Sećanje na ratni spektakl koji je bio najskuplji filmski projekat u istoriji bivše Jugoslavija. U Beogradu otvorena izložba povodom 50 godina filma "Bitka na Neretvi" koji je bio nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.
Gradiozan poduhvat Veljka Bulajića ali i cele bivše Jugoslavije snimljen je pre ravno 50 godina i takav projekat se sasvim sigurno neće ponoviti. Ogroman broj statista sastavljen uglavnom od vojnika tadašnje JNA, mehanizacija, budžet koji, zapravo, nikada nije jasno utvrđen, ali se zna da je premašio millione dolara, krem jugoslovenskog glumišta, inostrane zvezde, poput Jula Brinera, Orsona Velsa, Sergeja Bondarčuka, Entonija Dosona, Franka Nera...
Povodom 50 godina od premijere filma, u Filmskoj galeriji Kulturnog centra Beograda otvorena je dokumentarna izložba "Put do slobode mora biti čist", koju je priredila Maja Medić. Naziv izložbe je preuzeta replika komandira Ivana (u tumačenju Lojze Rozmana) iz samog filma. Izložba je, rečeno je na otvaranju, pripremana u dogovoru sa Veljkom Bulajićem, koji iz zdravstvenih razloga nije mogao da dođe u Beograd.
Izložba je otvorena pesmom "Padaj silo i nepravdo" u izvođenju antifašističkog hora "Naše pjesme", a kako je primetio filmski kritičar Miroljub Stojanović ovaj film izuzetno važan u vreme narastajućeg fašizma u celoj Evropi.
POGLEDAJTE OTVARANJE IZLOŽBE
Ova pesma, odnosno scene kada se pesma razlegne iz grla ranjenika i tifusara, jedna je od najupečatljivijih u filmu. U trenutku kada združene nemačke i ustaške snage napadaju grad, partizani i civili počinju prkosnu pesmu koja odzvanja što ostavlja u čudu nemačkog oficira (Hardi Kriger) koji predvodi napad. Zapravo je to jedan od katarzičkih momenata u filmu, koji pokazuje moral i odlučnost tadašnjih boraca da se odupru zlu.
POGLEDAJTE ORIGINALNU SCENU IZ FILMA
Zasnovan na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata, zapravo realizaciji strateškog plana udruženog napada sila Osovine na jugoslovenske partizane koji su se povlačili sa ranjenicima 1943. godine, ovaj film bio je u službi tadašnjeg režima Josipa Broza Tita sa jasnim ciljem da se populariše Jugoslavija, a Veljko Bulajić je bio izabran da bude vođa celog projekta, što je on oberučke prihvatio.
"Jeste, ja sam uvek bio režimski reditelj i toga se ne stidim. Radio sam za svoju domovinu, doneo sam joj slavu i novac", izjavio je jednom prilikom Veljko Bulajić.
"Bitka na Neretvi" je bio ratni spektakl, kako su ga i promovisali u zapadnim medijima. Čuveni Pablo Pikaso uradio je plakat za film za zapadno tržište, a ovo ostvarenje otkupljeno je u mnogim zemljama i bilo jedno od najgledanijih, recimo u Japanu, gde ga je gledalo 3,5 miliona ljudi, u Italiji 2,5 miliona (tamo je prikazivan u 8.200 bioskopa, a verzija za italijansko tržište bila je kraća za oko 30 minuta u odnosu na jugoslovensko).
Tito je, naravno, bio na premijeri.
Ipak, ovaj film nikada nije bio "miljenik". Uvek se na njega gledalo ideološki i politički i gotovo da je samo u tragovima on zaista i bio predmet filmske kritike i analize. Nesumnjivo da je reč o ratnom filmu, ali da on pre svega priča o humanosti, hrabrosti, junaštvu, otporu zlu. Nesumnjivo je i da je film imao mane, recimo nedostaje snažnija i celovitija dramska priča oko glavnih likova.
"U ovom filmu se za nas, domaće glumce, vodila još jedna velika bitka - u nama. Veliki i težak zadatak bio je igrati sa tako poznatim glumačkim imenima, koja su nas, sa druge strane, ponela da damo svoje najbolje kreacije. Slažem se sa Veljkom Bulajićem da je ovo najmanje ratni film. Pre svega, to je film o humanosti i kao takav treba da nas predstavlja u svetu", govorio je posle premijere Velimir Bata Živojinović, koji je činio jake domaće adute, uz Ljubišu Samardžića, Milenu Dravić, Borisa Dvornika.
