"Đorović se povredio, a Vujke pita ’ko je ovde levak’", pričao je Jovan Stanković našem kolumnisti Neši Petroviću u novoj epizodi serijala "Mojih Top 11".
Mnogi mu ne bi dali ni 30 godina, a on šeta unuka po Adi Ciganliji.
"Pitaj ga slobodno za koga navija", dobacuje ponosni deda, dok se mali smeši sa trotineta i odgovara kao iz topa:
"Za Zvezdu i Majorku".
Dobrodošli u "Mojih TOP 11" sa Jovanom Stankovićem, fudbalerom koji je na perfektan način spojio talent i upornost, obezbedivši sebi zauvek mesto u srcima navijača Majorke.
SISTEM 4-4-2
"Sada kao trener, uglavnom forsiram 4-2-3-1, ali sam najbolje partije u karijeri pružao kod Kupera u 4-4-2. On je voleo romb na sredini terena, sa Valeronom i Laurenom kao organizatorima igre. To je delovalo dosta ofanzivno, uvek smo bili jedna od najefikasnijih ekipa u prvenstvu. I molim vas da mi taj sistem napišete kao 1-4-4-2, da mi moj mentor sa A licence ne bi zamerio. Miki Đuričić je obarao na ispitu svakoga ko bi isključio golmana iz svoje formacije".
RADNIČKI PIROT 1989 – 1990
Gde bi počeo karijeru, nego u svom rodnom mestu.
"Teška vremena. Rat na pomolu, a ja dete od 16 godina koje ide u Gnjilane da igra fudbal u prisustvu vojnika sa mitraljezima. Radnički je bio u Trećoj ligi Istok i svaka utakmica je bila na nož. Putovali smo u Makedoniju, na Kosovo… Bilo je tu mnogo dobrih igrača, možda i talentovanijih od mene. Bratislav Mijalković je prešao u Partizan, moj kum Rade Manić je napravio sjajnu karijeru u Južnoj Koreji… Sve su to odlični momci i žao mi je što nismo imali sreće da u nekim lepšim okolnostima branimo boje našeg matičnog kluba".
TOP 11 – Marijan ŽIVKOVIĆ (odbrana)
"Neću imati mesta za Manića pored onih zveri od napadača sa kojima sam delio svlačionicu u Španiji. Zato sam se opredelio za Živkovića, koji je bio bek ispred svog vremena. Stalno je visio u napadu, ali je veoma dobro obavljao i defanzivne zadatke. Kada poredim sa ove distance, podseća me na Danija Alveša. Marijanu bez problema mogu da poverim čitavu desnu strana terena, iako bi se na toj poziciji odlično snašao i moj saigrač iz Ljeide Bruno Saltor".
RADNIČKI NIŠ 1990 – 1991
Pirot nije daleko od Beograda, a dobar glas daleko se čuje.
"Zvezda je organizovala probnu utakmicu za 70 talentovanih igrača iz cele Srbije. Igrao je kombinovani tim protiv Voždovca, na glavnom terenu Marakane. Bio sam u transu… pazi, to je samo godinu dana posle Barija i Tokija… odigrao sam vrhunski… i posle u svlačionici, prilazi mi Miša Bukumirović i daje mi telefon… kaže ‘Džaja na liniji’. Kad se nisam srušio. Otišao sam kod njega u kancelariju i čuo reči koje mi i dalje odzvanjaju u ušima: ’ja takvog igrača još nisam video’. Sutradan u Sportskom žurnalu, Džajina izjava preko cele strane ‘Ovo je moj naslednik’. Život mi se promenio u roku od 12 sati".
Par utakmica kod Vladice Popovića, pa na pozajmicu u Radnički iz Niša.
"Vladica je dobio ponudu iz Venecuele i na njegovo mesto dolazi Milan Živadinović. Čim je ušao u svlačionicu, rekao je ’Piroćanci, šta vi tražite u Zvezdi, ajde malo na kaljenje’. Ali nisam mu nikada zamerio, jer mi je tih šest meseci na Čairu mnogo pomoglo u nastavku karijere. Radnički je bio na 16. mestu, a završili smo kao osmi i obezbedili plasman u onu Prvu A ligu koja je brojala 10 klubova. I ponovo sam najbolje partije pružio protiv Zvezde i Partizana. Živa mi je čestitao posle meča na Čairu i odmah me vratio na Marakanu".
