U naredne tri nedelje na portalu MONDO očekuje vas serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema fudbala. Ovo je drugi u nizu.
"Kada se lopta odbije od stativu, možeš da plačeš zbog toga. Ali kada izgubiš slobodu, da li plačeš... ili se boriš?" - Erik Kantona.
Tokom svoje igračke karijere, Erik Kantona je bio poznat kao buntovnik, pobunjenik. Magičnog dodira i izvanrednog talenta, neposlušnošću i svojeglavošću je izluđivao trenere i ljude oko sebe. Bio je misterija, atipičnog karaktera, koji je uostalom i bio razlog da napusti fudbal sa samo 30 godina.
Međutim, ova priča nije posvećena buntovniku na terenu, već pobunjeniku van terena.
Njegovo ime je Karlos Umberto Kaseli Garido. Rodio se u Santijagu, glavnom gradu Čilea, u leto 1950. godine, punih 16 godina pre drskog Erika iz Marseja.
Kada je imao samo 11 dana, nekih 3.000 kilometara od njegovog doma "odjeknuo“ je "Marakanaso" - poraz Brazila od Urugvaja u "finalu" Mundijala pred 200.000 gledalaca. Kada bude odrastao, biće dvostruki učesnik tog takmičenja.
Karlos Kaseli je Čileanac, koji po ocu korene vuče iz Mađarske. Od malena je bio zaljubljen u loptu, kakva god i od čega god bila napravljena.
Sa 17 godina je prvi put zaigrao za Kolo Kolo, taj "El Eterno Campeón" Čilea. Ubrzo je dobio nadimak "Rey del metro cuadrado" – Kralj kvadratnog metra – i to će vam dovoljno opisati njegov stil igre.
Imao je odličnu kontrolu lopte na malom prostoru i predstavljao je jednog od najvažnijih fudbalera u istoriji svoje zemlje.
Ipak, bitno mesto u svetskoj fudbalskoj istoriji zacementirao je svojom jedinstvenom borbom van terena. Kaseli je bio pobunjenik u pravom smislu te reči.
Kolo Kolo je od prelaska Kaselija u prvi tim rastao iz godine u godinu, sve dok 1970. nisu postali šampioni Čilea. Bila je to njihova prva titula posle sedam dugih godina i Kaseli je imao veliku ulogu u tom uspehu. Nešto kasnije iste godine Salvador Aljende će na izborima biti izabran za predsednika Čilea, što će se ispostaviti kao važan trenutak u životu Kaselija.
Kada je Aljende 3. novembra 1970. postao predsednik države, počeo je proces koji će se konačno završiti tek dve decenije kasnije.
Kao levičar, Aljende je sada mogao da počne sa izvršenjem svog plana "Put Čilea ka socijalizmu", kojim bi se nacionalizovale velike industrije, poput bankarskog sistema ili rudarstva.
Za razliku od većine fudbalera svog vremena, Kaseli je bio atipično politički nastrojen. Bio je otvoren po pitanju svoje naklonosti prema levici i o tome je govorio više puta.
"Otkada koristim svoj razum, oduvek sam voleo levicu i nemam nameru da menjam svoje ideale", rekao je tada prvotimac najvećeg čileanskog kluba.
Ova rečenica nije bila samo otvoreno priznanje ličnih stavova i pogleda na svet, već i rečenica koja će ga pratiti u decenijama koje su sledile. Prvi put su mogle da mu se obiju o glavu samo nekoliko godina kasnije.
Kaseli je za Kolo Kolo nastavio da briljira i 1972. je ponovo postao šampion Čilea. Klub se uspešno kvalifikovao za Kopa Libertadores i predvođena prgavim momkom od "metar sedamdeset" uspešno završila na prvom mestu u grupnoj fazi, a potom su izbacili i paragvajski Sero Portenjo i brazilski Botafogo.
U finalu je čekao Independijente.
Prvi meč igran je u Aveljanedi. Independijente je pred svojim navijačima počeo odbranu titule iz 1972, ali nedovoljno uspešno, pošto je meč okončan rezultatom 1:1. Sedam dana kasnije, u prestonici Čilea, ponovo je bilo nerešeno, ovog puta bez golova, a kako tada nije postojalo pravilo gola u gostima, treći meč je bio zakazan za 6. jun 1973. godine.
Baš u to vreme, okršaji predsednika Aljendea i nacionalnog parlamenta postajali su sve žešći.
