Dalo bi se jako dugo pričati o tome šta je vera. Vera u boga, ovog ili onog. Vera u prirodne zakone. Vera da možeš da uspeš, da pobediš. Vera da možeš da budeš najbolji. Sve nas "gura" neka vera. Tako je i Krisa Vejna Džeksona "gurala" i odgurala.
Kris Vejn Džekson rođen je i odrastao u Misisipiju. Kao po obrascu, porodica je bila siromašna, a majka je radeći u kafeteriji pokušavala da deci pruži što više. Teško detinjstvo je dodatno pogoršala pojava prvih simptoma Turetovog sindroma. Verovatno nasleđenog od majke.
Ovaj sindrom karakterišu motorni i vokalni tikovi. Kod dece ovo može izazvati strah i povučenost, jer okolina ne može da ih prihvati. Druga deca često znaju da prave neslane šale na račun dece sa ovim sindromom.
Stvarnost nije bila samo Tureto, već pakao života koji dobiješ kao klinac. Majka se utapala u alkoholu, bežeći od istine da su je sva tri muža napustila ostavljajući, svaki od njih, po jedno dete. Kris i braća su jeli sendviče prelivene sirupom i pili šećernu vodu, neretko kafu.
Ponekad bi mu trebalo sat vremena da se spremi za školu, a to je podrazumevalo da obuče farmerke, duks i veže patike. Tikovi su bili neobjašnjivi, sve dok dosta kasnije nije utvrđeno šta je pravi problem.
Kris je svoj beg od stvarnosti pronašao u košarci. Nije mu bilo bitno da li igra po prašini ili betonu, jer parket je mogao samo da zamišlja, dovoljno je bilo da mu date loptu u ruke. Isprva nije ni znao pravila, ali je ogromna i neiscrpna želja za košarkom bila jača od svake prepreke.
Košarka ga je oslobodila stega u koje su ga stavili nagli pokreti vrata, vilice i neprestano namigivanje. Ono što je radio nekontrolisano, postalo je kontrolisano čim bi uzeo narandžastu loptu i počeo da je tapka na košarkaškom terenu.
Brzo je pokazao da je izuzetno talentovan za košarku. U srednjoj školi je vrlo brzo postao prva zvezda, ubacujući bez problema više od 20 poena po utakmici. Prvo što su primetili bio je njegov šut, za brzim izbačajem iznad glave. Sipao je sa svih pozicija.
Vrlo brzo je stigao poziv Luizijane. Tamo se zadržao svega dve godine. Ako se pitate zašto, evo zašto. U te dve sezone beležio je prosečno 29 poena po utakmici. U prvoj je taj prosek bio 30 poena. U drugoj su mu deo "oteli" Roberts i dobro poznati Šekil O'Nil, koji je samo jednu sezonu proveo uz Džeksona, pre nego što je ovaj otišao u NBA.
U prvoj sezoni na LSU, dobio je nagradu za najboljeg freshmena NCAA, ali je još veći uspeh bio što je stigao do prvog tima NCAA. Rešetanje u drugoj sezoni ga je opet odvelo u prvi tim lige. Njemu uz rame je bio pokojni Alfonso Ford.
Sa takvom reputacijom elitnog strelca, ali sa potencijalnim problemom da je prenizak za šutera, a da nema viziju i pregled igre plejmejkera, bilo je pitanje sa koje će ga pozicije pokupiti na draftu. Draft 1990. i Nagetsi ga biraju za pozicije broj tri. Ispostaviće se da su Nagetsi učinilo dobro delo.
Nagetsi su trejdovali dva svoja pika kako bi se popeli do visoke pozicije i uzeli Raufa. U njemu su videli nešto fantastično. Šutera u telu plejmejkera, a to se u to vreme retko viđalo. Brzina prvog koraka je bila nerealna. Obilazio je protivnike, a kada bi se fokusirali na njegov prodor, lako se dizao i pogađao.
Zašto su Nagetsi pokupili Raufa?
Jer da su birali Lajonela Simonsa ili Boa Kimbla, takođe fantastične koledž igrače, ne bi se usrećili. Kimbl je brzo pao u depresiju, jer je očekivao da će kao mlada zvezda dobiti više minuta u Klipersima. Čak je imao namere da izvrši samoubistvo, na sreću nije to uradio. Simons je dobro krenuo u Kingsima, ali su mu povrede skratile karijeru, značajno.
Realno gledajući, Nagetsi su napravili najbolji mogući izbog selekcijom Džeksona. Pol Vesthed je nasledio čuvenog, legendarnog Daga Moa. U post eri Aleksa Ingliša, Denver je nastavio putem efikasne igre i mnogo uzetih šuteva, posebno za tri poena. To nije bilo svojstveno tadašnjem poimanju košarke.
