Mondo intervju

Bane Vidaković o smrti, porocima, ratu u BiH, samoći... "Umirali su oko mene, što od side, što od droge"

Autor Petar Latinović

Prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

Izvor: MONDO Petar Latinović

Bezbrižne osamdesete kroz koje grabi generacija mladih, poletnih ljudi, a kojima će krila odsjeći nadolazeće krvave devedesete. Odlazak prijatelja, i borba za opstanak. Rađanje nove nade da može biti bolje, rad koji spašava od depresije. Antiheroji, idoli, poroci, umjetnost od koje ne može uvijek da se živi i samoća kao utočište...

Sve to je stalo u jedan razgovor sa glumcem Banetom Vidakovićem.

"Tužno je što je cela jedna generacija proćerdana. Čak i ja koji sam preživeo, odjednom sam se uozbiljio jer sam shvatio da više ne mogu biti bezbrižan kao tih osamdesetih", kaže Vidaković u intervjuu za MONDO.

I baš tih osamdesetih izlazi kultna serija "Sivi dom" a sa njom i čačkanje u tabue tog vremena.

"Pitanje je da li bi takva serija mogla danas da bude snimljena. Ta 1986. je posebno vreme, RTS je bio jak ko zemlja, bilo puno para, a i tu je bila Donka Špiček. Ona jeste bila urednik dečijeg programa ali je izgurala ovu seriju. U to vreme se nije pričalo o maloletničkom kriminalu, u novinama nije bilo toga ko danas jer nije bilo žute štampe. To je bila tabu tema. Ta serija je prošla i zbog toga što je Gordan Mihić, koji je pisao scenario, bio siva eminencija na RTS", sjeća se Vidaković.

Kaže kako su likovi iz serije - Robija, Crni i Šojka imali užasnu popularnost što je za glumce bilo veliko iznenađenje.

"Mi smo mislili da pravimo seriju u kojoj upozoravamo klince da ako ukradu bicikl ili motor mogu da se nađu dole u "Kuriški" a dole je univerzitet za kriminal. Međutim jok. Sećam se u Nišu nekog partija posle prikazivanja serije da nam je šef policje u tom gradu je.o sve po spisku meni, Leki i ostalim glavnim glumcima:

- Ej vi ste napravili da se klinci plaze sad policiji, da viču - ja sam Robija, ja sam Crni. Ej bre, vi ste njima idoli, rekao nam je onako ljut"

Napominje kako su mu te osamdesete bile najbolji period u životu.

"Pre svega što sam bio mlad. Nažalost ta naša generacija je taman raširila krila da bi se sve slomilo u trenutku. Mi smo doživeli onu jevrejsku kletvu - dabogda imao pa nemao. Svi smo kao generacija startovali sa "Sivim domom", ja sam 1989. na Niškom festivalu imao dva filma - "Seks partijski neprijatelj broj jedan" i "Iskušavanje đavola". I dobijem nagradu u Nišu i taman pomislim kako tek sad krećem kad ono već naredne godine počinju borbe u Vukovaru. I sve na rez odlazi u tri lepe materine", kaže Vidaković.

Ističe kako je njegova generacija osjećala da će se desiti nešto loše, ali da jednostavno nisu u to vjerovali.

"Pogotovu što je Beograd bio otvoren grad. Milan Mladenović je bio polu Hrvat, Masimo polu Italijan. Bili smo izmešani a ali vaspitavani tako da to uopšte nije bitno. Bili smo normalni, nismo time bili opterećeni. Kad je rat počeo, neke je to baš slomilo. Posebno one iz mešovitih brakova. Milan se potpuno razboleo od tog osećanja da sve odlazi dođavola. On putuje u Brazil kod Sube da snimi tu zadnju ploču jer je hteo da ostavi neki svoj testament", kaže Vidaković.

Priča nam kako je sve što se desilo devedesetih njegovu generaciju potpuno ubilo.