Demohrišćanska partija Čilea je bila glavna opozicija, iako su i oni bili partija sa socijalističkom platformom na izborima 1970. godine. Ipak, tokom Aljendeovog mandata su se udaljili od njega i formirali koaliciju sa Nacionalnom partijom.
Optuživali su Aljendea da državu vodi u stilu kubanske diktature Fidela Kastra.
Iako je Aljende uzvraćao time da se opozicija ne ponaša demokratski i da podrivaju Ustav Čilea, njegovo mesto na čelu države se sve više ljuljalo.
Aljendeove sve odvažnije socijalističke politike u kombinaciji sa prisnim odnosima sa Kubom, značili su da Vašington sve više zazire od njegovih planova. Hladni rat je bio u punom jeku, a američka vojska se baš te 1973. povukla iz odurnog sukoba u Vijetnamu.
SAD nisu želele još jednu komunističku zemlju i na njihov mig mogle su da počnu pripreme za državni udar.
Simbolično ili ne, Kolo Kolo je dva meseca pre nego što će do državnog udara doći, u trećem susretu – zakazanom na stadionu Sentenario u Montevideu, baš onom stadionu na kojem se održao prvi Mundijal 1930. godine – bio poražen 2:1.
Kaseli je na tom meču potvrdio zbog čega je bio najbolji strelac Kopa Libertadoresa u tekućoj sezoni, izjednačivši na 1:1 u 39. minutu maestralnim lobom sa ivice šesnaesterca. Golman Independijentea nije mogao ništa da uradi.
Ipak, ni Kaseli nije mogao ništa kada je posle 107 minuta igre argentinski klub stigao do pobedonosnog gola. Time je bila stavljena tačka na finale, posle tačno pet sati fudbala igranog u tri različite države. Kaseli i njegovi momci nisu uspeli da se izvuku.
Dva meseca kasnije, nije uspeo ni Aljende. Shvatajući da je ustavnu krizu potrebno rešiti što pre, zakazao je referendum za 11. septembar, ali do njega nikada nije došlo. Tog 11. septembra 1973. čileanska vojska potpomognuta SAD i njihovom CIA, organizovala je državni udar.
Tik pre nego što je do udara došlo, Aljende se obratio narodu Čilea putem radija. U njegovoj La Monedi, predsedničkoj palati, govorio je o sebi u prošlom vremenu, o ljubavi prema Čileu i njegovoj dubokoj veri u budućnost države.
Dok su se u pozadini jasno čuli pucnjava i eksplozije, govor je završio rečima "Živeo Čile, živeo narod, živeli radnici".
Na vlast je došao diktator Augusto Pinoče, a Karlos Kaseli je shvatio da zbog njegovih jasnih levičarskih stavova više nije bezbedan u Čileu.
Na njegovu sreću, fudbalski talenat mu je obezbedio napuštanje zemlje i odlazak u Španiju. Tamo je proveo narednih pet godina, prvu igrajući u Segundi za Levante, a naredne četiri noseći dres Espanjola. No, to nije značilo da se putevi Kaselija i Pinočea nikada neće ukrstiti.
Samo 15 dana po zauzimanju vlasti, reprezentacija Čilea putovala je u Sovjetski Savez, na prvi od dva okršaja u baražu za plasman na Svetsko prvenstvo 1974. u Zapadnoj Nemačkoj.
Kaseli i njegov saigrač Elijas Figeroa nisu mogli da pomognu timu, jer su bili zadržani na aerodromu zbog navodnih nepravilnosti u njihovim pasošima. Meč u Moskvi završen je bez golova, a revanš je bio zakazan za 21. novembar.
Ta utakmica nikada nije bila odigrana. Sovjeti su tražili od FIFA da se utakmica ne igra na stadionu Nasional, koji je u tim momentima de fakto postao koncentracioni kamp u prvim mesecima Pinočeovog režima.
U jednom trenutku je preko šest hiljada zatvorenika bilo držano na stadionu. Glasna muzika ječala je iz velikih zvučnika, ne bi li prikrila jezive krike i urlike mučenih i polako ubijanih Čileanaca.
U odgovoru Sovjetskom Savezu, FIFA je poslala delegaciju u Santijago, ne bi li utvrdili o kakvoj se situaciji radi. Jedan od zatvorenika koji je preživeo mučenja godinama kasnije otkrio je da su zatvorenici bili zatvarani u svlačionice i tunele stadiona, dok su pred dolazak delegacije FIFA bili premešteni na sever zemlje, u rudarski gradić u pustinji Atakama.
FIFA je utvrdila da je na stadionu sve u redu, ali SSSR nije želeo da ustukne.