Vesthed je produžio to nasleđe, ali nije produžio nasleđe pozitivnog skora pobeda i poraza. Pre starta sezone to je izgledalo kao krojenje dobrog odela. Čuveni izdanak Dunbar škole, a kasnije Džordžtauna, Redži Vilijams, sleteo je u Denver.
Iskustvo su čuvali Vuldriž, Volter Dejvis i Majkl Adams, koji je već tada uzimao preko osam ispaljenih trojki po meču, u proseku. Adams je ustvari bio prepreka razvoju Džeksona, kasnije Abdul Raufa. Na sve to je došlo čak 20 kilograma viška koje je nabacio.
Nije mogao biti ruki godine, jer je Derik Kolmen dominirao od starta. Ali u tim limitiranim minutima, pokazao je da može biti bolje rešenje od Adamsa. Zahvalnost duguje Adamsu, koji je beležio očajne procente šuta, a kao što rekoh uzimao je šuteve kao da je sam na terenu.
Smršao je skoro 25 kilograma. Trenirao je po devet sati, a u pauzama bi se okrenuo molitvama. I dan danas zasluge svojoj promeni pripisuje veri. Kako kaže, ona ga je očistila i pretvorila u novog čoveka.
Ipak, tvrdoglavost Vestheda koštala je Denver rezultata, a njega trenerskog posla nakon dve sezone. Kada se bivši igrač čuvene Denverove epohe latio trenerske table, Rauf je progledao. Den Ajzel ga je stavio u prvu postavu i Nagetsi su krenuli da igraju košarku za koju ste znali da može nešto napraviti.
Mutombo je već mator došao u NBA, kao ruki sa 25 godina, pa mu kao takvom iskustvo nije manjkalo. Kada se priključio perspektivni Lafonso Elis, mogla je da se igra košarka. Rauf postaje prva napadačka opcija u timu.
Kakav je šuter bio Rauf govori i detalj sa koledž utakmice protiv Tenesija. Tada je postigao 49 poena, ubacio je čak 10 trojki, šutirajući bacanja gotovo nepogrešivo - 11 od 12. Nazivali su ga šuterskim fenomenom. Nešto kao sada Stefa Karija. Samo što je njegova sudbina bila daleko drugačija od Karijeve. Njegova misija bila je nešto drugo, osim ispaljivanja neverovatnih šuteva za tri poena.
Kada smo kod misije, da krenemo redom. Promena trenera nije bila jedina promena koja je čekala Denver. To tada poznat kao Kris Džekson, promenio je ime u Mahmud Abdul Rauf, koje i danas nosi dok pruža delove svoje magije u ligi Ajs Kjuba - BIG3.
U ruki sezoni je prešao u Islam, tačnije je prihvatio sunitski Islam, koji sledi skoro 90 odsto muslimana. Dve godine kasnije je došla promena imena. Postajao je zvezda u usponu, osvojivši nagradu za igrača koji je najviše napredovao uz poziv na takmičenje u zakucavanju, što je donekle čudno, uzimajući u obzir da je bio vanserijski šuter.
To je bilo poslednji put da je na ekranu stajalo ime Kris Džekson. U toj sezoni ponovnog rađanja neke nove osobe, niko nije davao šanse Denveru. Ni za plej-of, a posebno ne u duelu sa jakim Soniksima. Sigurno se sećate tog snimka, kada Mutombo izbaci svu emociju iz sebe posle pobede u petoj utakmici. Kasnije su ispali od Džezera u sedam, ali to je druga priča.
Rauf je, kao lider tima, ponovo odveo Denver u plej-of i sada je to već izgledalo dosta ozbiljnije. Tim je u sezoni 1995/1996. dopunjen sjajnim rukijem, Antoniom Mekdajsom. Svi su gledali u Denver. Svi su gledali u Raufa. Jesu svi gledali u njega, ali ne zbog uloge lidera i pobeda, već zbog druge stvari.
Na početku sezone je rešio da neće ustajati prilikom intoniranja američke himne. Sve do marta je to nekako i prolazilo. Od tog momenta sve više novinara tražilo je mesto više za utakmice, ali i treninge Denvera. Ubrzo je stigla utakmica suspenzije od strane Dejvida Šterna.
Da bi ublažili potencijalni bes muslimanske zajednice, dozvoljeno mu je da zatvori oči i gleda u parket, ali dok stoji. On je u sebi izgovarao molitvu na muslimanskom sve dok se himna ne bi završila, držaći otvorene dlanove ka licu kao da se umiva.
Rauf je bio neka preteča današnjih protesta. Kada je većina stala na stranu Kolina Kapernika, koji je klečao prilikom himne, ista ta većina je decenijama ranije stala protiv Raufa. Eto koliko se vremena menjaju ili se menjaju samo uglovi iz kojih neko gleda.
