Tekst o kojem se priča: Novak nije princ, dobar čovek u zla vremena

"Adrija tur" - samo dve reči su dovoljne da izazovu lavinu mišljenja, emocija i reakcija. Posle ovog prekinutog turnira, Novak Đoković ne prestaje da bude tema u svetu, ne samo u sportskim vestima.

Nema ko se nije oglasio povodom svega što se dešavalo. Nema onog ko nije ponudio savet, mišljenje, prognozu, a nemali broj je onih koji su jedva dočekali da opljunu Novaka.

Naravno, bilo je i suprotnih reakcija, možda i više. Sada vam donosimo jednu takvu.

Miljenko Jergović se ne bavi sportom. Ovaj rođeni Sarajlija koji živi u Zagrebu jedan je od najcenjenijih i najpopularnijih pisaca u regionu, a sada je i on pisao o Novaku. Onako kako pisci znaju: mudro i pronicljivo.

Iako je tekst sa njegovog ličnog bloga podugačak, pozivamo vas da ga pročitate celog. Jergović je majstor svog zanata, a prosto bi bilo greh da mi seciramo njegov tekst. Jedina redakcijska oprema je bio prevod u ekavicu.

Uživajte:

"Novak Đoković verovatno je i najveći teniser u istoriji.

Na večno nepouzdanim đubrištima i smetlištima interneta nailazimo na podatak da je u dosadašnjoj karijeri zaradio oko 500 miliona dolara. Po tenisu, kao ni po bilo kojem drugom sportu, ne meri se nečiji stvarni društveni i istorijski značaj, kao što se po zaradi, naročito u našem žalosnom veku, ne meri ičija ljudska veličina, profesionalni uspeh, kao ni stvarni doprinos zajednici.

Ali, ako je stvarno zaradio 500 miliona dolara, Novak Đoković egzistencijalno je osigurao svoju porodicu i sve svoje potomke, rođene i nerođene, dokle god mu pamet seže i dokle sežu leksemi srpskog, oko rodbinskih veza vrlo angažovanog, jezika.

Ta činjenica stoji između njega i društva iz kojeg je potekao, ali i između njega i ostatka čovečanstva. Dok većina ljudi strepi pred time od čega će ubuduće da živi, i kako koja svetska ili lokalna ekonomska kriza nailazi - a ljudski se život, primetili ste to, sastoji od niza ekonomskih kriza - i kako prirodno stari, čovek se tako odriče, jedne za drugom, svojih malih, žalosnih materijalnih želja i željica, Novak Đoković nema materijalnih želja koje sebi ne može ispuniti, njegovo bogatstvo samo je simbolično zavisno o ekonomskim krizama.

Tako to izgleda iz perspektive zajednice, a kako je iz njegove perspektive, to, biće, samo on zna.

U vreme postkoronarne pustoši, dok su se balkanska društva pomalo pribirala i izvlačila iz samonametnute pokore, za koju su verovali da će ih spasiti od opšteg pomora, njemu je na um palo da organizuje teniski turnir, koji će simbolično započeti u Beogradu, nastaviti se u Zadru, pa u Banjaluci, i doživeti veliko finale u Sarajevu. Ono što je istorija nagrdila, tenis će ulepšati, ono što politika ne može i neće, to će moći Novak Đoković.

Lepo je zamišljati šta bi sve time bilo izrečeno, u Sarajevu nakon svih jada.

Zadarska etapa bila je zamišljena kao poklon i fantastičan prilog marketingu hrvatskog turizma. U svoje ime, ali i u ime zemlje koju predstavlja, Đoković je naumio pomoći. I sve to bez ikakve materijalne koristi za sebe.

Trošio je novac, sopstveno vreme i energiju na nešto što mu je, barem iz njegove perspektive, moglo doneti samo ljubav, dragost, barem neizrečenu simpatiju.

Neverovatno koliko je njemu do toga stalo.

Novak Đoković najveći je teniser u istoriji već i zato što među živima nema šampiona koji je bio toliko nevoljen.

Od turnira do turnira, od Vimbldona do US Opena, i od Evrope do Australije, pratimo zvižduke, povike i urlike na njegov račun, usred servisa i nakon njegove pobede, a da zapravo nije jasno zašto, i čime je, recimo, zaslužio da Nik Kirjos, huligan i "kardašijan" među teniserima, ima svoje mesto u sportskoj rubrici svih provincijskih novina ovoga sveta da o Đokoviću kaže što misli.

A naravno da misli loše, jer se njegova uloga u tenisu i svodi na to da o Đokoviću misli loše.

Rodžer Federer, veliki šampion, jedan od najvećih, kao i Rafael Nadal, takođe jedan od najvećih, na svakom će vražjem turniru, i pred svakim vražjim televizijskim ekranom ovoga sveta, imati više navijača od njega. Zašto? Zato što je Đoković predodređen za autsajdera, pošto je iz Srbije?