SNIMANJE I BUDŽET FILMA
Posle višegodišnjih priprema Snimanje je, najpre, dva puta odlagano - jednom zbog zemljotresa u Skoplju, a drugi put su se "isprečile" takozvane privredne reforme. Prva klapa pala je 25. oktobra 1967. Snimalo se šest meseci, a trećina filma snimana je na snegu, u dubokom minusu. Bilo je mnogo povređenih, bolesnih... U snimanju je učestvovalo oko 10.000 aktivnih vojnika tadašnje Jugoslovenske narodne armije, koji su bili statisti i naravno nisu bili plaćeni, ali su podneli najveći teret.
Zanimljivo je da je naredbom tadašnjeg Sekretarijata za narodnu odbranu vojnicima-statistima je pojačana hrana sa tri na pet obroka pa su se ugojili, zbog čega je reditelj bio primoran da "tifusare" traži među civilima. Zbog upotrebe granata, bombi, eksploziva, Bugojno (u kojem je snimana scena bombardovanja Bihaća) je posle snimanja izgledao kao posle bombardovanja. Ruševine, paljevine, polomljeni izlozi... a greškom je raznet i pravi trezor sa novcem.
Film je snimljen za godinu i po dana, uz ogroman napor cele jugoslovenske kinematografije, ali i celog društva i države. U filmu "Bitka na Neretvi" učestvovale sve jugoslovenske filmske kuće u koprodukciji sa Italijom i Zapadnom Nemačkom. "Neretva" je tada bila pozvana da otvori Kanski festival i da zatvori Venecijanski festival.
"Ja sam najsrećniji Jugosloven! Ovo je moj film, moje autorsko delo, jer sam ga snimio onako kako sam hteo, bez ikakvog uticaja i upliva sa strane", govorio je Veljko Bulajić posle premijere u sarajevskoj dvorani "Skenderija" 29. novembra 1969. godine.
Govorilo se da je za film potrošeno 4,5 miliona dolara, ali prema oceni ozbiljnih svetskih profesionalaca iz oblasti kinematografije on je koštao oko 12 miliona dolara, što je bilo nestvarno za ondašnju Jugoslaviju, istakao je direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić.
FOTOGRAFIJE SA IZLOŽBE
KONTROVERZE
Ovaj film pratile su mnogobrojne kontroverze od prvog dana snimanja.
U Belgiji su, recimo, bile postavljene bombe u dva bioskopa u kojima je bilo zakazano emitovanje "Bitke na Neretvi". Jugoslovenska emigracija, kako su se tada nazivali oni koji su u Drugom svetskom ratu bili protiv komunista, a reč je o četnicima i ustašama, pretila je, pisala ucenjivačka pisma, a bitka protiv "Bitke na Neretvi" rezultirala je i postavljanjem bombi!
Orson Vels je zbog uloge četničkog vojvode u to vreme dobijao preteća pisma. Četnički emigranti iz Njujorka upozoravali su ga da ne prihvati tu ulogu "da mu ne zagorčaju život".
"Uvek sam mrzeo fašizam. Uveren sam da će ovaj film dirnuti sve one koji ga budu videli. Da Veljko Bulajić nije snimio 'Bitku na Neretvi', ja ne bih propustio da to učinim" - Orson Vels.
Uporedo sa nezadovoljstvom protivnika Tita i komunista, počele su da pljušte i tužbe. Naime, nakon glasova o finansijskom krahu filma, poverioci su počeli da podnose tužbe za naplatu dugova. Sufinansijari, pisala je tadašnja štampa, nisu dobro pročitali ugovore, u kojima su bile i klauzule, a u jednoj od njih pisalo je da u slučaju finansijskog neuspeha, svi finansijeri zajedno snose rizik. Naravno, postavljalo se potom pitanje - zašto su mnogobrojna privredna preduzeća i druge insitucije pristali da potpišu tako nepovoljne i nesigurne ugovore (mada su i tada znali odgovor - naređenje sa vrha!).
Zanimljivo je i da je narod tog kraja u kojem je sniman film pristao na rušenje mosta, jer se verovalo u obećanje da će se odmah posle snimanja podići novi. Ali, to se nije dogodilo.