"Naglo je došlo, niko od nas nije verovao da će u Bosni biti tako krvavo. Moji prijatelji su počeli da nestaju oko mene, što od side, što od droge, što od depresije. Čavke mi je umro na Novom Zelandu. Sve se raspalo, prijatelji, država... Da mi nije bilo posla ne znam kako bih se izvukao", kaže on.

Vidaković kaže kako se ratnih godina sjeća kao dugačke noćne more.

"Jednostavno ne pamtim ništa iz tog perioda. Možda namerno, a možda sam previše bio na opijatima i alkoholu. Ali kako god ja te devedesete doživljam kao kroz neku maglu", napominje.

Dolazak Đinđića kako sam kaže za njega je bio tračak nade da nećemo ostati zaboravljeni na repu Evrope.

"On je bio nemački đak, omiljen među svojim profesorima. Ali mi zaboravljamo da su njegovi profesori šezdesetosmaši, levičari. I čim je on počeo da priča o Kosovu oni su ga pustili niz vodu. E tek me je to porazilo. Mi kao pobedili Slobu, sve krenulo, a prekosutra ujutru Koštunica njemu zabija nož u leđa", kaže Vidaković.

Ipak, devedesete su izrodila neka značajna filmska ostvarenja ali i pojedine serije za koje je pravo čudo da su uopšte tada uspjele da ugledaju svjetlo dana.

"Lepa sela lepo gore su bile državni projekat. Sloba je dao pare. Pa samo je GSP dao tri miliona maraka u vreme kad nije imao za gume. Može Bjela da priča šta hoće, ali to je državni projekat. A što se tiče serije "Gore, dole" ona nastaje baš u vremenu koje opisuje. Bavi se temom amoralnosti, pojavom novobogataša, propadanjem građanske porodice. I to je napisao Mihić. A pošto je bio siva eminencija oni najverovatnije nisu ni čitali ono što je doneo. Imao je neverovatnu glumačku podelu. I to je prošlo. E kad je emitovano onda je bilo - koči! I nisu dozvolili da se snimi nastavak iako je bio spreman", priča Vidaković.

Devedesete su obilježile i serije iza kojih je stajao Siniša Pavić. Prvi sitkom u Jugi je, kaže Vidaković, napravio upravo Pavić - "Bolji život".

"Sećam se da je mom prijatelju Borisu Komneniću bio skoro pa blam što učestvuje u snimanju te serije. To je bio prvi pravi sitkom kod nas. Rekao sam mu da kad je već dobra kinta treba da igra do kraja. Mom Bokici se videlo da mu je neprijatno što to igra. Tu je profitirao Bjela kao dobro raspoloženi nasmejani klinac. A moj Boki ostade Guza, a radi se o veoma ozbiljnom glumcu", kaže Vidaković i dodaje:

"Ja nisam pravio kompromise. Možda bih postigao više ali bih onda morao da se uvlačim u dupe političarima ili lovanima. Volim lovu koliko je neophopdno ali ne previše."

A kad smo kod Borisa Komnenića...

"Ja još ne mogu da racionalizujem u glavi da ga nema. Mi se nismo aktivno družili poslednjih 20 godina. Mi smo se najviše družili kad smo bili mladi, tad smo bili nerazdvojni, putovali smo svuda. Posle je svako otišao na svoju stranu. Boris je bio malo mizantrop, samoizolovao se. Sve te godine je bio u toj vikendici na Avali. I samo dođe, odigra predstavu i vrati se nazad tamo. Ja sam isto redukovao izlaske... Kad mi je ekipa pomrla i kad se raselila sa kim onda da izlazim", kaže Vidaković.

Ističe da mu činjenica da nema više Borisa ne dopire do glave.

