Zašto Crvena zvezda neće svoj meč sa Araratom igrati u Jermeniji i kako je rat između Azerbejdžana i Jermenije stvorio "kavkasku Barselonu".
Sve je počelo 27. septembra kada je Azerbejdžan započeo granatiranje Stepanakerta, ključnog grada provincije Nagorno-Karabah, ili nezavisne pokrajine Arcah, kako taj region zovu Jermeni.
Sve ovo je za fudbal imalo mnogo dublja, dalekosežnija i bitnija značenja od premeštanja utakmice Crvene zvezde u Nikoziju, ali krenimo redom.
Kako je sve počelo?
Ovaj rat nije počeo ni 27. septembra, ni posle raspada Sovjetskog saveza. Koren problema leži u periodu raspada Osmanskog carstva i u Oktobarskoj revoluciji.
Posle završetka Prvog svetskog rata Osmansko carstvo je na rubu propasti, a carska Rusija se raspada posle uspešne revolucije komunista koji su prvo osvojili Sankt Petersburg, a ubrzo i celu Rusiju.
Na razvalinama dva carstva stvara se Transkavkaska federacija. Na području na kome se danas nalaze Azerbejdžan, Jermenija, Gruzija, te delovi Turske i Rusije stvara se nezavisna država koja neće potrajati dugo. Stvorena krajem aprila 1918. godine, prestaje da postoji krajem maja iste godine posle upada Sovjetskih snaga, a problemi oko Nagorno-Karabaha nastaju 1921. godine.
Tada boljševici sa Staljinom na čelu pripajaju Nagorno-Karabah Socijalističkoj republici Azerbejdžan, dok je Jermeniji dodeljen region Zangezur.
Iako je specijalni komitet sastavljen od strane Komunističke partije glasao 4:3 u korist ostajanja Nagorno-Karabaha u sastavu Jermenije, boljševici sa Staljinom na čelu ne poštuju tu odluku. Razlog je bio relaksacija odnosa sa Turskom, koja je sve vreme podržavala Azere, što čini i dan-danas. Stravične sankcije i diplomatski pritisak sa Zapada naterale su boljševike da makar sa Turskom izgrade miroljubiv odnos, pa se “poklanjenje” Nagorno-Karabaha Azerbejdžanu činilo kao dobra ideja.
Dugoročno to nije bila. Sa 94% jermenskog stanovništva, ovaj region je i u doba SSSR-a konstantno želeo spajanje sa maticom. Tako su isposlovali autonomiju, ali je već 1987. godine budući dugogodišnji predsednik Azerbejdžana, a tada šef azerbejdžanskih komunista, Hejdar Alijev krenuo u proces ukidanja ove autonomije.
Čarke su počele 1988. godine, a kao zvaničan početak rata računa se februar te godine. Posle 6 godina stradanja, oko 450.000 proteranih i raseljenih Jermena i 800.000 proteranih Azera, 1994. sukob je okončan, tj. bolje je reći zamrznut.
Iako slabije naoružana Jermenija je trijumfovala i ne samo da kontroliše Nagorno-Karabah, već i 9% teritorije Azerbejdžana van te enklave.
Više od dve decenije nakon zamrzavanja, sukob opet bukti. U međuvremenu je Azerbejdžan otkrio da 2/3 teritorije leži na nafti, te je počela ekonomska ekspanzija. Ogromne količine novca upumpane su u vojni budžet i sada je očigledno Azerbejdžan procenio da je dovoljno jak da povrati kontrolu nad svojim otcepljenim regionom. Igralo se i na kartu nikada gorih rusko-jermenskih odnosa, pošto je u Jermeniji treutno na vlasti prozapadna vlada.
A gde je tu fudbal?
Na samoj granici sukoba! Tu leži drevni grad Agdam, sada pretvoren u grad duhova, razvalinu bez stanovništva. Na samoj granici teritorije otcepljenog Arcaha i Azerbejdžana stoji ovaj grad koji je 1991. godine imao 40.000 stanovnika. Na popisu iz 2010. registrovano je 360 stanovnika Agdama, a sada ih verovatno uopšte više ni nema.
Tu je 1951. godine osnovan klub koji vam je verovatno poznat – Karabag. U sovjetsko vreme klub je igrao u nižim ligama, menjao imena i gasio se zbog finansijskih problema.
Sa krajem osamdesetih klub se uzdiže i pred kraj postojanja Sovjetskog Saveza osvaja lokalnu ligu Azerbejdžana 2 puta. Uvodni šampionat nezavisnog Azerbejdžana 1992. godine osvojio je Nefči iz Bakua, a i sledeća titula stigla je u prestonicu. Ali ju je osvojio Karabag!
Već te 1993. godine Karabag je započeo svoje, sada već trodecenijsko izgnanstvo, Agdam je teško postradao u sukobima dve vojske, a jermenske snage su uništile i Imrat stadion na kome je Karabag igrao.
Klub je morao privremeno da se prebaci u Baku i osvojio je titulu te 1993. godine igrajući daleko od svog doma. Tako je stvoren još jedan izbeglički klub poput PAOK-a i AEK-a koji samo u svojim imenima nose uspomenu na Konstantinopolj u kome su osnovani.
Agdam je već tada skoro potpuno napušten i nazvan “Kavkaskom Hirošimom”, mada ako pogledate slike pustog grada pre će vas podsetiti na napušteni Pripjat nego na dvomilionski japanski megalopolis.
