"Meni Šešelj na vratima, Zvezdi Arkan u svlačionici": Maglajlija nam pričao o najluđoj tituli Partizana

"Zvezdi je je na poluvremenu Arkan dolazio u svlačionicu. Na poluvremenu je došao i davao 5.000 maraka svakom igraču za pobjedu. Dolazi, daje pare, kaže im: 'Ali slušajte, svi u napad, ništa odbrana!'", priča za MONDO legendarni Senjanin Maglajlija.

Sreli smo ga na sjajnom TV Turniru šampiona u Doboju gdje je bio kao i ogroman broj istinskih rukometnih legendi. Kao i njegovog nekadašnjeg klupskog druga iz Borca Andreja Golića prvo smo ga pitali kako je nekad to moglo, da Borac uzme evropski trofej sa 9 Banjalučana i "strancima" iz - Goražda.

"Ma Goražde je predaleko, kao da si u Stokholmu sad. Borac je tada bio ozbiljan klub, kada su mene dovodili planiranje kluba je bilo postavljeno onako kako bi i sada trebalo da se radi. Širile su se rukometne škole, izvlačili su se iz baze igrači. Tada su napravili plan koji je jedini pravilan, da se što više oslanjaju na domaće igrače. A onda ono što fali, da se popunjava sa strane, i to ako je moguće da se slaže neka slična generacija."

Klince gurnuli u prvi plan, za drugo nije bilo para

Borac iz Banjaluke bio je prvak Evrope 1976. godine, a 15 godina kasnije osvojio je EHF kup. I to usred smjene generacija. Trebalo je za to hrabrosti, mada - možda drugačije nije ni moglo.

"Ja sam bio tu kada se u klubu pojavila generacija mlađih frajera koji su moje godište. Pratile su se reprezentativne selekcije, pa su se dovodili oni koji iskaču. Često razmišljam o tome jer sam bio i sa druge strane, u Zagrebu sam ja dovodio igrače. Znam filozofiju kluba - juriš rezultat. Da li će mladi igrač da ti vrati ako mu daš šansu, da li je on taj kvalitet? Rizikuješ rezultat, rizikuješ svoj posao. Sada vraćam film šta su napravili Momo Golić i Miro Bjelić. Kako su oni rizikovali sa nama trojicom koji su ušli u prvu ekipu. Kada su otišli Uzeirović, Saračević i Smailagić nas su gurnuli u prvi plan, nisu kupili nikog drugog. Mi jesmo pokazali da smo talentovani, da se isplati ulagati u nas. To je rizično, mada nisu oni imali ni para da ulažu u nekog drugog, ima i do toga", smatra legendarni pivot Borca i Partizana Senjanin Maglajlija.

Goražde je već do tada napravilo sebi ime u rukometnom svijetu. Svi su znali da odatle dolaze strašni igrači, a zna se i odakle im je dolazila energija.

"Doveden sam iz Goražda i tu sam se formirao. Oni su me doveli iz trećeg ranga, a vidjeli su me u reprezentaciji Bosne i Hercegovine. Bilo je prije mene ljudi koji su otvorili vrata toj priči. Enver Koso je iz treće lige bio reprezentativac Jugoslavije. Zamisli ti taj kvalitet. Prva utakmica u prvaku Evrope - 18 golova. Goražde je bio poznato, imali smo sedam-osam A reprezentativaca. Dođeš gore, dobiješ priliku i iskoristiš je. To je bila poznata bosanska škola. Visočka, goraždanska, iz Zavidovića. Borac je kao institucija to koristio. Mi iz Goražda se napajamo Drinom, a ovi iz Visokog, vjerovatno piramidama", rekao nam je uz osmijeh legendarni Magi.

Danas bi se za to išlo u zatvor

Pričao nam je Andrej Golić kako je Vladimir Petković imao svakakve metode treninga, pa i da ih pošalje da cijelo ljeto treniraju vaterpolo. Prošao je i gore "drilove" Maglajlija u Banjaluci.

"On je uletio kada je Petković bio trener, a ja sam prije Petkovića bio sa gorima... Došao sam sa 18 godina, trener je bio poznati profesor Karalić. Prvak Evrope i profesor, njegov cimer i najbolji prijatelj mu je bio pokojni Branislav Pokrajac. Očito poslije kada gledaš njegove metode, on je to uzeo od Kraje. A Kraja je imao metode treniranja stroge ruske škole. Trčimo po Kozari, uzbrdo, a on vozi motor ispred nas. Onaj "APN" što dimi, ti mu trčiš u onaj dim. Sad bi zatvor dobio za te stvari - trčiš gore kroz svlačionicu, penješ se i ideš slobodni skok sa tribina tri metra na strunjaču od tri centimetra. To je kao dobro za koljena! Leđa smo polomili, koljena..."

