Krajem 1987. u Banjaluci je zabilježena interesantna situacija - pivo je bilo jeftinije u kafićima nego u trgovinama.
Ova, naočigled nevjerovatna ekonomska pojava imala je sasvim jednostavno objašnjenje - u doba hiperinflacije, Banjalučka pivara povukla je prilično mudar potez, neki bi rekli potez vrijedan Nobelove nagrade za ekonomiju - počela je da prodaje pivo direktno kafandžijama... Na taj način, naplaćivala je robu momentalno, a izbjegavala čekanje u naplati koje je u vrijeme inflacije značilo ogromne gubitke!
"Podaci govore da je od januara do kraja avgusta privatnicima prodato osam miliona boca 'nektara' od pola litra, 330 hiljada malih pakovanja i više od 14.000 litara piva u buradima. Tako je plasman deset puta veći nego u istom periodu prošle godine. Uz bolji plasman ide i druga pogodnost - dnevno se u gotovom novcu u kasu Banjalučke pivare od privatnika slije između šest i sedam miliona dinara", piše banjalučki Glas 16. septembra 1987, u članku posvećenom ovom ekonomskom "čudu".
List, ipak, navodi kako se zbog ove "genijalne" ideje u velikim gubicima našla AIPK-trgovina, sektor Banjalučke pivare zadužen za trgovinu.
"Ona je sada izgubila i mušterije i dohodak. U privatnim ugostiteljskim objektima pivo je jeftinije nego u prodavnicama, pa ljudi sa cekerom odlaze u kafanu. Privatnici u pogonima pivo kupuju po tvorničkim cijenama, koje su oslobođene brojnih poreza i razlika u cijeni. To je istovremeno postao poligon za dobru i laku zaradu, pa su pojedinci to dobro iskoristili i unovčili", piše Glas, dodajući da pojedine banjalučke kafane kupuju pivo "u kamionima".
Bilo kako bilo, sve ovo izgleda je veoma odgovaralo i pivari i kafandžijama i mušterijama, iako je na taj način narušeno "sveto" pivsko/ekonomsko pravilo - da trgovac ne smije prodavati otvoreno pivo, dok kafandžija ne smije stavljati na sto zatvorenu bocu...
(Mondo.ba)