Trojica novinara MONDA vam u tri nedelje donose priče o fudbalerima koji su na specifične načine ušli u legendu, obeležili neko fudbalsko vreme, a nisu klasični heroji. Ostanak kod kuće je idealno vreme za čitanje ovakvih tekstova.
Za nas koji smo početkom ovog milenijuma postajali svesni fudbala koji se igra širom sveta, Afrika nije bila previše zanimljiv kontinent. Bilo je primera, sjajnih afričkih fudbalera u evropskim ligama, ali je taj procenat bio daleko manji nego danas.
Tih godina su u Španiji sjajni bili Deportivo i Valensija, Englezi su polako pristizali Italijane po kvalitetu lige, a Mundijal se 2002. godine igrao u Japanu i Južnoj Koreji. Vremenska razlika je donela neobične termine, a utakmice na turniru neobične heroje.
Jedan od takvih likova je El Hadži Diuf, tadašnji reprezentativac Senegala, koji je na svoj način obeležio to Svetsko prvenstvo i narednih nekoliko godina u fudbalu.
Za nas koji ga nismo poznavali je bio otkrovenje, za one koji su gledali Sošo, Ren ili Lens prethodnih godina nije. Tamo je pokazivao naznake kvaliteta, ali i svoju incidentnu ličnost koja će eskalirati tokom boravka u Engleskoj. Tokom Mundijala 2002. godine je potvrđen njegov prelazak u Liverpul.
Tadašnji trener engleskog vicešampiona Žerar Ulije smatrao je da su mu fudbalski kvalitet i temperament Senegalca potrebni kako bi Arsenalu oteo titulu u narednoj sezoni. Znao je šta kupuje, jer je Diuf već u Francuskoj kršio zakone vožnjom bez dozvole i sličnim prestupila. Posledice tog potpisa Ulije nije mogao ni da sanja.
Glasine o transferu u Liverpul su postojale i pre turnira, Lens ih je demantovao, ali su potvrđene samo nekoliko dana nakon prvog meča u Mundijalu. Tada je El Hadži Diuf postao noćna mora Marsela Desaija, Franka Lebefa i Patrika Vijere.
Bio je to onaj meč koji je najavio kraj jedne velike francuske generacije, a Senegalce pogurao ka nokaut fazi. Diuf je bio jedini napadač svog tima i uglavnom je morao da se bori protiv trojice protivničkih igrača kada ima loptu. Uspevao je. Lebefa je pretrčao, Desai se loše postavio, Emanuel Peti i Fabijen Bartez su loše intervenisali, a Papa Buba Diop sproveo loptu u praznu mrežu.
Senegalci su Šveđane prošli ''zlatnim golom'', zatim ispali od Turaka, a taj turnir je bio najbitniji fudbalski momenat u karijeri Diufa. Svoj talenat, kog je imao mnogo, samo je na trenutke pokazivao u nastavku karijere, nikada više u ovakvom obimu.
''Kada dođete u Englesku, vi ste niko. Posebno u klub kakav je Liverpul, sa legendama kakve su Džerard, Karager, Oven, Fauler... On se nije plašio nikog, nije poštovao nikakva pravila. U svlačionici se priča engleski, on priča na francuskom. Smejao se saigračima i uklizavao im na treningu kada promaše pas'', rekao je jednom prilikom Bernar Diomede, saigrač iz tih dana.
Fauler je već otišao iz kluba, Oven je bio mlad, a svoje probleme sa autoritetima Diuf je rešavao obračunima sa Karagerom i Džerardom. Sa ovim prvim još tokom boravka u klubu, sa drugim nakon igračke karijere, kada je tvrdio da jedna od najvećih klupskih legendi nije posebno dobar fudbaler.
''On je jedan od najlošijih napadača u istoriji kluba, nije mogao da postigne gol. Jedina devetka u klupskoj istoriji koja za celu sezoni nije tresla mreže. Verovatno je to jedinstven slučaj u svetu fudbala. Uvek smo ga poslednjeg birali na treningu'', rekao je Džejmi Karager.