Nije bilo muke samo na treninzima, ko god je gledao snimke starih rukometnih utakmica zna zašto su rezultati bili duplo niži nego danas. Tuklo se žestoko i bez milosti.

"Za moju poziciju je to u opisu radnog mjesta, ali ja sam znao kad me neko namjerno opali. Onda ipak igram odbranu pa mogu da vratim. Slabo je mene neko istukao, možda su se i bojali jer sam bio malo jači. Pa ti kako siješ, tako ćeš da žanješ dole", prisjeća se Maglajlija koga su u rukometnim krugovima čak znali da zovu i "Blek Stijena".

Nas su učili da otrpiš, a vidite slučaj Kos

Priče o jugoslovenskim ligama u svakom sportu su legendarne, a što se tiče rukometa domaći tereni su bili najvreliji. Nije tu bilo samo domaćih navijača i domaćinskog suđenja, nego i ozbiljnih batina.

"Liga je bila takva - Leskovac, Uroševac, Bitolj dole, tu si ti imao frajere koji nisu išli u goste da igraju, samo kući igraju. Rade ljudi, tabadžije od dva metra, pa im dođe jedan Borac sa mladom ekipom. Na početku je uvijek bilo da se prva tri-četiri napada odigra malo jače. A kod njih je bilo prva tri-četiri napada - šamari i šake. Nas su u Borcu učili da to otrpimo, da ne vratimo. Dobiješ crveni i šta? Šta si dobio, a izgubio si utakmicu. Ne smiješ da vratiš. Kao što te roditelji uče da brojiš do deset, oni ti objasne da otrpiš. Međutim mi smo to nadogradili - otrpi, a onda smo vježbali da vratimo a da sudija ne vidi. Mi smo se bavili psihologijom, to moraš da radiš", priča nam prekaljeni pivot.

Kasnije i trener i sportski direktor u rukometu je prošao sve, pa je upoznao i mlađe generacije igrača. Nadovezao se sa ovom pričom na slučaj RK Zagreb i tuče Miloša Kosa sa Matejom Mandićem i Zvonimirom Srnom.

"Danas to ne postoji.. Slučaj Kosa se desio iz nepostojanja situacija u kojima kontrolišeš adrenalin. Nije čudno da se to desilo jer mladi igrači ne znaju da broje do deset. Možeš da ga isprovociraš, gurneš mu prst, on ti opali šamar. Dobiješ crveni, a ja sam dobio utakmicu glupane", objašnjava psihologiju rukometnog kontakta jedan od najboljih i sigurno najjačih pivota devedesetih.

Da je Tučkin bio tu...

Nestvaran je put bio Borca ka trofeju EHF kupa 1991. godine. U polufinalu su savladali moćni njemački Esen, prvog favorita za osvajanje trofejam, a onda je pao i CSKA iz Moskve sa sve Talantom Dušebajevom u timu.

"Njega sam već znao, on je moja generacija '68 i igrali smo na svjetskim prvenstvima. CSKA je bio dominantan, međutim mi smo prije toga preskočili jednu prepreku koja je bila nemoguća za preskakanje u normalnim okolnostima. U polufinalu protiv Esena, okolnosti su bile drugačije jer se ključni igrač Aleksandar Tučkin povrijedio. Da je on bio tu ne bi mi imali šanse. Međutim izgubimo sedam razlike u Njemačkoj. Na banketu drže oproštajni govor: 'Vi ste mlada ekipa, nema veze, nemojte da tugujete...' Međutim izađe direktor ili predsjednik kluba i kaže: 'Polako. Sedam razlike je, ali ima druga utakmica.' A svi mu se smiju. Druga utakmica 19:12 rezultat! Pa to je šou bio i mi prođemo. Do CSKA mi smo već naše uradili. Dobili smo krila i ti znaš da možeš. Lopta je okrugla... "

Drugačije je bilo i zato što je Borac bio prvak Evrope. Jednostavno igrači koji su dolazili u tako veliki klub znali su da mogu da pobede bilo koga.