TOP 11 – Ivan RANĐELOVIĆ (golman)
"I tu mi je krivo što nemam mesta u špicu za Gorana Stojiljkovića. Čak ni Ramba ne mogu da stavim, jer mi je žestoka konkurencija na sredini terena. Neka bude Šmuci, mada i na poziciji golmana imam sjajne kandidate poput Roe, Burgosa, Zvonka Milojevića… Ranđelović je najbolje partije u karijeri pružao u dresu Radničkog. U to vreme nije bilo lako napraviti transfer iz Niša u Las Palmas i to je dokaz njegove vrednosti. Sada je pomoćnik Aleksandru Jankoviću u mladoj reprezentaciji Kine".
CRVENA ZVEZDA 1992 – 1996
Vratio se u Zvezdu i došao na korak od Duple krune.
"Odlična sezona koju smo upropastili u samo četiri dana. Najpre smo ispali iz Kupa, onim golom Petra Vasiljevića sa 40 metara. Džaja i Cvele su ranije napustili stadion i krenuli ka Marakani da tamo odgledaju poslednjih nekoliko minuta. Kada su čuli huk sa juga, Džaja je iz besa razbio flašu viskija. Posle toga izgubimo od OFK Beograda i ostanemo i bez drugog trofeja. Smene Živu i to je bila prekretnica u mojoj karijeri. Ljupko me jednostavno nije video u svojoj viziji igre, pa sam uglavnom grejao klupu ili sedeo na tribinama".
Čak ni Džaja nije mogao da urgira za svog nesuđenog naslednika.
"Kreće nova sezona i mi opet izgubimo od OFK Beograda. Katastrofa. Tu je Džaja digao glas i ja sam već u Zemunu bio u startnoj postavi. U narednih deset kola, bio sam čovek odluke na svakoj utakmici. I onda odemo u Novi Sad, meni Ljupko kaže da ima neku drugu ideju i pošalje me na zagrevanje od prvog minuta utakmice. Gde ste još videli da se igrač zagreva od prvog sudijskog zvižduka. Kao, oni će fizički pasti u drugom delu, pa da uđem i da napravim darmar. Međutim, mi smo na poluvremenu vodili sa 3:0. I on me, naravno, ne ubaci do kraja. Nikada nisam saznao razlog, ali je očigledno imao nešto protiv mene".
Možda neki eksces na treningu…
"Bilo je i toga, ali posle svega ovoga. Kada sam već bio ubijen u pojam, nezadovoljan što ne igram… Verovatno mi je pao intezitet i on mi je jednom prilikom prigovorio da ometam trening. Tu sam eksplodirao. Reakcija jeste bila neprimerena, ali nisam više mogao da izdržim. Otišao sam pravo u Džjajinu kancelariju i zamolio ga da mi pronađe neku drugu sredinu. Ali nešto tu blizu, Čukarički ili Radnički Novi Beograd… nije mi se išlo daleko. Dobio sam dete, želeo sam da odradim još tih šest meseci na pozajmici i da se vratim u Pirot da završim karijeru".
TOP 11 – Mitko STOJKOVSKI (odbrana)
"Možda će vas iznenaditi što sam u konkurenciji Darka Kovačevića, Ramba Petkovića, Gorana Đorovića i Ilije Ivića, stavio Mitka Stojkovskog. Ali Makedonac je bio vrhunski levi bek i da su ga treneri forsirali samo na toj poziciji napravio bi veliku karijeru. Ali u Zvezdi su ga odmah pomerili na štopera. Ljupko ga je u 100. Večitom derbiju, sticajem okolnosti, vratio na beka i on je bio ubedljivo najbolji pojedinac meča. Iznudio je penal za izjednačenje i dao pobedonosni gol. Ovijedo ga je kupio kao beka, ali se nije snašao baš iz tog razloga što dugo nije igrao na svojoj prirodnoj poziciji".
MAJORKA 1996 – 2001
Embargo. U Beogradu hladno i sumorno. U Zvezdi se igra za 100 maraka i kilogram pršute. Odjednom…
"Nije mi bilo ni do čega. Razmišljao sam da završim sezonu u Radničkom sa Novog Beograda, vratim se u Pirot i nastavim sa nekim drugim poslom. I šta ti je sudbina… Igrali smo u 12 sati derbi Druge lige protiv Čukaričkog. Majorka je jurila levo krilo i poslali su skauta u Beograd da gleda Banjca iz OFK Beograda i Miodraga Pantelića iz Zvezde. Bio je u društvu menadžera Zorana Stojadinovića, nije mu se svidelo ono što je video i spremao se za povratak u Španiju. Pošto mu je avion poletao u 18 sati, konobar im je rekao ‘imate tu kraj Studenjaka jednu dobru utakmicu’ i oni su došli na stadion, čisto da brže ubiju vreme".
