Kolumnista Monda Miloš Jovanović odabrao je svog favorita na Istoku. To je tim u kom su kolena stalno krvava od odbrane, jer tako mora da bude. Nekad su tu bili Danilović i "Miami Vice", sada su tu Dragić, Batler i GTA. I naravno, večni Pet Rajli.
Prva dva grada koja sam naučio da postoje u Americi bili su Las Vegas i Majami. I oba sam naučio putem serija.
Las Vegas, „grad greha“ nasađen po sred pustinje Mohave, dospeo je do mene preko danas već legendarne „Kriminalističke Priče“, koja se emitovala na jednom od dva državna kanala kasnih osamdesetih. Svakog petka – da li je bio petak? – smo ostajali zakovani za male ekrane, prateći sudbinu hrabrog poručnika Torelija (fantastični, nažalost pokojni Denis Farina) koji lovi okrutnog kriminalca Reja Luku.
Toreli jeste bio čikaški policajac, i jedan deo serije se i dešava u Ilinoju, ali ga je fabula radnje odvela do Nevade – odatle, dakle, i asocijacija. Njegova opsesivna potera za Lukom, kao i prerađena verzija Del Šenonovog hita „Runaway“, jedna su od prvih TV uspomena za koje se zapravo i mogu „uhvatiti“.
Valjda vam je jasno da će onda moj prvi susret Majamijem biti preko Sonija Kroketa i Rika Tabsa, glavnim junacima danas kultne serije „Poroci Majamija“. Dok je „Policijska Priča“ prikazivala američke „lopove i žandare“ iz šezdesetih, „Poroci“ su bili pravi proizvod svoje ere – moderna odela, Ferari Testarosa, kao i detektivi koji su bez problema mogli i na naslovne strane novog „Vouga“ koliko i na ulice sa pištoljima.
Ovaj prvi utisak koji je floridska metropola ostavila na mene bio je dovoljno jak, da do dana današnjeg ja na Majami gledam kao na nekakav centar sveta. Kasnije, kako sam odrastao, u kanon Majamija ulazili su na smenu i likovi poput Antonija „Toni“ Montane, Glorije Estefan i njene „zvučne mašine“, Pola Masvidala i Šona Rajnerta (bog da mu dušu prosti), Tomija Versetija i Lensa Vensa, i mnogih, mnogih drugih.
Ali naravno, kako to u mom životu uvek bude, posebno mesto bilo je rezervisano za košarku. Kao što je već manje-više poznato, ja sam deklarisani navijač Kingsa – do 2000. sam bio neopredeljen, a onda sam skočio na srpski talas i ostao tamo do dana današnjeg. Međutim, za Majami sam uvek imao mesta u srcu, i to ne samo zbog Dona Džonsona.
Vratimo se sada dvadeset i pet godina ranije u prošlost. Sve do tog sudbonosnog leta 1995, Majami je nosio taj krst „ekspanzijske franšize“, tima koji je stvoren ni iz čega i prvih nekoliko sezona nije bio predodređen za neku veću ulogu u NBA. Ekipa Hita koja je izašla na teren u debitantskoj sezoni 1988-89 verovatno je jedna od najgorih čak i kada se radi o potpunim novajlijama – izuzev Ronija Sajklija, visokog centra libanskog porekla koji danas uspešno didžejiše po raznim svetskim klubovima, prosečni ljubitelji košarke teško da pamte imena likova kakvi su Pet Kamings, Skot Hejstings, Džon Sandvold i drugi. Oni verziraniji će se možda i setiti plejmejkera Rorija Speroua, koji je ostao upisan u istoriji kao strelac prvih poena za ovu franšizu, ali to bi otprilike bilo – to.
Međutim, dobre stvari počinju da se dešavaju u narednih par draftova. Nesretni je Sakramento 1989. dobio prvi pik i momentalno izabrao Pervisa Elisona (o tome ste imali priliku da čitate pre jedno mesec dana) – sa dvojke su Klipersi birali Djukovo krilo Denija Ferija, a sa trojke je u San Antonio otišao Šon Eliot sa Arizone. Majamiu se tako na četvrtom mestu nacrtao Mičigenov snajperista Glen Rajs, i oni su se samo zahvalili. Čisto reference radi, narednih pet pikova bili su Džej Ar Rid, Stejsi King, Džordž Meklaud, Rendi Vajt i Tom Hemonds...