"To što si rekao inače vrijedi, sto odsto je istina. Isti igrač iz Dubrave i Zagreba nije isti na terenu. Ako je taj koji će da bude pravi igrač, bolji je odmah 30 odsto. To je jedna stvar, a druga je reprezentacija. Kad dođeš u reprezentaciju ti si odmah bolji igrač. Treća činjenica je da ako nisi ti taj, majstore to se odmah vidi. Sport ti je svaki dan dokazivanje i milion stepenica u razvoju karijere."

Majstori, stanite u red, da vidite šta je banjalučka škola

Jedan od legendarnih rukometaša sa kojima smo pričali u Doboju je i dugogodišnji kapiten Barselone Viktor Tomas. I on nam je odmah rekao da je zauvek zapamtio - Senjanina Maglajliju.

"Igrao sam u Barseloni i do danas sam u kontaktima sa klubom. Upoznao sam Viktora Tomasa - top igrač, top frajer, kapiten. Godinama smo mi bili na "gdje si, šta ima". U momentu kada je on bio najbolji na svijetu kaže mi: 'Magi, je l' znaš ti otkada se nas dvojica znamo. Ja imao devet godina. Čistio sam pod na utakmicama'. Ja sam njemu jednom dao onu zastavicu koja se razmjenjuje na početku meča, tražio mi je i potpis. Kaže: 'Ti si je meni dao, ja to još uvijek čuvam!' To govori o njegovoj veličini - kad si najjači ti nekom Maglajliji koji je igrao prije 30 godina prilaziš i daješ mu to do znanja. To mi se isto desilo i sa Julenom Aginagaldeom isto. I sa Adrijanom Budimir! Julen Aginagalde je bio najbolji na svijetu i kaže mi: 'Ma znaš da sam ja sa tobom trenirao. Igrao je u Bidasoi moj brat i ja sam tu bio treći pivot.' Tad imao 30 godina, bio prvi izbor u klubu, otkud ja znam ko je koji junior, oni stalno dolaze i odlaze. Složim u glavi, kad faca ista kao burazer. Rekoh ma dođi kod mene! A on tad - nezadrživ!"

Rukometna publika je zna kao strašnu rukometašicu, a oni koji više prate šou biznis kao najveću ljubav Tošeta Proeskog. Andrijanu Budimir naš sagovornik pamti po jednoj večeri i Partizanu. 

"Ona je bila u Krimu, mi u Zagrebu i nešto se igralo tamo u Sloveniji. Napravljen je turnir da igraju žene Podravka - Krim, a muškarci Zagreb - Celje. Mi igramo jedan dan i naveče je fina feštica, ona došla sređena. Ja kapiten 35-36 godina, sve oko mene frajeri mladi, lijepi kao lutke, a ona samo u mene gleda. Je l' se meni čini? 'Magi, ona u tebe gleda!' Ma gdje je mene našla, starijeg, pored Kire Lazova - glumca. Op, eto je ide ona prema meni. Ja se preznojio. Persira ona meni: 'Samo da Vam kažem, ja sam vezana za Vas, jednim detaljem.' Šta? Pa u Partizanu! A zamisli ti to, ja sam bio u Partizanu '91, '92, '93. Znači 25 godina sam imao, a ona je imala deset! Bila je na tribinama, navijala. 'Meni ste Vi dali značku!' Joj, ja nju grlim, ona mene... Ovima nije ništa jasno! A ona još prefrigana, pa još namjerno: 'Moj Magi!' Ja kažem majstori stanite u redu, vidite šta je banjalučka škola! Ma anegdota je mali milion", priča nam uz osmijeh Magi.

Zaista, kada se priča sa ljudima koji su tada gledali rukomet, uvijek kao velika zvijezda iskrsne Magi. Zašto baš on, pored toliko asova?

"Zbog svega u paketu, u principu te osobnosti. Imao i pristup poslu, ljudskost. Sad sam i roditelj, sve to od kuće počinje. Mlad odeš od kuće i boriš se, a imaš temelje koje su ti roditelji ugradili. To se prenosi, ne možeš da prevariš ljude. Možeš na kratki rok. Imaš zvijezda koje su nivo u nekom svom segmentu, a u ljudskom segmentu nisu i oni brzo izlape. Tako da recimo Duvnjak - to je frajer mega zvijezda. On je recimo paralela hrvatskim igračima", objasnio je za MONDO Maglajlija.

Dođem u Partizan, a tamo Miloševićeve slike

Iz ove perspektive je neverovatno da je iz Borca iz Banjaluke 1992. godine Maglajlija došao u Partizan. Zapravo je Srbija bila jedina opcija, mada je prvo trebalo da pojača tada strašnu generaciju Proletera.

