Crvena zvezda ulazi u poslednje nedelje sezone, u kojoj će oblikovati i čitav utisak o njoj. A titula ABA lige sigurno bi poništili padove u Evroligi i doneli novu šansu za popravni - među najboljima u Evropi.
Sometimes the light's all shinin' on me
Other times, I can barely see
Lately, it occurs to me
What a long, strange trip it's been
Grateful Dead, "Truckin’", sa albuma American Beauty, 1970
"Dugačko, čudno putovanje", ako mi dozvolite slobodan prevod teksta pesme koju citiram u gornjem pasusu, je fraza koju su američki hipici i ljubitelji psihodeličnog roka usvojili kao nekakav modus operandi tamo početkom sedamdesetih. Kako su godine prolazile, a bendovi poput Grejtful Deda, Džeferson Erplejna i tome sl. doživljavali uspone i padove, njihovi fanovi bili su jedina konstanta – bili su verni i istrajni, dolazili su na koncerte, išli kombijima uz svoje ljubimce na turneje, i sve to uz već spomenutu devizu.
KK Crvena zvezda baš i nije psihodelični rok bend da im zalepim ovu frazu. Marko Simonović i Ognjen Dobrić nisu Bob Vir i Miki Hart, dok Dejan Radonjić izvesno nije Džeri Garsija. Međutim, ova sezona koja je i dalje u toku jeste itekako jedno "dugačko, čudno putovanje" o kojima su kosijaneri iz San Fransiska pevali još pre pedeset i kusur godina. Putovanje koje i dalje traje, a da li će imati srećan kraj, ostaje da se vidi.
Onaj deo putovanja koji jeste završen je onaj evroligaški, i taj nije bio previše slavan. Crveno-beli su, ispresecani kako kadrovskim, tako i zdravstvenim problemima završili sezonu sa svega deset pobeda iz trideset i četiri meča, i to je jedan od lošijih evropskih rezultata koji je ovaj klub upisao otkako se takmiči među najboljima.
Zvezda je u svojoj istoriji imala nekoliko baš napornih nastupa u elitnom takmičenju. Najteži za praćenje bio je verovatno onaj u sezoni 99-00, koju su crveno-beli igrali pola u Beču, a pola u „Pioniru“. U prvom kolu, u prepunom "Prateru", izabranici trenera Joce Antonića pobedili su solunski PAOK rezultatom 65-53. U narednih petnaest utakmica, Zvezda je tri puta menjala trenera i upisala skor 1-14, oprostivši se od Evrolige na ravno trinaest godina.
Ništa lakše nije ni bilo godinu dana pre, kada je samo na tren pojava Vlade Divca osvežila sumorni debi među najboljima (kada je tamo sedamdesetih Zvezda kao šampion ušla u konkurenciju najjačih klubova Evrope, to takmičenje se i dalje zvalo "FIBA Kup Šampiona"). I dalje se sećam nemoći u poslednjem kolu, kada je bila neophodna pobeda da se sačuva nekakav nacionalni koeficijent – Zvezda je 40 minuta upinjala u prazno, a Ortez je, sigurnim pogocima Lorana Foarea, rutinski odbijao svaki napad.
Pa opet, ova sveže okončana evropska sezona je nekako bila zaista specifična (da iskoristim jedan od omiljenih termina aktuelnog trenera), i treba je posebnije analizirati. Sigurno nije bila toliko grozna kao ona bečko-beogradska, i sigurno nije slomila srce poštenom navijaču kao ona npr. 2013-14. Međutim, ona je u sebi uspela da objedini više elemenata koji je čine neugodnim, ali i u perspektivi vrlo poučnim iskustvom.
Sam Zvezdin ulazak u Evroligu u tekućoj sezoni bio je donekle splet okolnosti. Kako je sezona 19-20 prekinuta i ostavljena bez razrešenja, bord takmičenja je odlučio da se naredno izdanje odigra u identičnom sastavu. Bila je ovo vest koju su na Malom Kalemegdanu prihvatili uz veliku radost, jer stvari se tog marta 2020. nisu baš povoljno odvijale po pulene Dragana Šakote. Partizan je krupnim koracima grabio i ka trofeju u Evrokupi i ka jadranskoj tituli, a Zvezdina forma u svim takmičenjima nije nagoveštavala velike preokrete. Naravno, niko ne zna šta bi se zapravo desilo u plej-ofu niti garancije za to postoje, ali prosto, takvo je bilo stanje na terenu i treba ga istaći.