Kada je 1991. sa Mičigen Stejta stigao i odlični bek Stiv Smit, „mala velika“ trojka bila je kompletirana i Majami je napao svoj prvi plej-of. Nisu, naravno, mogli mnogo toga protiv Džordanovih Bulsa koji su ih časkom smetlali, ali nekakvi temelj bili su udareni. Do već spomenutog leta 1995, „Vrelina“ je odigrala još jedan plej-of i izgubila od Atlante. Falio je tu ipak jedan bitan činilac, neka „čvrsta ruka“ koja će zavesti disciplinu i ustanoviti „timsku kulturu“ po kojoj je Majami danas poznat. I taj neko zvao se Pet Rajli.
O Rajliju, možemo slobodno reći, nema nekih nepoznanica. Čovek koji je bio šampion kao igrač, i koji je iznebuha postao trener jednog jesenjeg dana kada je Medžik Džonson ustao iz kreveta i odlučio da ne želi da igra za Pola Vestheda (legendarna je ta konferencija za štampu na kojoj je vlasnik Lejkersa pokušao da imenuje Džerija Vesta za prvog trenera, da bi se ad hok ispravio kada je Vest rekao da nema blagu nameru da sedne na klupu i odmah imenovao Rajlija, tada asistenta u Vesthedovom štabu), je već sredinom devedesetih bio živa legenda. Njegovi „šoutajm“ Lejkersi su, zajedno sa Bird-Mekhejl-Periš Seltiksima, bili osnova nove, komercijalno atraktivne NBA lige. Usnuli Njujork je sa njime doterao do finala, i svega ga je par realizovanih šuteva Džona Starksa (teško je setiti se te sedme utakmice finala 1994 a ne uzeti Starksa u usta) delilo od šampionskog prstena.
Rajli je, međutim, sanjao neke druge snove. Želeo je potpunu kontrolu nad nekim timom, a to u Njujorku nije mogao da dobije. Počeo je stoga tajno da pregovara sa Majamijem, da bi sve kulminiralo ostavkom koju je poslao faksom – u Hitu su ga ubrzo promovisali u trenera i sportskog direktora, a Njujork je kompenzovan sa pikom prve runde (koji je postao Volter Mekarti) i milion dolara. Njegov prvi potez u Majamiju bio je trejd sa Šarlotom u kojem su mesta razmenili Glen Rajs, do tada prva zvezda tima (i u bukvalnom i u prenesenom značenju), i Alonzo Morning, centar Šarlot Hornetsa koji je odbio produžetak ugovora u Severnoj Karolini.
I naravno, kako to ja uvek volim da kažem, za neku dobru košarkašku priču uvek je potreban jedan Srbin. Taj Srbin je stigao isto kad i Rajli – Predrag „Saša“ Danilović, u tom trenutku verovatno najbolja „dvojka“ Evrope, konačno je rešio da se oproba u NBA ligi posle dve godine Bolonje u kojoj je stekao nadimak „lo Tzar Freddo“, iliti „hladni car“, malo zbog njegove hladnokrvnosti na parketu, a malo i zbog nevoljnosti da govori za medije. Njegova prava su iz Golden Stejta prosleđena u Majami, a Florida se Saši izgleda više svidela nego Severna Kalifornija. To što su se tu najednom obreli i Rajli i Morning sigurno nije zasmetalo.
U tom trenutku, Srbi su počeli malo pažljivije da prate sudbinu „Vreline“ sa Majamija, do te tačke relativno perifernog tima u srpskim krugovima NBA entuzijasta. Danilović je momentalno kaparisao ulogu startera, i odlično se u njoj snašao – već na debiju protiv Klivlenda bio je prvi strelac ekipe sa 16 poena, a stigao je i da pokaže da ne da na sebe kada se pred kraj utakmice potukao sa krilom Kavalirsa Krisom Milsom. Pet Rajli je javno verovatno negodovao zbog incidenta, ali se u sebi, uveren sam, zadovoljno smeškao – na kraju krajeva, govorimo o čoveku koji je upravo stigao iz Niksa, najčvršće ekipe u ligi i legitimnih naslednika Detroita sa kraja osamdesetih. Ovakav bek mu je legao kao kec na deset.