"Imao sam isključivi sportski motiv. Prvo je trebalo da idem u Zrenjanin u Proleter. Tada je Proleter bio prvak, igrao sa Barsom finale Lige šampiona, to je rukometa za moj status reprezentativca. Zovu me drugi klubovi, neću u Partizan koji je tek ušao u prvu ligu. Bez obzira što me zvao moj Kameni, što su došli Neđo Jovanović i Beli Stojanović. Na tim platformama sa dva reprezentativca su mi prišli. Inače, gdje ću ja u Partizan, zove me Zrenjanin, igra finale Lige šampiona, plus su tu pare. Dogovorim sve sa njima, odemo na Mediteransko prvenstvo u Grčkoj, ja se vratim, ugovor koji sam dogovorio na svakoj riječi na prelazu koji možeš da promijeniš korektorom oni promijene i izmijene skroz smisao. To sam već prošao sa Borcem i kada sam vidio šta rade poludio sam. Međutim imao sam sreću da do avgusta Partizan nije kupio nikoga. Bio sam prinuđen da idem u Partizan. Kad mogu Neđo, Beli, idemo majstori da napravimo nešto. Tako sam završio u Partizanu", počinje svoju priču o Partizanu Senjanin Maglajlija.

Ipak, nije to bilo pitanje samo sporta, ambicija, rukometnog renomea Partizana u tom momentu. Doći u Beograd kada počinje rat u Bosni...

"Kontekst rata koji ti pominješ, to nije postojalo. Kada sam 1991. došao u Beograd ništa to u mojoj glavi nije postojalo. A onda kad sam došao, pa vidim Miloševićeve slike, plakate od metar. Zapitam se šta je ovo, šta se dešava? Niti je to nas interesovalo, niti sam ja obraćao pažnju na to, niti su moji roditelji rekli gdje si ti to krenuo. U Bosni se desilo to što se desilo i dobilo je dimenziju koju niko nije vjerovao da može da dobije. Tako da taj kontekst uopšte nije postojao. Kada je počelo ti shvatiš da je to jedna drugačija situacija."

"Oca nisam vidio tri i po godine, majka mi je izašla kroz tunel"

Kako se čovjek uopšte prilagodi tome? Nije naš sagovornik bio mjesec dana u Partizanu već nekoliko sezona.

"Moji su u Sarajevu bili četiri i po godine. Oca nisam vidio četiri i po godine, a majku sam vidio jer je izašla kroz onaj legendarni tunel. Došla je u Barselonu poslije tri godine, do tada nisam progovorio ni sa kim. Ta situacija kada ne znaš da li će ti neko ostati živ, kada ginu ljudi, tu milion priča ima. To je nešto što ti ne dozvoljava da uživaš u pravom smislu zbog onoga što radiš. U momentu kada sudija svira kraj ti si već u tome. Ipak ja sam takav pa znam što se tiče posla da razdvojim te stvari. Sad radim ovo, kako god da je loše sa druge strane meni to nije alibi da to svoje ne radim 100 odsto. Ali ti to ne dozvoljava da se zezaš kao drugi, da ideš po diskotekama, da uživaš. Nećeš ti to, jede te. Ali posao ne trpi. To je jedna stvar, a druga jako bitna stvar koju sam pričao u sred Sarajeva i Zagreba. Pitali su me ljudi - kako možeš? Jedna jedina je istina da su ljudi iz Partizana nastojali da mi koliko toliko pomognu što se tiče tretmana i razumijevanja. Da razumiju da su mi roditelji četiri godine u podrumu. Nastojali su da urade ono što mogu, pa onda platu prvo meni daju. Evo tebi, molim te. Znamo da šalješ svojima, samo nemoj da govoriš drugima da nemamo frku u klubu. Na svakom koraku sam doživljavao razumijevanje za situaciju koja je takva kakva jeste", prisjeća se privatno vjerovatno i najtežih godina života naš sagovornik.

"Bio nam je Šešelj na vratima"

"Bilo je tu svega, ja sam dvije godine živio u Braće Jerković. To je jedan dio grada koji je znaš i sam na kakvom glasu. Tada je to bio mafijaški dio, ali sa jedne strane je to bilo i dobro jer meni nije mogao da dođe bilo ko. Tu je počeo i Knele i svi ostali, a stariji Perun je bio mangup i u startu smo imali te relacije. Ne može tebi da dođe neka izbheglica, ali došao je na kraju! Neko mi je to juče spomenuo: 'Došao ti je Šešelj na vrata!' Jeste, bio Šešelj, zamisli ti tu situaciju", priča Senjanin Maglajlija, pa za MONDO objašnjava čuvenu scenu kada mu se na vratima pojavio ni manje ni više nego Vojislav Šešelj.