Fudbal piše romane…
"Kiša neka, hladno vreme… ja sam derbije uvek igrao sa posebnim žarom… namestilo se da i tog popodneva budem najbolji na terenu, ali nisam ni slutio da se na tribinama nalazi skaut Majorke. On je odmah posle utakmice rekao Zoranu Stojadinoviću ’ovo mi treba’. Niko drugi, samo Jovan Stanković. Zoran u tom trenutku nije ni znao za mene. Pozvao je Džaju i dogovorio uslove transfera. Uveče me zovu ovi iz Zvezde i kažu ’ideš na Palma de Majorku’. Ja se smejem, mislim zezaju me. Tako sam preko noći sa beogradskog mraza, dospeo u raj na zemlji. Štipao sam se za obraz, da proverim da li sanjam".
Prvih šest meseci kao iz bajke.
"Kada sam došao, Majorka je tavorila na začelju španske Segunde. Zaređali smo sa pobedama i dogurali do baraža za ulazak u prvu ligu, ali je Rajo Valjekano bio bolji. Stigla mi je odmah ponuda Valensije, ali sam procenio da je rano za promenu sredine. Počinje nova sezona, mene nema nigde. Navijači u čudu, skandiraju moje ime… mediji pišu kako je moguće da najbolji igrač Majorke nije u konkurenciji za tim. Tek sam kasnije saznao šta je bilo u pitanju".
Šta?
"Za trenera je došao Viktor Munjoz, koji je svojevremeno kao kapiten Barselone potpisao za Sampdoriju i tamo je verovatno imao neki sukob sa Vujadinom Boškovom. Toliko je zamrzeo Srbe, da se svetio gde god je stigao. I Adžića je sklonio čim je preuzeo Logronjes. U svakom slučaju, doguramo opet do baraža i opet Rajo... Kod kuće namestim gol, pobedimo 1:0. U Madridu, cirkus. Kamenovali nam autobus, na tribinama haos… oni povedu i hoće na silu da daju drugi… a onda se dogodi nešto što mi je definitivno okrenulo karijeru. Uzmem loptu na centru, nanižem tri igrača, odigram dupli pas i zavrnem na drugu stativu saigraču za 1:1. Izgubili smo sa 2:1, ali smo zbog gola u gostima ušli u viši rang".
Konačno, Majorka u eliti španskog fudbala. A to podrazumeva i elitnog stratega na klupi.
"Stigao je Kuper i čim je pogledao snimak poslednje dve utakmice, rekao je ’ostavite mi Stankovića i još jednog, ostale sve možete da prodate’. Napravio je zaista fenomenalan tim. Doveo je nekoliko svojih Argentinaca, petoricu iz Valensije… Ali nas je poubijao na pripremama. Nikada u karijeri nisam imao tako jake treninge. Bili smo kondiciono najspremnija ekipa u Španiji".
Tako se i stiže do meča za trofej u Kupa kralja.
"Postigao sam 5-6 golova na putu do finala i ne mogu da prežalim taj poraz u Valensiji. Iako je Barselona imala moćnu ekipu… Luis Enrike, Figo, Đovani, Soni Anderson, Rivaldo… Savladao sam Hespa već u 6. minutu i oni su bili u totalnoj konfuziji. Rivaldo je izjednačio tek sredinom drugog poluvremena, ali nam je sudija isključio dva igrača. Odigrali smo kompletne produžetke bez Oskara Mene i Romera. Praktično sa osam fudbalera, jer sam se i ja povredio, a Kuper nije imao pravo na izmenu. Kada ni posle pete serije penala nije bilo pobednika, pitao me je da li mogu da šutiram. Pre toga, nikada u karijeri nisam promašio penal".
I?