Nažalost, Sašinu debi sezonu presekle su povrede, i to taman kada je uhvatio ritam – stari problem sa ručnim zglobom, koji je vukao još iz Italije, ovaj put nije hteo da nestane posle terapija, pa je morao pod nož. Vratio se propisno zarđao taman za plej-of i zatekao jednu potpuno drugačiju ekipu – stari trgovac Rajli poslao je Vernela “Bimba” Kolsa i Kevina Vilisa u Golden Stejt za Tima Hardaveja i Krisa Getlinga, pa su se stekli uslovi da se igra malo i ubrza.
Nakon još jedne metle od strane strašnih Bulsa (onih najstrašnijih zapravo, čuvene 72-10 ekipe), Saša će novu sezonu dočekati ponovo kao starter, zahvaljujući odlasku Reksa Čepmena u Finiks. Spoljna linjia je bila dodatno pojačana dolaskom “Tander” Dena Majerlija, kao i Vošonom Lenardom, koji je stigao krajem prethodne sezone kao pojačanje iz danas nepostojeće CBA lige. Majami je ponovo počeo sa dobrim partijama, ali jednu ćemo svi mi pamtiti zauvek – gostovanje u Njujorku 3. decembra 1996.
Američki izvori pamte ovu utakmicu kao rutinsku pobedu Majamija od 99-75, ali je kod nas ovaj meč momentalno po poslednjem zvuku sirene ušao u folklore. Razlog je bio prost – Saša je pogodio sedam trojki iz sedam pokušaja, svega jedan uspešan hitac daleko od rekorda Džefa Hornasekakoji je dve godine ranije protiv Sijetla gađao osam od osam. Saša je, pritom, sve vreme „treš tokovao“ sa Spajkom Lijem, koji mu je posle svakog šuta dobacivao da „maši“, kako bi mi to basketaški kolokvijalno rekli. Danilović je samo odmahivao glavom i ubacivao svaku sledeću...
Za mnoge od nas, bila je to jedna od onih besmrtnih tinejdž uspomena. Narednih dve nedelje smo u školi izazivali jedni druge možemo li do sedam u nizu, razmenjivali kasete i gledali na usporenim snimcima kako se Saša diže sa trojke, i debatirali da li je Rajli namerno ostavio Sašu na klupi pred kraj kako jedan Srbin ne bi postavio neki rekord (misao potpuno u duhu onog vremena). Standardnu ponudu dresova Lejkersa i Hornetsa sa imenom Vlade Divca upotpunile su i Majamijeve garniture sa Sašinom „peticom“, a Hit je počeo da ima sve više i više navijača u Beogradu i Srbiji.
Balon je nažalost ubrzo splasnuo. Nedugo po toj utakmici Lenard je malo-pomalo počeo da istiskuje Danilovića iz startne petorke, a Saša je pred kraj sezone trejdovan u Dalas u paketu koji je doveo Džamala Mešburna na Floridu. Majami je imao nezaboravnu epizodu u tom plej-ofu kada su se Rajlijevi puleni potukli sa igračima Niksa u polufinalu istoka – uopšte, kraj devedesetih protekao je u znaku tog rivalstva dve ekipe, čiji su igrači kasnije priznali da su se zaista, zaista, zaista i iskreno prezirali, čak i više nego što su ostali mrzeli Džordanove Bulse.
Premotajmo sada malo vreme unapred, i otiđimo do 2014, sezone u kojoj je kralj Džejms rešio da se vrati u Klivlend. U tih sedamnaest godina koji ovaj tekst neće pokriti (barem ne u sitna crevca), Majami se ustoličio kao jedan od najvećih timova istočne konferencije. Prvi prsten osvojili su 2006, na krilima mladog i poletnog Dvejna Vejda, i uz veteransku ispomoć starih „Jezeraša“ Edija Džonsa i Šekila O’Nila. Četiri godine kasnije, u ESPN specijalu po imenu „Odluka“ („The Decision“), Lebron Džejms je izgovorio danas mitsku rečenicu koja je teško prevodiva na srpski, a uostalom i sami znate o čemu pričam.