Može i to biti, ali samo donekle i samo među onima kojih se ova priča zapravo i ne tiče. Nešto drugo njega suštinski razlikuje od Federera i Nadala, nešto što se opet ne tiče tenisa, nego se tiče ljudskih naravi.

Federer i Nadal su prinčevi, nedodirljivi su i visoko uzdignuti nad onima koji ih gledaju i za njih navijaju. Između njih i društvene zajednice, između njih i čovečanstva upravo je ona na početku spomenuta razlika koja bi trebala proisteći iz Novakovih pretpostavljenih 500 miliona dolara. Ne postoji ništa što je zajedničko prinčevima tenisa – ili, uopšteno, prinčevima bilo čega drugog u životu – i njihovoj publici. Publika živi od njihove nedodirljivosti, od prezira koji pokazuju prema javnosti.

Novak Đoković nije princ, jer njega uz zajednicu i ukupno tenisko čovečanstvo vezuje njegova potreba da bude voljen. Kao i potreba da se uvek, na svakom mestu, u svakom gestu i postupku iskaže kao dobar čovek.

I kada pokušava da govori kineski, i kada pleše nasred teniskog terena, i kada izigrava ludu i zabavljača, i kada imitira teniske šampionke, i kada peva, on svoju publiku – i, na neki način, sve ljude na svetu – nastoji da uveri da je dobar čovek. Samo dobri ljudi se tako svojski trude da ostanu smešni i kad su u nečemu najbolji na svetu. Nije političar, tako da mu nije stalo da ga izaberu između svih drugih.

Nije mu stalo ni da bude moćan, ali bi, eto, hteo da bude voljen. Uz to što u toj potrebi da svi u tebi vide dobrog čoveka, i da te vole, ima nečega mesijanskog, time ćeš najgore iritirati rulju. Koliko god ćutali o tome, upravo o toj iritaciji govori temeljna istorija hrišćanske civilizacije, ne usuđujem se reći koja, vi ćete to sami znati. Dobar čovek, koji nije iskao ništa osim ljubavi.

Novak Đoković imao je trideset i tri kada je došao u Zadar. Uza se je doveo veselu skupinu tenisera, i u njoj Grigora Grišu Dimitrova, Bugarina i odličnog tenisera, koji je izgleda bio malo prehlađen. Ali živimo u vreme kada ima prehlada i prehlada, i kada čovek više ne sme ni glasno kinuti, u strahu da će ga razapeti. Griša je, međutim, kinuo i sve je otišlo dođavola.

Turniru je svedočila celokupna državotvorna Hrvatska. Podržavši Đokovića, oni su podržali hrvatski turizam, kao i iluziju da je njihov Štab capakovao epidemiju i dohakao virusu. Đoković je hteo da pomogne svima u Hrvatskoj, a oni su to, naravno, iskoristili.

Da Bugarin Griša nije kinuo, bio bi to najveći marketinški uspeh u istoriji hrvatskih turizama i demokratije. Ali marketinška je pamet i inače takva: između uspeha i katastrofe razlika je u tome hoće li neko slučajno kinuti.

I šta se onda dogodilo?

Novak Đoković ne samo da je bio kriv za (navodni) krah hrvatskog turizma, nego je od vazda odgovorne hrvatske inteligencije, koja ne skida maskice s gubica, i zaboravlja da se još u martu, aprilu i maju na sav glas capakovalo da rečene maske ne služe ničemu osim "psihološkom efektu", proglašen za neodgovornu budaletinu. A nepoznati mu je grafiter na splitskom zidu poručio isto što će meni na jednom virtualnom zidu poručiti bivši predsednik i aktuelni član Uprave Hrvatskog PEN Centra, neka što pre crkne od covida-19.

I tako je, na prvi pogled katastrofalno, završio pokušaj Novaka Đokovića da pomogne zemljama koje doživljava svojim, i da ih pokaže svetu kao drage i miroljubive, kakav je, uostalom, i sam. Naravno da ovo neće biti njegov poslednji pokušaj, i naravno da će Novak i ubuduće raditi iste stvari. Jer čovek ne može protiv vlastite naravi.

Veliki novci, kao ni velika nesreća, kao recimo rat, ne samo da ne menjaju čovekovu narav, nego samo dodatno naglašavaju njene temeljne osobine. Dobre ljude učine još boljima, loše još mnogo gorima.

A one koji nisu ni dobri ni loši, kakvih je uvek i svugde najviše, navede da se ponašaju onako kako ih voda nosi. Njima je najlakše, njima je uvek dobro, jer novcem mogu da kupe sve. Gledano s kapitalističkog stanovišta, oni su, i kad nemaju novca, materijalno bogatiji od Novaka Đokovića.

Njegova narav je takva da žudi za onim što se ne može kupiti ni za 500 miliona dolara, za onim što se, zapravo, ne može kupiti ni za kakve novce ovoga sveta. To je razlog što ga ne vole oni kakvih je posvuda većina".

Nema se šta dodati ovim rečima Miljenka Jergovića.