"To je bilo slučajno, samo je tako ispalo da baš meni dođe na vrata. Skupljao je izbjeglice iz Hrvatske, uzme ženu i troje djece, ide, lupa po vratima i gurne tu ženu i djecu u stan. On je došao i kako sam bio u prvom ulazu - direkt na moja vrata. A meni starci došli. Još tragičnije, oni znaju ko je Šešelj u ono doba. Tata za kvaku da otvori, mama viče: 'Stani, pogledaj ko je.' Tata na špijunku - ono Šešelj. Dolazim sa treninga, prolazi pored mene Šešelj sa tom ženom, ja - ništa. To ti je mladost. Prolazi Šešelj, kad moj tata za njim. 'Jesi vidio ko je ono?' Šešelj, pa šta? 'Pa bio nam je na vratima!' To je šou! Posle je to bila zaj***ncija kad je sve prošlo. Čuj, Šešelj došao Magiju, kad su mu roditelji bili tu. Rekao bi čovjek da je plan napravljen nekakav. Ono slučajnost, da bi mi sad mogli ovdje da pričamo neke anegdote", priča 35 godina poslije uz osmijeh Senjanin Maglajlija.

Nikada nije u Beogradu rukomet značio kao tih godina kada je Magi zajedno sa Neđom Jovanovićem, Belim Stojanovićem i Pašom Đorđićem osvajao prvu titulu u istoriji Partizana.

"Ta jedna stvar koju nisam mogao ni da zamislim u Partizanu. Ideš iz Borca i iz malog grada Banjaluke u Beograd od dva miliona. Bio sam ja u Beogradu milion puta prije. Sa reprezentacijom, pa sam 89/90 bio u vojsci u Beogradu. Sportska četa, rukometni reprezentativac bio sam u kasarni "Vasa Čarapić" iza VMA. Imao sam status, išao na treninge Zvezde, Partizana... Znam ja Beograd, ali ti dolaziš tamo gdje je rukomet zadnja rupa na svirali. Međutim tada se desilo da su pred rat svi reprezentativci iz fudbala i košarke otišli. A mi smo kao "A" reprezentativci ostali i taj sport je dobio neviđenu popularnost koja se neće ponoviti. Meni se bukvalno desilo da vozim auto i zaustavlja me policija. Zvezdaš piše kaznu, Partizanovac je dere. Ja ih razdvajam! Stanite ljudi, a oni... Ne može kazna, može! Zbog Partizana i Zvezde."

"Ja sam više zaradio u Partizanu nego u Španiji"

U Jugoslaviji Crvena zvezda je imala dvije titule iz pedesetih, Partizan se tituli nikada nije ni primakao. Sada su se pravili novi timovi, da u novoj državi jure trofeje. Na dan kada počinje sezona u kojoj Partizan brani prošlogodišnju titulu prisjećamo se one prve. 

"'91 smo došli Beli, Neđa, stariji Perun, ja... To je ta linija oko koje se gradila ekipa, Onda su uz to bili Padežanin, Roske, i cilj je bio da budemo četvrti. Međutim ja se tu uključim i dovedem Stupara i Prtinu u Partizan, a u Zvezdu odu Aco Knežević i Dragan Marković. Izvučemo se na ime poziva reprezentacija. Zovu u Beograd, mi odemo za reprezentaciju i ne vratimo se. Tek te 92/93 napravljena malo jača ekipa i tada je Ranković preuzeo klub i doveo Elezovića", počinje priču o novom timu Partizana.

A onda pominje do sada nepoznat detalj - štrajk igrača nakon odlaska legendarnog Kasima Kamenice sa klupe.