Sastavljanje kompetitivnog tima bilo je od velikog značaja za crveno-bele iz više razloga. Jedan od njih je bila i činjenica da se sve glasnije pričalo (i još uvek se priča) o zatvaranju takmičenja, kao i to da je mesto za predstavnika ABA lige svedeno na formu pozivnice. Iako su više puta iz Barselone javili da ABA prvak ima „preče pravo učešća“, istorija – a i skoriji trendovi – nas uče da se njima ne može baš uvek verovati. Samim time, u Zvezdi su rezonovali da bi dobre partije u takmičenju uticale na čelnike Evrolige do te mere da bi oni odlučili da "časte" jednom višegodišnjom licencom, po uzoru na npr. Albu, Bajern ili Asvel.
Vođeni tom logikom, crveno-beli su se propisno angažovali u remontovanju ekipe. Nakon razlaza sa većinom uvoznog kadra koji je bio osovina u sezonama koje su podelili Milan Tomić i Dragan Šakota, prvo je pre svega doveden novi trener – Saša Obradović, jedan od najvećih igrača u istoriji Crvene zvezde i neko ko bi trebalo da bude garant višegodišnjeg uspeha. Ubrzo su pojačanja počela da se ređaju kao na traci – Džordan Lojd je pristigao iz Valensije nakon odličnog ACB "babla", Lendri Noko je došao iz Albe, a malu buru u medijima izazvao je "prebeg" Korija Voldena iz Partizana. Pripremne utakmice svedočile su jednoj novoj, drugačijoj Zvezdi – agresivnoj u odbrani i strpljivoj u napadu.
Uprkos svemu tome, pukotine su polako počele da se pojavljuju. Lendri Noko je ispao i pre starta takmičenja zbog procene lekara da još uvek nije potpuno spreman za napore pune košarkaške sezone. Umesto njega poziciju centra popunio je Emanuel Teri, koji je početak sezone ispratio iz KOVID-izolacije. Nešto kasnije, konkurenciju će pojačati i Džoni O’Brajant. Ali to je bio samo jedan deo priče.
Najveći problem Crvene zvezde, ispostaviće se, je bio onaj na poziciji organizatora igre. Lengston Hol je otvorio sezonu kao primarni izbor i ostavio promenljiv utisak – Kori Volden je mahom igrao na visokom nivou, ali se primetilo ono i što se primećivalo u Partizanu pre godinu dana, a to je da on baš i nije idealno rešenje za poziciju "keca". Volden je u ulozi vođe napada često umeo da demonstrira neodlučnost, ili da prekombinuje kad je nepotrebno, pa bi tok igre bio često "zagušivan" čega nije bilo kada bi se američki bek fokusirao na poenterski učinak.
Iz problema je proistekla doselekcija iz koje se oba puta promašilo. Stari ljubimac Tejlor Ročesti je doveden kao neko prelazno rešenje, i na kratkoročnom ugovoru nije pokazao ni deo svojih nekadašnjih mogućnosti. Nakon njega opremu je zadužio i Kino Kolom, španski internacionalac koji je, takođe poput Ročestija, dugo odsustvovao i to se itekako videlo. "Pomoćni" plejmejker Dejan Davidovac, kome nije strana igra na ovoj poziciji, je imao sezonu prepunu uspona i padova – u nekom poslednjem trenutku Zvezda se okrenula mladom Aleksi Uskokoviću, koji jeste odigrao nekoliko dobrih mečeva ali opet, nije pokazao baš da može sad i odmah da bude ta karika koja nedostaje.
Kada je Crvena zvezda bila uspešna u Evropi, taj uspeh je građen kroz stabilnost na poziciji plejmejkera. Stefan Jović je u tri sezone pod Dejanom Radonjićem izrastao u pravog „generala na parketu“ i jednog od najpouzdanijih jedinica Evrope – bilo samostalno, ili kada je bio ispomoć magičnom Markusu Vilijamsu. Od Jovićevog odlaska, Zvezda je umela da puno luta u odabiru prvog organizatora. Sezona prekinuta pandemijom je recimo pravi primer – tada su se isprva komitetski menjali Lorenzo Braun i Filip Čović, uz povremene epizode Čarlsa Dženkinsa, Bilija Berona i Kevina Pantera, a klub je u poznom delu sezone čak i imao pokušaj sa Kalinom Lukasom (koji je, nalik Kolomu i Ročestiju, takođe stigao posle višemesečnog neigranja). Braun se na kraju jeste profilisao kao lider ali mu je trebalo vremena, a spor start ume skupo da košta na najvišem nivou.