"Naravno da sam rekao da mogu. Figo je promašio na početku šeste serije i dobio sam priliku da rešim utakmicu. Taj jedan šut delio je Majorku od prvog trofeja u istoriji kluba. Nažalost, šutirao sam pored stative i oni su kasnije golom Rajzigera stigli do pobede. Doživeo sam sudbinu Miroslava Đukića, ali mi niko nikada nije zamerio zbog promašaja. Pa ja sam ih i uveo u finale. Sećam se protiv Bilbaoa, oni su slavili vek postojanja i bilo im je jako bitno da te sezone osvoje trofej. Dao sam im gol sa 30 metara i prošli smo u polufinale. Posle protiv Alavesa, pobedonosni tri minuta pre kraja utakmice. Bio sam u životnoj formi. Barsi smo se revanširali u Superkupu Španije. I tu sam dao gol. Dobili smo ih 2:1 kod kuće, 1:0 na Nou Kampu i trofej je konačno stigao na Palma de Majorku".
Prava uvertira za antologijsku sezonu u Kupu pobednika kupova.
"Krenulo je od Hartsa i završilo se sa Lacijom. Ja sam protiv Genka u osmini finala zaradio crveni karton i dobio tri utakmice suspenzije, tako da sam propustio Varteks i prvo polufinale sa Čelzijem. Tu je Kuper ispao šmeker, mogao je da kaže ’tim koji pobeđuje se ne menja’, ali mi je pružio šansu i to mi je jedna od najdražih utakmica u karijeri. Namestio sam Bjađiniju gol koji nas je odveo u finale, jer je u Londonu bilo 1:1. Ali poslednjih pola sata nismo izašli iz peterca, ubili su nas. Čelzi je imao odličnu ekipu… Lebef, Flo, Di Mateo, Zola, Desai… Vijali kao trener-igrač. Naša pobeda je bila prvorazredno iznenađenje".
Lacio je u finalu imao ulogu apsolutnog favorita.
"Niko nam nije davao promil šansi, jer su Rimljani imali najjači tim u svojoj istoriji. Pazi… Markeđani na golu… ispred njega Miha, Pankaro, Favali i Nesta… na sredini Deki, Almeida, Manćini i Nedved… u špicu Salas i Vijeri. Ludilo. Deki i ja na istoj strani… vodili smo žestoke duele. Vijeri nam je dao gol glavom skoro sa ivice šesnaesterca. Ja sam asistirao Daniju za izjednačenje i dugo je bilo 1:1. Nedved je rešio pobednika desetak minuta pre kraja utakmice. Bio je neki odbitak, štoper je stao i on je fenomenalnim udarcem savladao Rou. Pravi šok za 30.000 Španaca koji su doputovali u Birmingem. Zamisli koliko je to brodova, aviona i autobusa".
Majorka je i naredne sezone sjajno gurala na evropskoj sceni.
"Odigrao sam utakmicu života protiv Monaka. Oni su poveli preko Marka Simonea, a ja sam za 20 minuta postigao tri gola i rešio dileme oko plasmana u naredno kolo. Izbacili smo i Ajaks, glatko sa dve pobede… ali u četvrtfinalu naletesmo na onaj strašni Galatasaraj, koji je te sezone osvojio Kup UEFA. Imali su u timu skoro celu tursku reprezentaciju. Razvalili su nas u Španiji sa 4:1 i to mi je jedini debakl na domaćem terenu za tih pet godina koliko sam proveo na Palma de Majorci".
Šteta što u TOP 11 nema mesta za Karlosa Rou.
"Da, već sam stavio Šmucija. Roa je prve dve sezone u Španiji osvajao trofej ’Zamora’, kao najbolji golman Primere. Šta je sve odbranio u finalu kupa protiv Barse, to je za Riplija. Družili smo se porodično, ali nisam znao te pojedinosti iz njegovog privatnog života. Posle onog Mundijala na kome je izrastao u junaka zbog pobede nad Engleskom, na videlo izlaze neki detalji nepoznati javnosti. Imao je tada ponudu Mančester junajteda od dva i po miliona evra za 4 godine. Ali, on se vraća u Argentinu, kupuje neko zemljište i gubi polako interesovanje za fudbal".