"E sad ovo možda ne znaš! Beli, Neđo i ja smo bili iznad renomea Partizana tada. Mi smo bili ti koji vučemo taj klub i pristali smo da uđemo u taj projekat. Došli smo sa Kamenicom i zbog projekta, da vučemo taj klub naprijed. Onda odjednom dođe u 9 sati uveče na trening na Banjicu Ranković, dovede Jovicu Elezovića i kaže: 'Kamenica nisi više trener, Jovica Elezović je. Doviđenja.' Ma evo ti... Pa nisam ja došao zbog tebe ili Jovice Elezovića. Mi u štrajku 40 dana. Nismo trenirali nikako. Nećemo mi, ovo-ono... Kameni u jednom trenutku kaže: 'Naći ću ja klub, nemojte vi radi mene, vratite se.' I mi se vratimo. Sastanak sa Rankovićem, on nam održi predavanje. Pare su dobre, ja živim u Njemačkoj i morate da se naučite da gdje gazda kaže tu vežete konja. Mi njemu probamo da se objasnimo, međutim on kaže ja sam vas platio, dobili ste pare, prema tome trenera dovodim ja. Mijenjam kad ja hoću, nema tu sentimenta. Mi se pokunjili, on kaže - sad ste kažnjeni 10 odsto plate. A ja igrao za 45.000 maraka tad, kao sad 100.000. Osvojite li jedan trofej - neću vam to uzeti i dobićete još premiju. Mi dva trofeja i sa premijama izađemo tako da sam ja dobio više para u Partizanu nego u Španiji. U Partizanu sam u kešu zaradio 67.000 maraka, a u Španiju sam otišao za 65.000!"

Kultni predsjednik Partizana Dragan Marković je tada platu isplaćivao u markama. U ono doba to je bila velika stvar.

"Tolika je inflacija bila, nama je prednost bila što nas je Ranković plaćao u markama. I onda mi zovemo ove iz Zvezde da ih pitamo jesu dobili platu. Zakasni plata, 30 odsto manja plata sutra! Možda je i to prevagnulo u ključnim momentima tog finala. Ne znamo mi, sport je to", ističe tadašnji pivot Partizana.

Da li su Zvezda i Partizan mogli kao Zagreb?

Partizan je te 1993. godine osvojio svoju prvu titulu, a u konkurenciji Crvene zvezde, Proletera, pa i Metaloplastike to je bio vraški težak posao. Pogotovo što je Crvena zvezda sa Škrbićem i Peruničićem imala prednost domaćeg terena.

"I Zvezda i Partizan su igrali i trenirali na Banjici. Zvezda je završila prva u regularnom toku prvenstva i imali su prednost domaćeg terena. Igralo se na Banjici na dvije pobjede. Oni organizuju prvu utakmicu, imaju više navijača. Mi njih dobijemo prvu tekmu, drugu igramo, mi organizujemo. Već je pripremljeno slavlje - izgubimo. I onda oni nisu htjeli ponovo na Banjicu i organizovali su u "Pioniru". Zato se u "Pioniru" igralo. 8.000 ljudi - 6.000 Delija, 2.000 Grobara", prisjeća se tog finala Maglajlija.

Tadašnja generacija Zagreba sa Nenadom Kljajićem, Božom Jovićem, Patrikom Ćavarom, Slavkom Golužom i Iztokom Pucom dva puta je bila prvak Evrope.

"Sad kad pogledaš te generacije, od 24 igrača Zvezde i Partizana, 20 je napravilo ozbiljne karijere. Pa se često poteže da li bi da nije bilo rata to moglo kao Zagreb? Jer je Zagreb paralelno bio prvak Evrope, ista ta generacija. Da li bi mi da smo ostali mogli tako kao oni, koji su igrali tri finala zaredom, dva osvojili. To je taj kvalitet. Perun i Škrba su bili najbolji na svijetu. Vjerovatno bi to isto bilo da nije bilo embarga. Ta utakmica je bila spektakl", ističe Magi za MONDO.

Mene vrijeđaju, a njima Arkan u svlačionici

Kultni derbi za titulu riješen je poslije produžetaka i sedmeraca. Partizan je cijeli meč jurio, gubio 12:9, pa golom Neđe Jovanovića u posljednjoj sekundi izjednačio. Onda je poslije prvog produžetka gubio 17:15, a na kraju je presudio Zoran Đorđić, koji je odbranio sedmerac Blagojeviću i donio trofej.

"Milion tu imaš segmenata. U karantinu, mi u tek napravljenom Hajatu, a oni u skršenom Metropolu. Pa ih zovemo Neđo i ja: 'Šta je bilo mangupi!' I sad oni govore da su oni na papiru bili bolji, ali da smo mi bili borbeni i ratnička ekipa. Gineš, nema kalkukacije. Najbitnija istina u svemu tome da je nama cilj bio jedna titula, a mi smo taj cilj osvajanjem kupa mjesec dana ranije ostvarili. I to je bio splet okolnosti gdje je Crvena zvezda izgubila u polufinalu, slučajno golom Radončića u rašlje Perketu. I mi imamo titulu, ostvarili smo cilj, možemo i da izgubimo. Rasterećen si, lagan si. Potrefilo se da je baš splet okolnosti bio na našoj strani."