Usledila su četiri uzastopna finala i dva prstena, a iza svega naravno stajao je don Rajli, čovek koji je stajlingom i nastupima sve više podsećao na onog Reja Luku sa početka teksta nego na košarkaškog operativca. Ipak, u Rajlijevoj senci razvijao se jedan drugi čovek čije će se znanje pokazati krucijalnim za dalji razvoj ove franšize – trener Erik Spolstra.
Spolstrin uspon sličan je onom koji smo videli kod recimo Žozea Murinja. Skroman početak u nemačkoj drugoj ligi, gde je bio igrač-trener prilično nepoznatog sastava iz Hertena, nije baš bio „prva lasta“ jednog budućeg šampiona. Ipak, Majami mu je pružio šansu kao video koordinatoru 1995, a Spolstrina vera u „samo jedno, a to su dve stvari – rad, red i disciplinu“, ga je brzo doterala do pozicije pomoćnika u Rajlijevom stafu. Kada se Rajli i zvanično oprostio od pozicije prvog trenera 2008., lično je izabrao Erika za novog prvog čoveka Hita – velika većina ljubitelja košarke je ovaj potez protumačila kao šaradu koja će omogućiti trofejnom stručnjaku da i dalje „trenira iz senke“, dok je Spolstra bio ništa više od fikusa na klupi.
Koliko su samo svi tada pogrešili. Beskompromisni Spolstra je momentalno pokrenuo Majami, koji je preko noći od fenjeraša stigao do plej-ofa, a onda je i pokazao integritet kada su mu se na rosteru obreli i Džejms (inače poznat kao neko ko voli da bude kalif umesto kalifa) i Kris Boš. Iako su mediji uživali u nagađanjima kako Lebron namenski „buši“ svog trenera, talentovani stručnjak holandsko-filipinskog porekla („Spoelstra“ se inače čita „Spulstra“ na holandskom, ali koga još briga za to sem mene) se održao na svojoj poziciji i stigao da osvoji i par prstenja kao što smo već spomenuli.
Lebronov povratak u Ohajo 2014. bi uzdrmao svakoga, a kamoli Majami koji je toliko zavisio od njega. Ali tamo gde Rajli caruje, kukanja nema – Hit je ubrzo zbio redove i krenuo da gradi jednu novu priču. Era „Galaktikosa“ je prošla, i valjalo je vratiti se na fabrička. Na proverenu tradiciju „radničkog“ basketa koju je stari trener baštinio još pre dvadeset godina.
Tako je počela izgradnja jednog novog, i meni mnogo simpatičnijeg, Majamija pod budnim okom Peta i Erika. Lebron inkarnacija Hita je mnogima bila antipatična – činjenica da su se „tri musketara“ udružila da zajedno osvoje prsten zvučala je prosto neverovatno ljubiteljima košarke starog kova. Neko je rekao da Barkli nikad ne bi otišao Džordanu pod skute samo prstena zarad, u „naše vreme“ bi se igrači udruživali da zajedno napadnu neku drugu, veću silu, ali ovo...mnogima je bilo preterivanje.
Sada, stvari su se drastično promenile. U tih šest godina, Majami se „prekonfigurisao“ bez pompe i bez previše zvučnih pojačanja, gradeći se na organski način, kroz draft i dajući drugu šansu igračima u koje niko nije verovao. Goran Dragić je došao trejdom iz Finiksa, i danas, pet godina nakon dolaska, ga Spolstra javno ističe kao „nastavljača Majamijeve kulture“. Dankan Robinson je izboksovao trajni ugovor kroz letnju ligu gde je stigao kao nedraftovan igrač – u tekućoj sezoni, on šutira skoro 45% sa trojke i nadrealnih 93% sa bacanja. Bem Adebajo se razvio u modernog kreatora sa posta koji i skače, i poentira, i asistira. Moramo ovde naravno i spomenuti „ćaću“ Judonisa Haslema, koji evo guli 17 godina u dresu ovog kluba – i on je, jasno, stigao „bez broja“ na draftu, posle jedne godine u francuskom Šalonu.