U naponu snage…
"Ispostavilo se da je ušao u neku kubansku sektu koja mu je spasla život tokom jednog boravka u Africi. Od tog trenutka, slepo je slušao njihove savete i tako sebi organizovao život. Oni su mu rekli da subotom ne sme da igra fudbal dok ne padne mrak. A na ostrvu utakmice uglavnom počinju u 17 sati. I što je najčudnije, čelnici Majorke nisu pravili problem. Ali Roa je rekao da to nije korektno prema klubu i raskinuo je ugovor. Kasnije se vratio, ali to više nije bio taj nivo. Danas je u trenerskim vodama i radi zajedno sa Matijasom Almeidom. Bili su prvaci Meksika sa Gvadalaharom, sada su u američkom San Hozeu".
TOP 11 – Visente ENGONGA (vezni red)
"Tek je u 23. godini života počeo da se bavi profesionalnim fudbalom, ali je kasnije napravio fenomenalnu karijeru. Imao je 33 godine kada je prvi put dobio poziv u špansku reprezentaciju i bio je deo ekipe na Evropskom prvenstvu 2000, kada su Španci igrali sa nama u grupi. Ostavio je na mene izvanredan utisak i bio je jedan od ključnih igrača u tom pohodu na finale Kupa pobednika kupova. Čim ga stavljam u tim pre Juge, Jokana i Čola Simeonea, znači da je bio vrhunski igrač".
TOP 11 – Ivan KAMPO (odbrana)
"Interesantan lik… duhovit, zabavan… i danas je takav, čujemo se često. Da nije živeo boemski, napravio bi još bolju karijeru. Sa Realom je dva puta osvajao Ligu šampiona… kasnije se preselio u Englesku i nastupao za Ipsvič i Bolton… čini mi se da je završio na Kipru. Imao sam mnogo kandidata za štopersku poziciju, ali je Ivan Kampo dobio prednost u odnosu na Mijalkovića, Nadala, Đukića i Đorovića".
TOP 11 – Samuel ETO (napad)
"U početku je ulazio u šanse, ali nije davao golove. Posle kad se smirio i stekao iskustvo, to je bilo stravično. Tučemo Barsu sa 3:0, on da dva gola… šalio se sa njima. Razbijemo Real 5:1, on je Roberta Karlosa u jednoj akciji, u tri metra, ostavio dva i po iza sebe. Pakao od igrača. Onako, dobrica… ali moraš stalno da ga hvališ. Voli kad mu kažeš da je najbolji i najlepši. Ako kreneš protiv njega, ugasio si. Bili smo i cimeri, on je kao klinac stigao u Majorku. Pre toga nije ništa igrao u Leganesu i Espanjolu… ja sam se u tom trenutku pitao nešto u klubu i predložio sam im da angažuju Pericu Ognjenovića. Kad god ga sretnem, kažem mu da je to bila najveća greška u njegovom životu. Da me je poslušao i došao u Majorku, preporodio bi se u svakom smislu i ko zna dokle bi dogurao. Umesto Perice, stigao je Eto i napravio fantastičnu odskočnu dasku u karijeri".
TOP 11 – Huan Karlos VALERON (vezni red)
"Bio sam ubeđen da će taj igrač dostići slavu Zinedina Zidana. Bio je mađioničar sa loptom. Nažalost, krenule su povrede i to mu je pokvarilo transfer u Barselonu. Iz Majorke je otišao u Atletiko, ali je najdublji trag ostavio u La Korunji. Posle je u Las Palmasu završio igračku i počeo trenersku karijeru. Odličan momak, dva puta je dobijao nagradu za fer-plej. Zamisli taj napad, sa Valeronom koji gura loptu u prostor za Etoa i Toresa. Pa uništili bi svakog protivnika".
TOP 11 – LUKE (vezni red)
"On me je prvi zvao telefonom kad se u Asu greškom pojavila moja fotografija u članku o hapšenju Predraga Stankovića. To jutro mi je stiglo preko 100 poruka. Odmah sam znao da nešto ne valja. Peđa je živeo u Alikanteu i niko nije znao čime se bavi, zato smo se iznenadili. Sećam se da su u Zvezdi u jednom trenutku bila trojica Stankovića. Deki, Peđa i ja. Ali ovo su već ozbiljne stvari, novinari su morali da vode računa čiju fotografiju objavljuju. Tužio sam taj list i naplatio to što su me doveli u neprijatnu situaciju. Inače, Luke je zajedno sa Dijegom Tristanom jedne sezone u Majorki B postigao 50 golova".
OLIMPIK MARSEJ 2001
Nije bilo mogućnosti da se pridruži Kuperu u Valensiji, pa je odabrao selidbu u Francusku.