Sam Karabag nije izgubio samo stadion već i svog trenera, pošto je dugogodišnji šef struke Alahverdi Bagirov poginuo u borbama sa jermenskom armijom.
Potom su usledile godine osrednjosti i finansijskih problema, ali ključni trenutak se dešava početkom XXI veka. Zbog raskola u fudbalskom savezu sezone 2001/02 i 02/03 nisu odigrane, a kada se fudbal vratio u Azerbejdžan Karabag je dobio novo lice.
Moćna Azersun korporacija, gigant prehrambrene industrije i ubedljivo najveća kompanija u državi, ako se ne računa državni naftni gigant SOCAR, stala je iza kluba. Novac je stizao, ulagalo se ali se pravi potez napravio 2008. godine.
Gurban Gurbanov, čovek koji postigao čuveni het-trik protiv reprezentacije Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za Euro 2004. godine, tada je preuzeo ekipu. Gurbanov je zahtevao od svoje ekipe da igra dopadljiv fudbal, zasnovan na posedu lopte, ali i na domaćim igračima.
Dva puta je Karabag bio treći i jednom drugi na tabeli pod njegovim vođstvom, da bi konačno 2014. uspeli da završe prvi na tabeli sa pet bodova više od Intera iz Bakua. Od tada je Karabag nanizao 7 vezanih titula, a Gurbanov je i dalje trener ovog kluba.
Liga šampiona u kavkakoj Hirošimi
Ipak dominacija u lokalnom šampionatu je jedno, a Evropa je drugo. No sa dolaskom Gurbanova, Karabag je uspeo da napravi i sjajne rezultate u Evropi. 2009. i 2010, su uspeli da dođu nadomak Lige Evrope pobedivši timove poput Visle i Rozenborga, ali su Borusija Dortmund i Tvente bili preveliki zalogaji.
U sezoni 2013/14 Ajntraht iz Frankfurta ih je lagano eliminisao u plejofu za ulazak u LE, ali već sledeće godine evropski fudbal stigao je u Azerbejdžan. Posle eliminacije u kvalifikacijama za LŠ, usledila je svojevrsna osveta, pošto je u plejofu za ulazak u Ligu Evrope pobeđen Tvente.
Cela nacija je bila uz Karabag kada su u Baku te godine redom stizali, Sent Etjen, Inter i Dnjepar. U naredne dve godine sada već ustaljeni šampion Azerbejdžana se plasirao u grupnu fazu LE, a na stadion Tofik Bahramov stizali su redom Anderleht, Monako, Totenhem, Fiorentina, PAOK i Slovan.
No, to nije bilo ništa u poređenju sa nacionalnom euforijom koja je usledila u sezoni 2017/18 kada je posle eliminacije Kopenhagena Karbag ušao u Ligu šampiona!
Mušema se zavijorila na centru terena, a u Azerbejdžan su stigli Roma, Atletiko i Čelsi. Iako je Karabag završio kao poslednji u grupi uspeo je da uzme 2 boda i to ba Atletiko Madridu.
Moć fudbala i patriotizam
Fudbal je postao treća najveća grana ekonimije na svetu, posle trgovine naftom i trgovine oružjem, ali je zasigurno postao i najbolji način da se neko ili nešto reklamira. Pa su tako ruski oligarsi, naftni magnati, ogromne multinacionalne korporacije, ali i cele države uložili novac u fudbal, kako bi napravili pozitivnu sliku o sebi u svetu.
Azerbejdžan je sklopio ogroman sponzorski ugovor sa Atletiko Madridom, a sam Karabag je posmatran kao nacionalni projekat. Klub je tokom godina stekao najveću navijačku bazu u državi, jer je posmatran kao simbolički otpor Jermeniji i simbol teritorije koju Azeri smatraju svojom.
Kako stvari stoje, strasti se na Kavkazu neće smiriti. Međunarodna zajednica upućuje mlake i besmislene apele da se rat završi, Rusija takođe, dok Turska na sve načine pokušava da pomogne Azerbejdžanu na čijoj teritoriji želi da ima svoje vojne baze.
Jermeni Arcaha nemaju nameru da odstupe, u celoj Jermeniji je proglašena opšta mobilizacija, koja nije zaobišla ni fudbal. Varazdat Harojan štoper reprezentacije je rešio da zbog rata prekine svoju karijeru i ne potpiše ugovor sa grčkim AEL-om. Ovaj 28-godišnjak koji je prošlu sezonu završio u Uralu ostao je u domovini i dobrovoljno se javio da pristupi vojsci.
Što se tiče Crvene zvezde, sve ovo znači da će umesto u Jermeniji, loš utisak napravljen protiv Omonije, morati da popravljaju na istom mestu. U četvrtak od 19 časova odigraće meč sa Araratom u Nikoziji, a ukoliko pobede plasiraće se u grupnu fazu Lige Evrope.
Svakako da će fudbaleri Ararata sada imati motiv više, da će svim silama probati da svom narodu donesu istorijski rezultat. Kvalitet je sigurno na strani crveno-belih, a verujemo da ni njima ne fali motiva.
Deluje da je to za Zvezdu Dan D, dok će narod Jermenije, nažalost, imati mnogo većih briga od fudbala u narednom periodu.