Sovjeti se u Santijagu nisu pojavili, a pred samo 15.000 gledalaca održana je farsična utakmica – Čileanci su bili na terenu, protivnika nije bilo. Meč je trajao 30 sekundi, a prekinut je nakon što se kapiten Fransisko Valdes prošetao do praznog gola i smestio loptu u mrežu.
FIFA je Čileu pripisala pobedu 2:0, samim tim i plasman na Svetsko prvenstvo. "Bila je to svetska sramota", rekao je Kaseli o toj utakmici.
Čileu je na žrebu zapala grupa sa dve Nemačke i debitantom Australijom, a Pinoče i Kaseli su pre odlaska tima u Evropu imali prvi susret od diktatorovog dolaska na vlast. Bio je to jun 1974. godine, kada je Pinoče rešio da ugosti tim pred put u Zapadnu Nemačku.
Kaseli se kasnije prisećao tog susreta sa čovekom koji je nosio ogrtač, tamne naočare i šešir.
"Hladno drhtanje spustilo mi se niz kičmu kada sam video tu stvar koja je ličila na Hitlera, sa petoricom ljudi iza njega. Kada je počeo da prilazi, stavio sam svoju ruku iza leđa i nisam mu je dao."
Sama činjenica da ga je Kaseli opisao kao stvar, a ne osobu, govori o istinskom preziru prema Pinočeu. Odbijanje da se rukuje bio je jedan od prvih javnih činova demonstracije protiv diktatorskog režima otkako je došlo do preuzimanja vlasti.
Čile je na Svetskom prvenstvu prošao loše i Kaseli je bio jedan od onih koji su najviše razočarali. "La roha" je nastupila u prvom meču turnira, protiv domaćina, u susretu koji je rešio gol Paula Brajtnera. Utakmica je, međutim, ostala upamćena po prvom crvenom kartonu ikada dodeljenom u istoriji Mundijala. Bio je namenjen niskom Čileancu sa velikim, gustim crnim brkovima.
Kaseli je dobio jedan udarac u klizećem startu s leđa, glavni arbitar to nije mnogo sankcionisao i u sledećoj prilici se momak koji je ćesto igrao bez kostobrana – verujući da ga oni usporavaju – servirao svoju osvetu oštrim startom koji je rezultirao isključenjem.
Kaselijevi saigrači su u drugom kolu remizirali 1:1 protiv Istočne Nemačke, da bi po njegovom povratku u startnu postavu odigrali meč bez golova protiv Australije. Dva boda iz tri utakmice bila su dovoljna za brz povratak kući, a Kaseli je bio "glavni negativac" čitavog putovanja.
Poraz Čilea u Limi marta 1977. godine značio je da će Peru na Svetsko prvenstvo u Argentinu, a ne Čile, ali Kaselijevo iskupljenje počelo je dve godine kasnije.
Te 1979. se igrala Kopa Amerika. Čile je bio prvi u grupi A ispred Kolumbije i Venecuele, da bi u polufinalu protiv Perua Kaseli bio dvostruki strelac. Obezbedio je finale protiv tima koji je Čileance koštao plasmana u Argentinu ’78 i kao zvanično najbolji igrač turnira (Paragvaj je trijumfovao u finalu) ponovo postao ponos svoje zemlje.
Tih godina, Kaseli se vratio iz Evrope. Bilo je to vreme kada je bio na vrhuncu karijere, zrelih igračkih godina, ali i dalje drzak u svojoj igri na terenu. Prethodna sezona (1978/79) bila je njegova prva po povratku u Kolo Kolo i odmah je stigla nova titula prvaka Čilea. To je činio i 1981. i 1983., pre nego što će 1985. odigrati svoj poslednji meč za "večitog šampiona".
U međuvremenu je osvojio i tri nacionalna kupa, a tokom dva mandata u klubu postigao je preko 100 golova u domaćem prvenstvu, time postavši istinska legenda čileanskog fudbala.
Međutim, 1982. je ponovo dospeo u žižu javnosti iz pogrešnih razloga. Čile je ponovo na Svetskom prvenstvu bio u grupi sa Zapadnom Nemačkom, kao i Alžirom i Austrijom. I dok je ova grupa 2 turnira u Španiji ostala upamćena po "sramoti iz Hihona", Čile je prvi meč protiv Austrije izgubio 1:0.
