već sam bio u ozbiljnim godinama, uđem 20 minuta, uzmem premiju i j*** mi se ko igra. Ako mora Viduka, neka igra Viduka. Slaven Belupo je ušao u Prvu ligu, otkupili su poslednje dve godine mog ugovora, kupili mi stan u Zagrebu i prošao sam bolje nego da sam ostao u Dinamu. Samo vi igrajte, dečki moji dragi…".

Sa kakvim je sve gromadama igrao u karijeri…

"Kažu za Sušića da je bio najbolji. Dejo Savićević isto čudo, ali samo kad hoće. Ako mu nije dan, bolje ga odmah vadi iz igre. Bio sam u Atini i gledao uživo onu rapsodiju protiv Barselone. Dakle, kad poludi - Maestro. Ali bilo je dana kada ga gledaš i pitaš se je li to zaista Dejo. To su takvi igrači koje moraš istrpeti. Prosinečki isto strašan… Piksi! Piksi virtuoz… Oduševio sam se kad sam pogledao neke njegove isečke na internetu. Znaš, na utakmici ne možeš lepo ni da vidiš šta je sve uradio sa loptom. Ali ako mene pitaš, onda Zvone Boban. Zato što je znao da se prilagodi situaciji".

Obrazloženje, molim.

"Zvone je imao sve ono… žongliranje, rolanje… dakle, mogao je da igra i taj fudbal. Ali se prilagodio italijanskom fazonu i trajao je 10 godina u jednom Milanu. I to onom Milanu koji je igrao atomski fudbal. Leva, desna, udarac glavom, tehnika, razmišljanje, inteligencija, smisao za igru… sve za 10. Takve igrače treba doživeti izbliza. Ti odmah vidiš da su bogom dani. Kad su se rodili, bog je rekao da će biti vrhunski asovi. Oni vide što drugi ne vide. Čitaju poteze deset dodavanja unapred. Ja bih čitao četiri. Razumeš? Haris Škoro je takođe bio pakao od igrača. Meni možda i najdraži. Da danas igra fudbal, vredeo bi 100 miliona".

Onda se naziru kandidati za Sliškovićevih TOP 11.

"Ufff… tu bi moralo biti pola Željezničara. Ladić mi je siguran na golu. Desni bek Šarić, levi Baljić. Četvorka je Šabanadžović… petica Manolas, legenda grčkog fudbala… šestica Soldo… sedmica, ahhh, mnogo je kandidata… recimo Prosinečki, zakačio sam ga u toj drugoj epizodi u Dinamu… Zatim, Boban, Savevski, Baždarević, Škoro. Je l' ih ima 11?".

Ima, super. Još samo trener.

"Sa Švabom sam kratko sarađivao, zato neka bude Oto Barić. Vrhunski stručnjak gospodskih manira".

Kaže Nele Karajlić ‘ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom…'.

"…Orebiću. To je Županijska liga, bili smo prvi bez poraza. Ali i to je usput, nemam ti ja živaca za fudbal“.

Ali je bilo živaca za fasadu i pisanje kazni za parking…

"Znaš onu staru narodnu poslovicu… ko ne ume da štedi, ume da radi".

Ajme Slivo, alal ti fjaka!

----------------------------------