Ova transformacija nije počela u NBA ligi, počela je još ranije, kada je dobio knjigu o Malkomu Eksu. Želeo je da postane košarkaški revolucionar, ali ne kroz igru, već kroz dela koja nemaju veze sa terenom i reči koje je širio. Mogao je vrlo lako postati košarkaški revolucionar, ali sada se tek nekolicina "starije garde" seća Stefa Karija pre Stefa Karija.
Denver ga je brže bolje trejdovao na kraju sezone u Sakrametno za Marčuljonisa, koji se ubrzo povukao. Od startera prešao je na mesto rezerve, pa do ekipe koja je mahala peškirima i igračima koje pozivate kada baš nemate nikoga drugog. Odigrao je sezonu u Turskoj, povukao se, pa opet probao u Vankuveru.
I to je bilo sve. Sa 31 godinom stavio je tačku na košarku, bar profesionalnu. Iza njega su ostale neke utakmice koje su pokazale koliko je paklen igrač bio. Posebno ona kada je Stoktonu ubacio 51 poena, uz devet trojki, šutirajući 64 odsto za tri poena. Tu treba dodati ples protiv Finiksa, kada je uz 30 poena isporučio čak 20 asistencija.
Mahmud i danas čuva jeziva pisma koje je dobijao, jer nije bilo društvenih mreža, inače bi ih bilo mnogo više. Mislim na poruke. Rauf čuva sve te poruke, da ostala deca koja dolaze ne bi držala pognutu glavu. Čuva ih da bi bila podstrek da drže čelo visoko. Da poštuju druge kulture i vere, ali i da druga strana poštuje njih i njihove različitosti.
Izgubio je u međuvremenu prijateljstvo sa Hakimom, koji ga je optužio da ne sledi svoju veru i principe na kojima počiva. Samo godinu pre toga, Hakim je izjavio da mu je razgovor sa Raufom otvorio oči i pomogao da igra jednako dobro, čak i bolje, za vreme Ramazana. Uputio ga je u post i kako da ga uskladi sa obavezama igranja utakmica.
Boreći se istovremeno za muslimana, ali i afroamerički pokret, Rauf je sam sebe gurnuo u provaliju koja je kopana duboko u tom vremenu, a tek malo zatrpana u sadašnjem. Ni pretnje smrću nisu ga pokolebale. Ni išarana kuća KKK simbolima, pa posle zapaljena (iako u zvaničnom izveštaju ne postoji jasan uzrok požara, već samo odakle je počeo) nisu ga zaustavile.
"Neprocenjivo je da ja mogu mirno da odem da spavam. Mirno mogu da spavam zato što sam se držao svojih principa", rekao je Rauf. "Da sam bankrotirao, da su mi oduzeli život, to bi se sve desilo zbog držanja principa. To je, za mene, veće od bogatstva i slave".
Kao i Kapernik, Rauf je video američku zastavu kao simbol rasizma i presije nad manjinama. Ono što je uvek govorio je bilo da niko ne treba da ga kritikuje što sedi, jer ni on ne kritikuje one koji stoje. On je među prvima video svetlu i tamnu stranu.
Svetla je bila ta što je sindikat igrača stao na njegovu stranu, tamna je bila ta što liga nije. Ni njegov tim, takođe. Kao što sam naveo, brže bolje su ga "darovali" drugom timu. Timovi su ga ignorisali, ne zato što nije bio kvalitetan, već zato što je donosio "probleme". Donosio je nezgodna pitanja i gomile novinara.
Prevazišao je bolest. Prevazišao je ignorisanje lige. Prevazišao je površnost. Sada je možda još veći simbol otpora nego što je bio. Da se sada pojavi novi Abdul Rauf, nema sumnje da bi i timovi stali na njegovu stranu. Zar ne? Stali su upravo sada, dok u Americi još uvek traju protesti zbog ubistva Lojda.
Bio je jedan od najbržih igrača bez lopte u ruci. Njegovi izlasci iz blokova na šut su u ravni sa Redžijem Milerom. Onaj ko ga je gledao zna o čemu pričam. Toliko brz izbačaj, da mu je bio dovoljan samo sekund nepažnje odbrane. Šta bi radio danas… Delić možete da vidite u BIG3 ligi.
Bio je umetnik sa slobodnih bacanja. Mogli ste na prste jedne ruke da izbrojite kada je lopta udarila obruč. Deo toga može da "zahvali" svojoj bolesti, jer je na treninzima šutirao sve dok ne bi vezao hiljadu bacanja bez da lopta dodirne obruč.
Ali je sve to dobrim delom zaboravljeno. Baš to, da je bio jedan pre fenomenalnog Stefa Karija i da Kari nije prvi. To Mahmudu ili Krisu nije toliko bitno. On je pronašao svoju Meku. Njemu je to bilo dovoljno.