Stiče se, stoga, utisak da je najveća greška – i ona koju klub ne bi smeo da ponovi u budućnosti – bila ta kocka sa plejmejkerom. Bez čvrsto definisanog organizatora igre, "produžene ruke" trenera kakvi su bili Vilijams i Jović između 2014. i 2017, Zvezda nije uspela da realizuje pun napadački potencijal koji su donekle garantovale druge pozicije. Džordan Lojd jeste pokazao kvalitet ali uz povremeno preopterećenje kontrolom lopte – Volden, već smo spominjali, je bio takođe žrtva tog "dvostrukog života" na spoljnim pozicijama.
Ali to nije bio i jedini propust, niti jedina prepreka na putu. Pod vođstvom Obradovića, ekipa je posle odličnog starta ušla u letargičan period iz kojeg nije uspevala da se izvuče. Obradovićev mandat obeležile su neke čudne rotacijske odluke – Ognjen Dobrić, Branko Lazić i Marko Simonović bi se često našli na samim marginama raspodele minuta, a ne mnogo bolji tretman imao je i Ognjen Kuzmić, kome je u tim trenucima samopouzdanje bilo jako kritično. Posle serije slabijih rezultata i neubedljivih pobeda, počeo je da preovladava utisak da Obradović možda i nema tako čvrst „stisak“ na svlačionicu kakav su neki mislili, a izjava o tome da „srpski“ igrači prave početničke greške nakon poraza od Albe zasmetala je mnogima.
Otkaz koji je uručen Obradoviću negde oko Božića po gregorijanskom kalendaru bio je u neku ruku i neočekivan i očekivan potez. Ne može se reči da je previše ljudi predvidelo da će se ova dugo iščekivana saradnja okončati bez makar i jedne kompletirane sezone – sa druge strane, u upravi su verovatno procenili da bi dalji ostanak nekadašnjeg plejmejkera reprezentacije SR Jugoslavije i Albe potencijalno ugrozio dalje ciljeve. Crvena zvezda, prosto, nije igrala kvalitetnu košarku, i to je bio glavni faktor u odluci. U doslovce istom danu za prvog trenera promovisan je Dejan Radonjić – proverena, sigurna opcija koja bi u najavi donela stabilnost na klupi.
Stabilnost na klupi se desila, kao i određeni pomaci u kadru – Dobrić, Simonović i pogotovo Lazić, igrači koji su već upoznati sa Radonjićem i njegovim sistemom rada – dobili su proširenu ulogu i minute. Napadački, pogotovo je vidljiv pomak kod Dobrića, koji je kod Radonjića dobio jače minute i šutersku autonomiju. Do izražaja došao je i Lazić kao defanzivni specijalista, a "sunca" su videli i Uskoković, kao i u nekom određenom momentu Radanov.
Stabilnost u kadru, međutim, je izostala. Sa Džonijem O’Brajantom je raskinuta saradnja iz, kako se tada pričalo, disciplinskih razloga. O’Brajant je u Beograd stigao sa jakom reputacijom, i počeo je da je momentalno demonstrira šuterskom slobodom kakvu u Zvezdi niko nije dobijao još od Kvinsija Milera. Međutim, dok je harizmatični Miler em pogađao u višim procentima, em umeo da dobrano pripomogne u skoku i odbrani sa strane pomoći, O’Brajant je delovao kao da mu je Obradović dao pun diplomatski imunitet da šutira odakle god stigne. Njegov je semafor u svakom trenutku pokazivao zeleno, a broj teških šuteva iz okreta koje je uzimao sa distanci od 5-6 metara dovodio je navijače do ludila.
Radonjić za ovo nije imao previše razumevanja, i vrlo brzo je došlo i do trzavica. O’Brajant je udaljavan iz ekipe pa vraćan kada je nužda priterala (kup turnir u Novom Sadu), ali odnos sa stručnim štabom je očigledno bio nepovratno narušen pa je došlo i do konačnog razlaza. Centarska pozicija dodatno je istumbana odlaskom Terija (koji je, po prikazanom, jedno od zaista kvalitativno najskromnijih pojačanja Crvene zvezde u minulih desetak godina) i "povratkom" Noka, kojem je opet trebalo nešto vremena da se uhoda. Novi režim nije puno toga video ni u Kolomu, koji jeste dobio određene minute, ali je onda nestao u kovitlacu pozitivnog korona testa i nemogućnosti da se fizički "ukači" sa takmičarskom formom. Utisak je da trenutno i niko ne pita za njega.