"Klemente je sedeo na klupi Marseja i izrazio je želju da me dovede. Meni se nije išlo, ali je Majorka osetila trenutak da zaradi na mojoj prodaji i potpisao sam poslednjeg dana prelaznog roka. U tom trenutku, nisam ni znao kako Olimpik stoji na tabeli. Bili su pretposlednji. Ne znam ko je selektirao igrače, ali su stvarno imali očajan tim. Žorž Vea je već bio na zalasku karijere, Bruno Ngoti sa viškom kilograma… nisam mogao da verujem ko sve igra u redovima bivšeg prvaka Evrope. Klemente je smenjen posle tri kola, došao je Tomislav Ivić koji me je iz nepoznatih razloga sklonio iz ekipe".
TOP 11 – Vilijam GALAS (odbrana)
"Staviću Galasa jer mi nedostaje štoper, mada su na mene najjači utisak u Marseju ostavili Žorž Vea i Bernar Tapi. Vea je stvarno bio bog. Imao je neku neverovatno energiju. Gde god se pojavi, oko njega ludilo. Privodio je karijeru kraju, familija mu je živela u Americi i već tada je pucao na neku visoku funkciju. Ipak, niko nije slutio da će jednog dana postati predsednik države. A Tapi nas je ubijao sa karantinima. Pogotovo u finišu prvenstva kada smo spašavali prvoligaški status. Čak nam je i lično spremao hranu, čudan lik. Generalno, čudna sredina. Nisam se snašao i vrlo brzo sam napustio Francusku. Ni sam ne znam kako smo dobili te utakmice i ostali u ligi".
ATLETIKO MADRID 2001 – 2003
Posle Marseja, našao se na raskrsnici profesionalnog puta.
"Zvali su me Kuper u Inter i Aragones u Atletiko. Iskreno, meni se išlo u Italiju, jer su Madriđani u tom trenutku bili u drugoj ligi. Kuper je igrao 3-5-2 i tražio je igrača koji pokriva celu levu stranu. Zamolio me je da sačekam sedam dana, dok ne reši jedan veliki problem. Naime, Morati mu je rekao da može da dovede koga hoće, ali ni za živu glavu da ne pomišlja o zameni za Rekobu. Pošto je predsednik Intera bio zaljubljen u Urugvajca. A Kuper je znao da Alvaro ne igra defanzivu onako kako je on mene naučio u Majorci. Čekao sam bukvalno do poslednjeg dana, molio ove iz Marseja da ne šalju papire u Atletiko… Kada sam potpisao, Kuper se malo naljutio, ali smo se brzo izmirili i ostali veliki prijatelji".
Osetio je draži veličanstvenog ambijenta na Visente Kalderonu.
"Veliki klub, u tom trenutku u ogromnim problemima. Hezus Hil nije bio tipičan Španac… onako "što na um, to na drum"… vrlo interesantan za široke narodne mase. Bio je gradonačelnik Marbelje, ali su mu porasli apetiti pa je poželeo i Melilju… to je tamo prema Africi… ušao je u sukob sa vlastima, počela je finansijska policija da mu vršlja po klubu i Atletiko se preko naći našao u rasulu. Ali svaka utakmica druge lige, na tribinama 50.000 ljudi. Da se naježiš. Osvojili smo prvo mesto i zajedno sa Santanderom i Rekreativom ušli u Primeru".
Jovanu se još jednom otvaraju vrata velike scene, ali…
"To mi je verovatno greška karijere. Imao sam 34 godine i Atletiko je gledao kako da me se reši. Nije bilo mnogo klubova koji su mogli da ispoštuju moje finansijske uslove. Sportski direktor Futre dolazi i kaže "Jovane, imaš Porto". Isti ugovor kao u Atletiku, godinu plus godinu. Ja kažem neću. Ako treba, vratiću se na Majorku za manje novca i tamo ću završiti karijeru. I… znaš i sam šta se desilo… Porto sa Murinjom u toj prvoj sezoni osvoji prvenstvo, kup i Ligu UEFA, a godinu dana kasnije još jednu Triplu krunu, ali sa Ligom šampiona. A ja završim u Ljeidi".