Nakon samo dve godine provedene u klubu, El Hadži Diuf je morao da ode. Pozajmica u Bolton je svima delovala kao ok opcija, jer je Olerdajsu bio potreban napadač, a u Liverpulu više nisu želeli da ga trpe. Tu je eksplodirao, završio sezonu sa devet pogodaka i ubedio čelnike Boltona da ga kupe.
Još dva puta će mu se putevi ukrštati sa ''Big Semom'', prvo u Belkburnu gde je stigao nakon loše sezone u Sanderlendu, a zatim i u Vest Hemu gde nakon probe neće dobiti ugovor jer je nezainteresovan i nespreman. Tada je karijera već bila ''u ofsajdu''.
Najbolje fudbalske dane, pored tog jednog turnira za reprezentaciju El Hadži je imao u Boltonu, ali ni to nije ništa specijalno. Kada se sve sabere, mnogo lošije nego što se očekivalo nakon što je 2001. i 2002. godine bio najbolji fudbaler Afrike, kao prethodnik Samjuela Etoa i Didijea Drogbe.
Do kraja fudbalske karijere je oblačio dres Donkastera, sa kojim je ispao iz Čempionšipa, a zatim i Lidsa, u kom je proveo poslednje dve ozbiljne fudbalske godine. Kratko je bio član Rendžersa, na pozajmici tokom 2011. godine, a poslednji klub u karijeri bio mu je malezijski drugoligaš Sabah.
Jedna od najčudnijih stvari u Diufovoj karijeri bio je odlazak u Lids, koji je tada sa klupe predvodio legendarni Nil Vornok, najveća svađalica engleskog fudbala i čovek koji je sa svima bio u konfliktu. Naravno, važilo je to i za Senegalca.
Obećanja da će postati klupska legenda nisu ispunjena, a nakon samo nekoliko mečeva u drugoj sezoni, El Hadži Diuf je shvatio da se njemu više ne igra fudbal. Opredelio se za odlazak u penziju, što za njega nije bila novost.
U oktobru 2007. godine, nekoliko meseci nakon što je odlučeno da će biti novi kapiten Senegala, on je odlučio da napusti reprezentaciju. Samo nekoliko dana kasnije se vratio, ali tu nije bio kraj problemima.
Četiri godine kasnije je dobio petogodišnju suspenziju u Senegalu, koja se odnosila na reprezentaciju i tamošnje klubove, jer je kritikovao fudbalsku federaciju svoje zemlje.
Navijači Liverpula su previše očekivali od njegove ludosti, navijači Boltona ga obožavali jer je bio njihov, navijači Rendžersa ga poštovali jer nije poštovao Seltik... Gledaoci Svetskog prvenstva 2002. godine su se pitali gde je nestao u međuvremenu čovek koji je eliminisao Francuze. Počeo je da se bavi pljuvanjem.
Ne samo verbalnim, onim u prenesenom značenju, koje mu zbog predugog jezika nije bilo strano, već i onim u ''pravom'' značenju. Izbacivao je pljuvačku u mnogim prilikama.
Recimo, na evropskom meču Liverpula i Seltika, u okviru kupa UEFA, nakon završetka meča imao je incident sa navijačem protivničkog tima. Naravno, došlo je do pljuvanja. Isto je ponovio i sa jedanaestogodišnjim dečakom koji je navijao za Midlzbro, a zatim i u dresu Blekburna protiv Portsmutovog Arjana De Zeuva.
Period proveden u Škotskoj je ukrasio sa dva velika incidenta u gradskom derbiju, jednom protiv Skota Brauna, još uvek aktivnog veziste Seltika i najtvrđeg momka škotskog fudbala, a drugi protiv Nila Lenona, kada je bio jedan od isključenih igrača u kupu.
Devedeset minuta fudbala sa Mundijala nije ponovio nikada više, a navijči Liverpula će ga zapamtiti kao jedan od najvećih promašaja u ovom veku. Možda ne toliko po lošim igrama, a i njih je bilo, koliko po nepoštovanju kluba i njegovih legendi. Za nas koji ne navijamo za Liverpul otvorio je afričko fudbalsko tržište.