"Nisam mogao da verujem da će otići pre svojih roditelja. On se satirao od svega i svačega u životu, najviše od alkohola. Ali svi smo bili poročni. Što baš on da umre u pi.ku materinu. Što baš on da dobije kancer pa da mora da ide na hemioterapije. Ja sam saznao da ima probleme tek nekih 10-15 dana pred smrt. I to saznam tako što mi prijateljica kaže - e Bokica više ne može da ide na hemioterapije. Ja reko čekaj bre, kakve hemioterapije?! Tih dana sam bio u dilemi da li da ga zovem ili je bolje da ga ne uznemiravam. I on umre. Pa kako da mi ode tako, a nismo se pozdravili. Mnogo mi je teško palo", ispričao je u dahu Vidaković.

I kako su prijatelji odlazili, Vidaković se povukao u samoću u kojoj kako kaže iskreno uživa.

"Imaš ljudi koji ne mogu da budu sami. Ja kad sam sam, ja sam u najboljem društvu. Nemam nikakav problem sa tim. Možda je to razlog što sam sam posle razvoda od pre 10 godina. A ima ljudi koji ne mogu da budu sami. Izađe iz paklene veze ali opet uleće u novu", kaže on.

Danas ovaj prvak drame Narodnog pozorišta radi više nego ikad. Možemo ga gledati u filmu/seriji "Vikend sa ćaletom", kao i u serijama "Urgetni centar" i "Tri muškarca i tetka". Najavljuje uskoro emitovanje i novog sitkoma "Ljubavni zalogaj".

"Uloga u filmu "Vikend sa ćaletom" je prva uloga za koju sam se borio. Momčilović mi je dao scenario i rekao da pročitam pa ćemo pričati. Pošto imam poverenje u njega još od filma "Sedam i po" ja sam došao kući, počeo da čitam scenario i tačno sam znao kako treba igrati Batu Konja. Nazvao sam ga, bila neka noć, i rekoh mu da ću mu poslati trominutni video na viber kako ja vidim Batu Konja. Izvadim gornju vilicu, jer sam radio zube, i snimim trominutnu improvizaciju. On je vrištao od smeha i tad mi je rekao da sam dobio ulogu. Film je odličan, a serija još bolja", kaže Vidaković.

Na kraju svega, ima li mjesta za oprost? Šta sebi i drugima nikada neće oprostiti?

"Neću sebi oprostiti sve one momente koje sam propustio zbog pijanstva... ma zbog bilo čega. Sigruno je trebalo da provodim više vremena sa decom. Gledao sam da budem dobar roditelj u smislu da ih volim. Ali sam zato propustio gomilu rođendana. Deca to pamte i umeju da ne praštaju. Ali vremenom odrastu i shvate da je život komplikovan i ukoliko si im pružio dovoljno ljubavi oni počnu da ti opraštaju. Drugima ne zameram ništa. Ne volim da budem sudija, ali eto ne volim zlobu, ne volim zlo. Ali glupost je još opasnija. Kada je zlo u pitanju vi znate sa čim imate posla, dok je glupost nepredvidiva i podložna manipulaciji. Prezirem glupost", kaže on.

Bane Vidaković - bio je i ostao jedan od simbola generacije koja je koračala krupnim koracima, ne sluteći da će vrijeme koje je dolazilo iz korena promijeniti njihove živote. I poslije mnogo uspona i padova, Vidaković ostaje svoj, vjeran sebi i svom putu.

Onima koji upiru prst u njega, smatrajući da je mogao drugačije, bolje, da je mogao manje da greši, Vidaković odgovara stihovima jednog od najvećih naših pjesnika - stihovima Duška Trifunovića:

Grešio sam mnogo, a sad mi je žao,

Što nisam još više i što nisam luđe,

Jer samo će gresi kada budem pao

Biti moje delo – a sve drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam

Leteo sam iznad vaše mere stroge

Živeo sam grešno, još ću, ja se nadam

Svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

Grešio i za sve vas koji niste smeli

I sad deo greha mog niko od vas neće

A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

(MONDO/Petar Latinović)

Tagovi