TOP 11 – Fernando TORES (napad)
"El Ninjo u pravom smislu reči. Miran, tih, povučen. Sa 17 godina je debitovao za Atletiko, sa 18 već poneo kapitensku traku. Fenomenalna osoba. Imao je neverovatne fizičke predispozicije. U životu nisam video ’belca’ koji je toliko brz sa loptom. Tehnika ništa posebno. Kad igramo ševu, on je uvek u krugu. Ali zato brzina… I umeo je da se zagradi. Onako mršav, imaš utisak da će neko da ga oduva u duelu. Ali kad raširi ruke i okrene leđa, ne može niko da mu oduzme loptu. Svi su znali da će igrati dobro dok ima brzinu. Čim je u Čelziju to malo izgubio, njegova karijera je krenula silaznom putanjom. Vratio se posle u Atletiko, ali je bio bleda senka nekadašnjeg Toresa".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1998 – 2000
Relativno kasno je dobio šansu da zaigra za najbolji državni tim.
"Ni u snu nisam verovao. Živa je postavljen za selektora i dobio sam poziv na početku kvalifikacija za EURO 2000. Mislim da je i Antić urgirao da me ubace u reprezentaciju. Učestvovao sam u pobedama protiv Republike Irske i Malte, ali mi je draga i utakmica protiv Brazila u Sao Luisu. Tamo sam i debitovao za Jugoslaviju, fantastičan ambijent, 100.000 gledalaca… pravo grotlo. Prvi put sam video da 30.000 ljudi ostaje van stadiona i navija za svoj tim. Poveli smo Savinim golom, ali je Marselinjo iz slobodnog udarca postavio konačan rezultat. Igrali su Rivaldo, Denilson, Vampeta… meni je ‘zapao’ Kafu i bili su to žestoki dueli uz aut-liniju".
Živa je smenjen već posle tru utakmice i na klupu reprezentacije stiže legendarni Vujadin Boškov.
"Kod Vujketa sam manje dobijao šansu, ali pamtim onu prvu utakmicu protiv Hrvatske. Mnogo tenzije, stresa… pritisak se osećao u vazduhu. Mi koji dođemo iz inostranstva, drugačije sve to doživljavamo. A ovo su bile baš specifične okolnosti, prvi duel Jugoslavije i Hrvatske posle rata. Pun stadion, neviđeno interesovanje javnosti iz celog sveta… sve se treslo od euforije. Možda i najnapetija atmosfera u mojoj karijeri. Ali, znaš kako… nisi ti napet, nego ljudi oko tebe. Imaš utisak da publika gori od želje da se nešto dogodi. Šta? Ne znam".
I na sve to, nestanak struje u najuzbudljivijem trenutku utakmice.
"Odjednom, totalni mrak. Ne znaš šta da radiš. Ako navijači uđu na teren, ne znaju da li si Srbin ili Hrvat. Ja sam se uplašio, a zamisli kako je bilo Šukeru, Bobanu, Jarniju, Štimcu… Naravno da smo im prišli i rekli da se ne boje, da im se ništa neće desiti. Ipak smo mi kolege, drugari… Mijat je sa Šukerom bio cimer u Realu, Jarni se družio sa Adijem… politika nas nije interesovala. Srećom, mrak je kratko trajao. Nepun minut. Mi smo podlegli atmosferi i odigrali jako loše. Sve vreme smo bili u nekom grču, Hrvati su ostavili bolji utisak i mogli su više da žale zbog nerešenog rezultata. Mnogo mi je krivo što sam propustio onu drugu utakmicu. Istegao sam ložu u 90. minutu meča sa Seltom i odmah sam pozvao Savez da otkažem dolazak u Zagreb".
Samo tri nastupa u kvalifikacijama nisu bili garancija da će Stanković sigurno biti na spisku putnika za Evropsko prvenstvo.
"Vujke je bio veliki trener. Italijani i Španci i dan danas citiraju neke njegove izjave, poput ’fudbal je fudbal’ ili ’penal je kad ga sudija svira’. Imao je znanje i autoritet, samim tim i slobodu da pozove igrače za koje misli da mogu biti od koristi reprezentaciji. Tada je već bio u godinama, ali je i dalje plenio harizmom. Posle one spektakularne utakmice sa Slovenijom, pripremali smo se za Norvešku i neko je postavio pitanje analize protivnika. A Vujke se šeretski nasmejao i rekao ’ma kakva bre analiza, izađite na teren i igrajte fudbal’. Srećom, Zoki Filipović je skautirao Norvežane i mi smo ih bez većih problema pobedili u Liježu".
Bila je to uvertira za ’rokambolesku’ sa Španijom.