Čak je bila jedna situacija na tribinama koja je bila ružna, a koju junak naše priče nije stigao ni da primijeti u žaru borbe.

"Ja sam tu čak doživio nešto čega nisam bio ni svjestan, sutra su mi se ovi iz Zvezde izvinjavali. Ja pitam za šta mi se izvinjavaju, kažu oni za onaj incident na utakmici. Koji incident? U jednom momentu su 'Delije" pjevale 'Senjo Turčine, napuši se k***ine', a ja to nisam čuo. U tom momentu ja šraubom zabijam gol sa devet metara. Ma kakvi, na terenu ne znaš ništa."

Na tom meču bio je prisutan i Željko Ražnatović Arkan. U jednoj od loža u "Pioniru" gledao je meč, a čak je bio i učesnik. Na poluvremenu se spustio do svlačionice i do igrača Crvene zvezde.

"Njima je na poluvremenu Arkan dolazio u svlačionicu. Na poluvremenu je došao i davao 5.000 maraka svakom igraču za pobjedu. Dolazi on i daje pare, kaže im: 'Ali slušajte, svi u napad, ništa odbrana!' Kraj utakmice je bio 15:15, produžeci 17:17, pa penali, ali oni stalno vode i mi tri puta dajemo gol u posljednjem sekundu. To je negdje zapisano da se tako desi", ističe on.

Kada je Partizan pobijedio i osvojio istorijsku titulu na tribinama je nastao haos. Tokom meča su nekoliko puta navijači Crvene zvezde počinjali da slave titulu uz baklje i pjesmu, a sada je poletio i - suzavac.

"Mi pobjeđujemo, na terenu dole ludnica. Baci se suzavac, a znaš šta je suzavac? Mi smo prve godine sa Partizanom doživjeli prve godine, frajer je bacio suzavac na teren. Ja dole na terenu skinut, izgreban. Taj suzavac kad je došao na tijelo, na one rane i ogrebotine isto kao neko da ti je peglu prislonio. Stampedo je nastao, mi bježimo. U tom stampedu nema Petra, Pašinog sina. on je bio na tribinama u prvom redu, sad nema djeteta. Svi izlazimo, ganjamo Petra, nema ga. Našli ga poslije pola sata, neko ga pokupio od raje, znali da je Petar i uzeli ga", priča anegdotu o kasnijem proslavljenom reprezentativcu Srbije Petru Đorđiću.

Ja sam se u Beogradu oženio

Osvojio je titulu, a u Bosni i Hercegovini je buktio rat. Roditelji su mu bili u Sarajevu, a on je bio heroj usred Beograda.

"Jesam li mogao slaviti? Vidi, jesam. I to složiš u glavi. Ja sam se u Beogradu i oženio 1992. godine, rat je već počeo. Drugi pitaju kako mogu da se ženim, a ujak mi mjesec dana ranije poginuo u Goraždu... Međutim složiš sebi u glavi, jednom se ženim u životu, neću više i to je jedan događaj kada tuga može da stane u jednu fioku, a ima fioka toliko. Kad plačeš plači, kad se smiješ smej se, jedno drugo ne izbija", priča nam Maglajlija i sjeća se slavlja povodom ženidbe.

"I to smo dobro proslavili! Dolazimo Dragan Marković i ja na splav neki, on Zvezda, ja Partizan. Tamo gori, ne možeš na mostić da pređeš. Kad jedan separe prazan, piše rezervisano. Konobar dolazi, svi prate Partizan - evo za vas smo ovo čuvali. Čuj za nas, nisu pojma imali. Pa do ujutru, Marka je bacao tanjire, ma šou je bio. Mi se potučemo na utakmici, pa cugamo zajedno. Svađamo se, ali cugamo zajedno."

I dalje na jutjubu postoji snimak te kultne utakmice i na kraju može da se vidi kako Maglajlija ističe kako bi volio da podijeli titulu sa crveno-bijelima. Kako kaže, mora se biti gospodin u pobjedi.

"Dao sam izjavu na terenu kada sam poslije utakmice na terenu držao pehar. Ja go, ima to na snimcima gdje pričam da bih volio da podijelim ovaj pehar sa Zvezdom. Jer Zvezda je uložila puno para i ne bih volio da ovaj poraz utiče na raspad kluba i budućnost rukometa... To je odjeknulo politički, a dao bi im znaš šta... Ali moraš da budeš u pobjedi gospodin, ne možeš da budeš džukela. Sutra odmah ponuda - 60.000 maraka!", završava priču o tom kultnom finalu.