Bila je rana faza meča, dok je na semaforu i dalje stajalo 0:0. Kaseli je prvo bio fauliran u šesnaestercu, da bi potom njegov udarac sa 11 metara otišao pored gola. U Čileu su mnogi krivili i činjenicu da je nosio broj 13 na dresu...
U naredna dva susreta i Zapadna Nemačka i Alžir su slavili nad timom iz Južne Amerike i Čile je ponovo mogao da se vrati kući posle samo tri odigrana meča.
Kaseli je reprezentativnu karijeru završio tri godine kasnije, postigavši 29 golova na 48 utakmica. Te 1985. ponovo je imao blizak susret sa Augustom Pinočeom.
Prošlo je punih 11 godina od njihovog pređašnjeg "upoznavanja", a u međuvremenu su desetine hiljada Čileanaca nestale ili bile ubijene pod naletom beskrupulozno surovog režima.
Ovoga puta, Pinoče je na javnom skupu prolazeći pored Kaselija prstima ruke simulirao makaze koje seku, pokazajući na crvenu kravatu fudbalera. Crveno je simbol komunizma i taj detalj se nije dopao diktatoru. Kaseli, naravno, nije ćutao.
"Možete je odseći, ali moje srce će zauvek ostati crveno."
Prkosno je prokomentarisao tom prilikom Kaseli, inače pristalica Popularne partije – pod kojom je Aljende pobedio na izborima 1970.
Kaseli je bio jedan od najpoznatijih ljudi u Čileu koji je otvoreno kritikovao režim. Njegova slava i popularnost su mu bili poput zaštitne mreže, što se za mnoge druge protivnike Pinočea nije moglo reći.
Po odlasku iz Kolo Koloa potpisao je za Barselonu iz Gvajakila u Ekvadoru, da bi ubrzo potom završio karijeru. No, to što je kopačke okačio o klin, ne znači da nije imao nezavršenih poslova.
Ubrzo nakon odlaska u penziju, u Čileu je 1987. prvo uveden višepartijski sistem, da bi 1988. bio raspisan referendum. Ovaj referendum je bio rezultat unutrašnjih nemira u tamošnjim vojnim snagama. Bio je to čileanski 5. oktobar, njihova verzija konačne šanse da svrgnu diktatora i okrenu se demokratizaciji društva.
Simbolično ili ne, referendum je zaista i bio zakazan za 5. oktobar 1988. godine, a ticalo se davanja predsedničkog mandata Augustu Pinočeu do 1997. godine. Pobeda opcije DA značila bi da će Pinoče ostati na vlasti do svoje 82. godine. Ipak, opcija NE imala je pomoć u vidu Karlosa Kaselija.
"Koalicija partija za NE" vodila je vedru kampanju pod nazivom "La alegría ya viene" (Radost dolazi), a pomoglo je i što je aktuelni režim potcenio njihovu moć oglašavanja na televiziji. Očekivali su laganu pobedu na referendumu, ali nisu očekivali ono što se desilo neposredno pre održavanja glasanja.
U jednom televizijskom prenosu pojavila se izvesna Olga Garido. Govorila je kako je bila kidnapovana, ispitivana i mučena posle Pinočeovog državnog udara. U tim trenucima, u kadru pored nje pojavio se njen sin - Karlos Umberto Kaseli Garido.
"Zato je moj glas NE. Zato što vaša radost, koja dolazi, jeste i moja radost. Zato što su vaša osećanja i moja osećanja. Zato što sutra možemo da živimo u demokratiji, slobodni, zdravi. Zato što je ova lepa dama moja majka“, rekao je Kaseli i ostavio auditorijum u čudu.
Ova priča nikome nije bila poznata. Kaseli je sa njom morao da živi još od vremena kada je napustio Kolo Kolo ne bi li otišao u Levante. Svoju porodicu nije mogao da zaštiti. Posle punih 15 godina, napokon je mogao da izgovori ono što je bio primoran da krije.
Nimalo iznenađujuće, Čile je sa 55.99% glasova za NE izabrao svoj put, bez Pinočea i sličnih diktatorskih režima kojih Južnoj Americi nije nedostajalo. Pinoče je sišao sa vlasti, a Čile je u godinama i decenijama koje su sledile postao jedna od najstabilnijih demokratija u obe Amerike.
U martu 1990. demokratija se i zvanično vratila u Čile, posle 17 dugih godina pod vojnim režimom. Simbolično ili ne, već naredne godine Kolo Kolo je uspeo ono što je Kaselijeva ekipa iz 1973. propustila – osvojili su Kopa Libertadores.
Kaseli je svoju najveću pobedu ostvario van terena.