Prije tačno 59 godina, 26. oktobra 1961. jugoslovenski pisac Ivo Andrić dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
Tim povodom donosimo vam nekoliko zanimljivosti u vezi sa ovim prestižnim priznanjem.
Andrić je za Nobela bio nominovan 10 puta, a Miroslav Krleža sedam. Svih sedam puta poznati hrvatski pisac bio je nominovan od strane Jugoslovenskog udruženja pisaca, dok je Andrić njihovu podršku imao samo četiri puta. Ostalih šest puta su u pitanju bili drugi autori.
Inače, te godine kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost konkurencija su mu bili, između ostalih, sljedeći pisci: Oldos Haksli, Džon Stajnbek, Tolkin, Žan Pol Sartr, Mihail Šolohov, Pablo Neruda, Alberto Moravia, Robert Frost i – Miroslav Krleža.
Zanimljivo je i da je Lav Tolstoj bio nominovan čak 16 puta, a nijednom nije dobio nagradu.
Horhe Luis Borhes, još jedan globalni velikan književnosti, bio je nominovan samo četiri puta i nikad je nije osvojio.
Prvi nominovani pisac sa naših prostora bio je hrvatski dramaturg i romanopisac Josip Kosor. Njega je 1926. nominovao Branislav Petronijević, poznati srpski filozof, naučnik i akademik, koji će i sam biti tri puta nominovan za ovu nagradu.
Nekoliko pisaca i književnica je bilo nominovano samo jednom i to se ispostavilo kao sasvim dovoljno da dobiju Nobelovu nagradu za književnost: Rabidranat Tagore, Bertrand Rasel, Vilijam Folkner, Sili Pridom, Rudolf Ojken, Paul Hajze, Sinkler Luis, Teodor Momzen, Luiđi Pirandelo, Perl Bak.
S druge strane, u istoriji ove manifestacije još niko nije dobio nagradu dva puta.
Nobelovu nagradu za književnost prvi je odbio Boris Pasternak 1958. godine. Ispostaviće se da je njegov „Doktro Živago“ bio u centru hladnog rata, jer ga je CIA koristila kao sredstvo da diskriminiše komunističku vlast u Rusiji, tako što ga je štampala i distribuirala po cijelom svijetu. To je, između ostalog, Pasternaka načinilo disidentskim piscem, uvijek na meti i pod budnom pažnjom prorežimske književne scene u Rusiji.
Zato se nadao da mu nagrada neće biti dodijeljena, jer bi mu to izazvalo brojne probleme u političkim krugovima i donijelo potencijalnu opasnost i progon njegovoj porodici. Užasno ga je potresla vijest da je upravo on postao laureat Nobelove nagrade za književnost. Prvo je poslao pismo Švedskoj akademiji u kojoj se zahvalio na nagradi, ali pošto je u međuvremenu moskovski Institut za književnost organizovao peticiju za progon Pasternaka iz Sovjetskog saveza, par dana kasnije on je poslao drugo pismo akademiji, u kome se odriče nagrade "zbog značenja koje ona ima u društvu u kome živi".
Ipak, Pasternakovi potomci su u njegovo ime primili Nobelovu nagradu za književnost 1988. godine.
Drugi put je Žan Pol Sartr, bez pritiska i prinude, a zbog ličnih ubjeđenja, odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost 1964. godine, obrazloživši tu odluku svojim stavom da pisac mora da ostane nezavisan i ne smije da se izjednačuje sa bilo kojom institucijom:
"Nije isto kada napišem Žan Pol Sartr i kada napišem Žan Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade", objasnio je.
Lars Gilensten, član Nobelovog komiteta, u svojim memoarima je zapisao da mu je par godina kasnije Sart prišao interesujući se da li bi mogao da svejedno dobije novčani dio nagrade, ali tada je već bilo kasno.
(beforeafter.rs/mondo.ba)