Tuča u gradu gdje je vladala ETA

U inostranoj karijeri igrao je za Kuenku, Barselonu, Sijudad Real i Fredenbek prije jedne sezone u Bidasoi. Bilo je tih godina dobrih i loših destinacija u Španiji, a one koji su otišli u Real Madrid spasio je - Robert Prosinečki.

"Prve godine u Atletiko Madrid su otišli Škrba, Perke i Butulija. A Atletiko Madrid u raspadu, nisu jednu platu dobili, nisu imali šta da jedu nego su se družili sa Prosinečkim... Ja sam otišao u Kuenku, Barselonu, pa Sijudad Real, a Perun u Pari Sen Žermen. Kada sam bio u Barseloni igrao sam protiv Bidasoe za titulu. Oba tima su imala po 40 bodova, na gol razliku oni postanu prvaci i sljedeće godine osvoje Ligu šampiona. Poslije toga je Peruničić trebalo da dođe u Barselonu, dobio je ponudu na sedam godina. Nađemo se Predrag, on i ispričam mu negativne strane. Valero Rivera kao Hitler, kakva vojska. Kaže on ja to neću, kakva Barselona i odbije", prisjeća se odluke jednog od najboljih ikada da poslije Bidasoe ode u Kil, pa u Magdeburg.

U klubu gdje je Nenad Peruničić bukvalno Bog, Maglajlija je svašta doživio. Baskija je tih godina bila bure baruta i organizacija ETA (nekima teroristička, nekima baš i ne) je sijala strah po ulicama.

"Još sam ja živio tri kilometra od Iruna, na moru. Francuska ti je preko puta. Živjeli tamo u vrijeme ETA-e, kad je bilo ubistava. Mene je policija zaustavljala da vidi šta nosim, koja je torba. Šta je, gdje si bio? Na trening! A oni spremili "čeku" za nekoga... Svaki dan racije, plus ovi što ubijaju. Osvane plakat na zidu, oči vire, samo piše - sljedeći si ti. Zamisli ti to!"

Jedan "mangup" sa ulica Baskije se tih dana nije dobro proveo. Naletio je tih dana na baš pogrešnog čoveka na ulici...

"Ali čudan je i taj detalj - dođeš, napet si u Beogradu si bio pod tenzijom. Bilo je anonimnih poziva, zovu, j*** majku, ali mene to ne zanima. Mene zanima šta mi kažu u klubu i moje društvo, pa Perun onda uzme traži ko me je zvao...Sve je to kulminacija neka - dolaze izbjeglice iz Goražda, šou. Sad ja takav dođem, malo pod tenzijom u Španiju. Tamo niko nikome nije šamar opalio 30 godina na ulici. Žena i ja šetamo, ide frajer pravo na mene, daj ovo, daj ono. Ja se izmičem, ne mogu ja prvi da počnem. Međutim on navalio, ja ga opalim, išamaram ga. Kažu mi ovi - pa gdje na tebe da naleti?"

Na kraju smo morali da ga pitamo - kako je sve preživio? Od "drilova" u Borcu kad je bio klinac, nestvarnih borbi za titule i svjetske slave, preko rata, neizvjesnosti da li mu je porodica živa sve do današnjih dana. Prevalio je preko glave stvari za tri života.

"Osnovno je ono naučeno kući. Prvo Goražde, pa Borac, pa čak i ove negativne stvari te guraju, Nemaš ti tu izbora, moraš da uspiješ. Ta teza - gladna usta imaju više šanse. Moja nikad nisu bila gladna, ali imao sam karakter. Splet svih tih okolnosti. To je bila Jugoslavija sa milion rukometaša, matematički je bilo teže biti igrač. Sad imaš osvajače olimpijskih medalja, ne znaju da šutnu. Ali mi imamo utisak da nam je bilo lakše. Jer smo stvarno bili turbo talenti, imali sreće da ljudi kojima smo došli u ruke su znali šta rade", završava ovu priči za MONDO Senjanin Maglajlija.

A kako mi da je završimo? Poslije ovakvog razgovora čovjek se osjeća kao da je odrastao nekoliko godina. Da je nešto naučio i da je pametniji i mudriji nego što je bio. A da je bilo zabavno - nije moglo biti zabavnije. Zaista je veliki mag - Senjanin Maglajlija.

(MONDO, Nikola Lalović)