"Đorović se povredio već u 12. minutu i Vujke je pitao "ko je ovde levak" (SMEH). Ušao sam na levog beka i nisam znao gde bijem. Sreća dam sam ispred sebe imao Ljubinka Drulovića koji je bio u životnoj formi. Protiv Slovenije je odigrao najbolju utakmicu u karijeri. A u Brižu drama. Španci sa Mendijetom, Alfonsom, Raulom, Gvardiolom… stravično! Mi damo gol, oni uzvrate udarac. Igrali smo pola sata sa igračem manje zbog isključenja Jokanovića i bili na pragu velike pobede. Minut pre kraja, 3:2 za nas. I onda taj Vezije… nisam ni pipnuo Abelarda, a Francuz je pokazao na penal. Posle je Alfonso postigao četvrti gol i oni su kroz iglene uši prošli u četvrtfinale".
A mi smo drhtali i čekali kraj utakmice Slovenija – Norveška.
"Špance je samo pobeda vodila dalje, a nama se namestilo da je meč u Arnemu završen bez golova. Zato ne kapiram priče da smo pustili Španiju… pa ko je nama garantovao da Slovenija ili Norveška neće postići gol u poslednjem minutu. Ne znam, bilo je utakmica na klupskom nivou za koje sam mnogo godina kasnije saznao da su nameštene… ali ta u Brižu, nema šanse".
Posle toga, brodolom u Roterdamu.
"Pamtim onu paklenu atmosferu, ceo stadion u narandžastom… smestili su neke trubače iza naše klupe, njih 70… jezivo. U holandskom timu, pola Barselone. Ušao sam umesto Saveljića na 0:4, ali je Overmars dao još dva komada i zapečatio nam sudbinu. Ma strašno. Njihov bek je celu utakmicu igrao u špicu. Savo je rekao da su bili dopingovani? Vrlo moguće. Činjenica je da su 90 minuta leteli po terenu".
TOP 11 – Dejan STANKOVIĆ (vezni red)
"Dekija ću na desno krilo, mada mislim da je najbolje partije pružao kasnije kod Antića na poziciji zadnjeg veznog. Ima jedna anegdota koju nikome nisam pričao. Tokom Evropskog prvenstva 2000, dogodio se mali incident na treningu. Posle utakmice sa Norveškom, Vujke je startere poslao na tuširanje, a mi sa klupe smo ostali da se malo preznojimo u igri na dva gola. I sada… tu je bilo mnogo nervoze… neki umorni, neki ljuti što nisu igrali… uglavnom, zakuva se na treningu, Deki mi ukliza oštro… jednom, drugi put, treći… i mi se pobijemo. Pazi, on i ja klinču, da ne poveruješ. Obojica mirni, disciplinovani… U tren oka, svi su skočili da nas razdvoje. Nikada to nije izašlo u medije, jer smo imali zaista odličnu atmosferu u ekipi. Dešava se, u žaru borne, oni koji su igrali fudbal znaju da su takve stvari normalna pojava. Deki i ja smo super drugari. On je zahvaljujući svom karakteru i jakoj ličnosti, postao ikona srpskog i italijanskog fudbala".
TOP 11 – Ektor KUPER (trener)
"Tu nemam dilemu. Kuper je najzaslužniji za moj uspon u karijeri. Prosto je neverovatno da jednog takvog stručnjaka prati etiketa "večitog drugog". Sa nama je izgubio dva finala, protiv Barse i Lacija. Sa Valensijom dva finala Lige šampiona, sa Interom onaj čuveni "skudeto" u poslednjem kolu zbog poraza od Lacija. Čak je i sa reprezentacijom Egipta izgubio finale Kupa Afrike 2017. godine od Kameruna. Ništa mi nije jasno. Jednostavno, nedostatak sreće u odsudnim trenucima karijere. Što se tiče znanja i fudbalskog iskustva, tu mu niko nije mogao na crtu. Pravi mag da valorizuje igrača. Svi smo mi u Majorku došli kao prosečni i jeftini fudbaleri, a posle smo odlazili za 20 i više miliona evra".
Jovan STANKOVIĆ – Mojih TOP 11: Ranđelović – M.Živković, Ivan Kampo, Galas, Stojkovski – Engonga, D.Stanković, Luke, Valeron – Eto, Tores. Trener: Ektor Kuper.
Do čitanja...