Kada je prošlog leta Majami obznanio potpis Džimija Batlera, mnogi su rekli da je ovaj tim pravo mesto za njega. U prošlosti je ovaj kočoperni bek iz Teksasa često umeo da „zasmeta“ mlađim saigračima u Minesoti i Filadelfiji, koji se nisu dovoljno trudili kao on, ili nisu dovoljno želeli da pobede. U Majamiju tih problema nema. Tamo svi peglaju odbranu, svi treniraju „k’o konji“ i svi zapinju kao da im je poslednje. Nije ni čudo što se Butler snašao poput ribe u vodi – mada su mu poeni nešto ispod najboljih godina u Bulsima (19.9 u sezoni), drastično je podigao i skokove i asistencije, potpuno se predavši tom fantastičnom timskom konceptu.
Ko redovno prati „Šesta Lična“ podkaste, imao je priliku da tokom sezonskih NBA preseka oseti kako bespoštedno favorizujem Majami, nazivajući ih poslednjim utočištem olinjalih fanova iz devedesetih koji vole i tuču, a vole i lepo na oko. Da će Hit biti ozbiljan igrač pokazalo se na samom startu mehura u Orlandu, a odlična forma se prenela u plej-of, gde se Majami, na opšte oduševljenje svih, transformisao u Sparse iz 2014 (koji su, nota bene, onomad počistili upravo Hit u finalu kao da su Crnokosa iz Kosjerića).
Dragić, kako je to moj kolega Toni Lazarušić opisao, je poslovično bio „najbrži čovek u kontri“ – sada on to više nije, ali zato kažnjava i kreacijom, i poludistancom, i trojkom, i na obruču, a i odbranu igra sasvim zadovoljavajuće. Zatvorite li njega, otvorili ste Batlera i Adebaja. Odbranu dodatno zateže stari lisac Andre Igudala, a sve vreme iz kornera prete Robinson i Tajler Hiro, ruki koji se profilisao kao pretnja iz daleka, ali i kao neko ko uvek krpi u odbrani i pomaže u skoku.
Kada je Indijana eliminisana u minimalnom broju utakmica, mnogi su – s pravom – uputili na fakat da su Pejsersi igrali bez Domantasa Sabonisa i sa rovitim Viktorom Oladipom. Ali, kada je Majami sa gotovo suludom lakoćom isprašio prve favorite istoka Milvoki Bakse, i poslao ih na prevremeni odmor, kao i kontemplacije o budućnosti franšize (po poslednjim vestima, Janis Adetokumbo je zakazao sastanak sa upravom da prijateljski proćaskaju o njegovom odlasku u Kalif...o budućnosti, pardon), stvari su ipak malo izmakle kontroli. Majami više nije „favorit iz senke“ – niko to nije u finalu istoka, na četiri utakmice od poslednjeg čina.
U svega šest godina, Majami Hit prešao je put od ekipe koju svi mrze, do ekipe za koju svi potajno – ili manje potajno – navijaju. Čak i ako batalimo košarku, momci izgledaju beskonačno simpatično. Zaboga, koliko profesionalnih košarkaša znate koji su pobedu u plej-of seriji proslavili foto-omažom legendarnoj GTA : Vice City u kojoj suglavni likovi igrači Majamija?! Kakva neverovatna ekipa, u koju je stalo baš ono sve što volimo u basketu – i „hustle“, i protok lopte, i zakucavanja, i trojke, i prodori...
Da li će Majami proći Boston, ne znam. Tvrd su orah „Kelti“, sa svojom mladom garniturom asova poput Džejsona Tejtuma i Džejlena Brauna. Ali ja sam svog favorita za finale izabrao, pa kako mi bude. Dvadeset i četiri godine nakon Sašinog baraža u „Gardenu“, opet mogu sebi da kažem da ću večeras dreždati zbog Majamija. Vredelo je i čekati.