Direktor filma Zdravko MIhalić izjavio je ondašnjoj štampi da je za film utrošeno 4,2 milijarde starih dinara.
"Od toga 2,8 milijardi dala su filmska preduzeća, a 1,4 milijardu ostali kreditori. Dosad je od prodaje u inostranstvo realizovan prihod od 1,6 miliona dolara, a od te sume, više od pola, odnosno 812.000 dolara je već naplaćeno... Svi naši troškovi filma ne prelaze ni 4 miliona dolara", govorio je svojevremeno Mihalić.
Zanimljivo je i ovo: Veljko Bulajić i cela ekipa filma prilično se naljutila kada su saznali da su određene visoke cene bioskopskih karata u gradovima Jugoslavije - od 1.800 do 2.000 ondašnjih dinara. Sav prihod od premijere (oko 30 miliona dinara), doduše, išao je kao pomoć Banjaluci, koju je pogodio strašan zemljotres.
Ali, Bulajić i producenti bili su gnevni što su određene visoke cene karata, smatrajući da je to "atak na džep jugoslovenskog gledaoca", izvestila je tadašnja štampa.
Jedna od novijih kontroverzi u vezi sa ovim filmom datira od pre nešto više od godinu dana. Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić podsetio je na to da su Slovenci tražili negativ od Jugoslovenske kinoteke, ali ga nisu dobili. Kinoteka zaista poseduje negativ filma, ali je on dobijen na poklon od kolega iz Praga, naglasio je Pantelić.
Istovremeno, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su se sporile oko prava na film, što Pantelića navodi na zaključak, da je i to pokazatelj da je ovaj film zaista bio jugoslovenski i u tom produkcijskom smislu.
"U svetskoj kinematografiji nema filma koji bi tako odražavao duh i osećanje naroda. Ovaj film je pravi narodni ep" - ruski glumac Sergej Bondarčuk.
ANEGDOTE I ZANIMLJIVOSTI
- Priča se da čuveni slikar Pablo Pikaso nije želeo honorar za izradu plakata za film već samo sanduk najboljeg domaćeg vina.
- U filmu "Bitka na Neretvi" govori se pet jezika: srpsko-hrvatski, nemački, italijanski i francuski, što je raritet za domaće filmove.
- Bio je nominovan za Oskara u kategoriji najbolji strani film.
- Premijer filma u sarajevskoj "Skenderiji" prisustvao je veliki broj svetskih glumaca. Osim protagonista filma, bili su i Sofija Loren i Omar Šarif.
- Jedna od najprepričavanijih anegdota je u vezi sa Julom Brinerom (u filmu igra minera Vladu, koji treba da sruši most po naređenju Tita).
Slavni glumac je u velikoj gužvi izgubio svoju propusnicu za svetsku premijeru, održanu u sarajevskoj "Skenderiji", 29. novembra 1969. godine, pa je gotovo pola sata tražio nekoga ko će da ga prepozna i uvede "bez karte".
Na kraju su sve ove velike zvezde prošetale crvenim tepihom, a posle projekcije nastavile druženje sa Titom. Briner je čak, svedoče fotografije iz tih dana, zabavljao slavne goste svojim pevačkim umećem.
Za Jula Brinera i Orsona Velsa vezan je zanimljiv podatak - obojica su umrli istog dana, iste godine - 10. oktobra 1985. godine. O tome više pročitajte OVDE
Pre 13 godina, odlukom Skupštine grada Beograda, Jul Briner je dobio ULICU U BEOGRADU, u naselju Mirijevo.
U ratnom spektaklu "Bitka na Neretvi", Briner i Vels su bili na različitim stranama. Julu Brineru bila je poverena uloga partizanskog inženjera Vlade, čiji je zadatak da digne u vazduh most na Neretvi. Orson Vels je, pak, bio predstavnik srpske vlade u zemlji (zovu ga "senatorom") i u filmu se pojavljuje u trenutku kada četnici zauzimaju položaje pred ofanzivu na partizane, koji treba da pređu Neretvu.
"Braćo četnici, trenutak odluke je pred nama", obraća se Orson Vels četničkim snagama. Ali, na njegovo naređenje da se četnici povuku, oglušuje se četnički komandant koji ga ubija.