Ovo je malo ko znao o Željku Obradoviću, a sada je ispričao Aleksa Avramović.
As Partizana i ljubimac Grobara i cele nacije Aleksa Avramović gostovao je u podkastu "Nikola Radin" i otkrio malo poznati detalj - kako je Željko Obradović tugovao za vrijeme utakmice protiv Efesa odmah po dolasku u Partizan. Bio je to jako tužan dan za Žoca i sve ljubitelje košarke i sporta u našoj zemlji, jer je istog dana preminuo Dušan Duda Ivković, legendarni srpski trener, jedan od "patrijarha" srpske košarke i veoma bliski prijatelj Željka Obradovića.
"Duda i Željko su bili kumovi. Sjećam se koliko je Željko bio tužan kad su mu javili da je preminuo. Raspao se... Došao je kad se Novica opraštao protiv Efesa, odradio utakmicu profesionalno bez da je iko to primijetio", rekao je Aleksa Avramović.
Duda Ivković preminuo je 16. septembra 2021. godine u Beogradu, u 77. godini, od posljedica vode u plućima i herpesa. Istog dana odigrana je prijateljska utakmica Partizan - Efes, koja je ujedno bila i oproštaj legendarnog kapitena crno-bijelih Novice Veličkovića, takođe nekadašnjeg Dudinog đaka. Željko Obradović je pod snažnim emocijama vodio meč, a o svemu šta mu je Ivković značio govorio je na komemoraciji, u dirljivom govoru.
"Otišao je čovjek koji je meni bio sve - trener, učitelj, mentor, kum, prijatelj. I ne samo meni. Ne bih htio da govorim o Dudi kao treneru i onome što je ostavio iza sebe, o titulama i trofejima koje je osvajao, o neizbrisivom tragu koji je ostavio svuda gdje je radio. O tome su govorili svi koji su imali priliku s njim da rade. Svi se slažu da im je pomagao ne samo da budu bolji igrači, već i bolji ljudi", rekao je Obradović tokom tog govora.
"Ispričaću vam koliko je on volio košarku. Tokom 1992. bio sam trener Partizana kao i sada i izbacili smo ekipu Kindera iz Bolonje i plasirali se na Fajnal-for. Kasno smo se vratili u hotel poslije utakmice, bar je bio zatvoren i tu je bila ekipa pokojni predsjednik Partizana Radojica Nikčević, nažalost pokojni kum Milenko Savović, Duda, Kića i ja. I pošto nam se pila kafa u 4 ujutru, otišli smo u sobu i otvorili mini-bar, a u njemu kafe koliko hoćeš. I na zidu je počeo da mi objašnjava rotacije u odbrani. Naravno, ja ustanem i počnemo da diskutujemo, a ova trojica gledaju u čudu. Duda shvati o čemu se radi i okrene se ka Radojici i kaže 'Znaš ti o čemu se ovdje radi?'. On mu je odgovorio: 'Nema veze, daj ti meni još malo kafe'.
"Duda me je te godine odveo i prvi put na buzuki, bio je veliki prijatelj sa svim grčkim pjevačima. Jednom prilikom mu je čuveni pjevač iz Soluna Paskalis Terzis prišao i pružio ruku i na tipičnom grčkom mu je rekao 'IVKOVIC'. I to bih mu uvijek govorio kada smo imali te naše noći. Okrenuo bih se ka njemu i na isti način bih mu to izgovorio, a znali smo samo on i ja o čemu se radi. Uvijek smo imali tu malu tajnu između nas. I sad nije bilo čovjeka u Atini koji mi nije prišao i izjavio saučešće. Ostavio je veliki trag radeći u pet klubova. Te 2012. je spletom okolnosti riješio da ne nastavi karijeru u Olimpijakosu, a ja u Panatinaikosu. Nešto su prepoznali, pa su nam dali priznanja počasnih građanina Atine. Znam koliko je volio Atinu, meni je taj grad ostao u uspomeni po nečemu što je bilo izuzetno značajno za mene, da je 1999. krstio mog sina Đorđa, kao što je i Nena krstila moju ćerku Anju u Beogradu".
Poznato je da su njih dvojica bili bliski saradnici i u reprezentaciji, u njeno zlatno doba - sredinom devedesetih. A sve je počelo za vrijeme sankcija. "Te iste 1992. Duda me je pozvao da mu budem pomoćnik u reprezentaciji. Bila je to izuzetno teška godina, kada je trebalo da idemo na Olimpijske igre. Nikad neću zaboraviti trenutak kada su nam saopštili da smo izbačeni, kao i reakciju igrača, tu tugu i plač. I Duda je tu reagovao i rekao 'Vratićemo se bolji i jači'. I sve je uradio da tako bude. Zahvaljujući svom autoritetu i grčkim prijateljima uspjevali smo da se okupljamo, da pod 'Ol-stars' imenom igramo prijateljske utakmice u Atini".
Za kraj govora, Obradović se okrenuo ka Ivkovićevoj slici.
"Nažalost, prošlog četvrtka ujutru rano Nena me je probudila sa viješću da nema više Dude. Bio sam u šoku, zatečen, pun emocija, a znao sam da moram da idem da radim sa igračima tog jutra. U glavi sam imao ono što mi je govorio Duda, da niko ne vidi šta mi se dešava. Prije treninga svratio sam do našeg prijatelja Mirka, koji je istog trenutka kada me je vidio pitao šta se desilo. Rekao sam mu za Dudu, kao što nisam mogao da sakrijem ni od svog kondicionog trenera Bate Zimonjića. Odradio sam trening, krenuo, okrenuo moju Anju i zaplakala je i nisam mogao da je zaustavim. Pokupio sam onda sina Đorđa, da odemo do Nene i kumića. Moj sin ima 21 godinu i nikad ga nisam vidio tužnijeg. Stavio je kapuljaču na glavu da sakrije tu tugu, ali nije uspio. Moja djeca su kuma Dudu obožavala. Draga kuma Neno, imala si divnog čovjeka. Kumići, možete da budete ponosni na vašeg oca i sve što je uradio, a imate mnogo toga njegovog u sebi. Želim da nastavite što je radio. Vole vas Vesna, Anja, Đorđe i vaš kum".