Po nekakvim standardima iz minule decenije, ovo je bila izuzetno turbulentna evroligaška sezona za Zvezdu. Po onima od pre dvadeset i više godina, pa, i ne baš – podsetimo samo na činjenicu da je Zvezda tokom dve sezone Evrolige sa kraja 20. veka imala ravno sedam različitih trenera. Javašluke tih generacija crveno-beli su platili dugogodišnjim tavorenjem, jer je propuštena istorijska šansa da se klub nametne kao nekakav stub košarke u regionu. Umesto njih to su prvo postali Budućnost, a zatim i Partizan, koji se na toj funkciji zadržao više od jedne decenije. I to je nešto što sigurno stoji u glavama ljudi iz uprave, i verovatno i tu negde leže razlozi brzopoteznog raskida sa Obradovićem.
Kada sve ovo presaberemo i postavimo na astal, ostaje pitanje – da li je ovogodišnji učinak KKCZ u Evroligi realan? Finalni je utisak da jeste. Skor od deset pobeda i dvadeset i četiri poraza je jasan dokaz da se u Evroligu ne ide turistički i bez dobre pripreme. Mora se dodati da je faktor odsustva publike uticao pomalo na skor, ali ne drastično – grmljavina sa tribina bi možda popravila saldo za tri do najviše pet pobeda. Ne i više. Prosto, ova ekipa nije selektirana za više domete, i parket je to i pokazao.
To što sve važi u Evroligi, ne mora i da se prenese na Jadran koji je, za sada, nešto bolje protekao po crveno-bele. Paralelno sa evropskom sezonom, dešavali su se usponi i padovi i u matičnom takmičenju. Doduše, u ABA ligi se pod "pad" računa i nedovoljno inspirativna partija protiv Borca ili Splita, ali greške umeju i te kako skupo da koštaju.
Jedna od tih bila je, recimo, i sada već čuvena partija protiv podgoričke Budućnosti, u kojoj je završnicu obeležio epski nesporazum na liniji trener – igrači. Iz i dalje nerasvetljenih razloga, Crvena zvezda nije napravila faul kada je univerzum čekao samo na to, pa su se Podgoričani iz "Pionira" vratili sa punim plenom. U tom prvom delu sezone, Zvezda je muku mučila i sa recimo Megom i Splitom, a zamalo je i ishod derbija protiv Partizana otišao pod veresiju zbog određenih nepažnji u finišu.
Radonjićev mandat jeste počeo "šamarčinom" u Laktašima, u meču koji je delovao kao da je ceo klub zatekao nespremnima. Opet, došlo je do gradualnog podizanja forme, pa do još jednog pada koji su obeležili težak poraz u Podgorici, ali i dramatične pobede nad Cedevitom i Igokeom.
Dramatični ishodi ovih mečeva su ipak uticali na stanje stvari, pa je Zvezda poslednje mečeve odradila rutinom kakvu navijači dugo nisu videli. Cedevita Olimpija je deklasirana u Ljubljani, a Krka i Zadar su videli kako to izgleda kada sve kockice naizgled legnu. U ceo se ishod priče umešala i fortuna, pa je Mornar pobedom protiv Budućnosti obezbedio Zvezdi priliku da regularni deo sezone ipak završi na prvom mestu i tako obezbedi prednost domaćeg terena u plej-ofu. Pobedom nad Zadrom u poslednjem kolu, ta prilika je i zvanično postala realnost.
U ovom trenutku, Crvena zvezda je definitivno nadomak svoje poslednje etape ovosezonskog putovanja. Za njom su evropske rane i jadranske turbulencije, a ispred čeka izazov plej-ofa u polufinalnoj seriji protiv Igokee. Dok čaršija uveliko bruji o nekakvim licencama za evropska takmičenja, ono što znam zasigurno je to da su se moćnici evropske košarke ipak opredelili da jadranskom šampionu daju mesto u narednom izdanju Evrolige. Tako da, očekujte da u plej-ofu ne bude labavo.
Šta možemo očekivati do kraja? Dejan Radonjić je čovek koji je Zvezdine simpatizere navikao "samo na jedno, a to su dve stvari, red, rad i disciplinu". Prednost domaćeg terena – makar i bez navijača (mada se, evo, kao i o toj licenci već uveliko šuška o puštanju navijača sa potvrdama o revakcini na utakmice) – nije mala stvar, a Radonjićeve ekipe su to uvek umele da iskoriste na pravi način.
Pa opet, najduži su ti poslednji kilometri do kuće. Iako je Crvena zvezda stvarno ličila na "one" Zvezde u minulih par mečeva, jasno je da se Budućnost, Mornar i Igokea neće skloniti. Pred Zvezdom je nekoliko nedelja raspleta, a ulog je veliki – još jedna Evroliga dogodine, i samim time i nova šansa za popravni. A verujem da bi i svi u klubu želeli da se sezona 2020-21 zapamti po nečemu što nije njen evroligaški skor.
(MONDO)