Posle "crne smrti" i priče o tome kako je car Dušan sa Jelenom otišao u izolaciju na Svetu goru, donosimo vam i istorijske podatke o lepri ili gubi.
"Bolest se šunjala polagano od kuće do kuće, od zemlje do zemlje. Harala je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji, a naposletku je zahvatila severne zemlje; doprla je štaviše do Islanda. A što je bilo najstrašnije, kuga je postupala vrlo ćudljivo: često je štedela čitave krajeve, preskakala pojedine kuće, nestajala iznenada, da bi se posle godina opet pojavljivala nesmanjenom žestinom...
Smrtnost je bila ogromna. U Bernu je na primer, za vreme epidemije, umiralo po 60 osoba dnevno; dve trećine oksfordskih đaka poumiralo je od kuge. Prema proračunu, u Evropi je umrlo oko 25 miliona ljudi i osoba od "crne smrti" te su tadašnji ljudi bili uvereni da je lakše prebrojati preživele, negoli one koji su poumirali od kuge...".
Tako je pisala štampa o strašnoj epidemiji kuge koja je zahvatila Evropu polovinom 14. veka.
Lepra, takođe strašna bolest, nije nikada tako harala samo blagodareći činjenici da iako prenosiva, njeno širenje nije bilo tako ogromno kao kod drugih zaraznih bolesti. Međutim, i lepra je, pre mnogo vekova, bila bolest od koje je čovečanstvo drhtalo.
Listajući štampu iz prve polovine 20. veka nailazimo na podatak da je i tada lepra bila prisutna i da je postojao značajan broj bolesnika.
"Zbog toga je vest, koju su ovih dana novine donele da je jedan naučnik 'utvrdio da se kukoljem ona prenosi', mogla sve da obraduje, jer daje nadu da će se, možda da uskoro, moći lepra konačno da izbriše iz spiska strašnih bolesti koje su morile čovečanstvo", pisalo je u članku srpskog ilustrovanog nedeljnog lista "Kolo" u izdanju iz 1943. godine.
Poreklo lepre (kod nas se ona još zove i guba ili još starinskije - prokaza) obavijeno je velom neznanja.
Prema jednom pisanom tragu iz Egipta, moglo bi se zaključiti da je ona bila poznata još u 14. veku pre nove ere. Međutim, tačnim proučavanjem podataka tog traga sa papirusa, utvrdilo se da opis bolesti ne liči na lepru. Zato i ne postoji jasan podatak o nastanku ove bolesti.
Isto tako dugo se verovalo da izvesni opisi bolesti u Svetom pismu ukazuju na to da je u to vreme lepra bila poznata kao bolest. Međutim, proučavanje tih podataka takođe je izazvalo sumnju.
Istina, Hipokrat je nekoliko vekova pre Hrista, pominjao lepru, samo se, prema njegovom opisu, može pre zaključiti da je bila u pitanju neka kožna bolest (može biti ona koja je u medicini poznata pod imenom psorijaza), a ne prava lepra.
Vrlo je verovatno da se lepra javila prvo u Aziji i to u Indiji ili Kini i da je ona odatle, preko Egipta, dospela u Evropu. Prema tome Egipat bi bio ne postojbina, već samo 'ulazna vrata' ove strašne bolesti.
Prvi istorijski siguran opis ove bolesti učinio je Titus Lukrecijus Karus (od 99. do 55. pre nove ere). Međutim prvi stručni, medicinski opis lepre daje čuveni rimski lekar Celzus (53. pre do 7. nove ere). On kaže da je lepra nepoznata kod Rimljana, ali da postoji kod Grka. Sigurno je da je već u II veku epidemija lepre zahvatila Lombardiju, Španiju, Francusku i Nemačku. Pet stotina godina docnije postoje u Evropi mnoge leprozerije u kojima su gubavce izdvojili od zdravih.
INSERT IZ KLASIKA "BEN HUR" - DOLINA LEPROZNIH
Ovi podaci, u istoriji medicine utvrđeni, jasno govore protiv pretpostavke, u koje se dugo verovalo, da su "krstaši" doneli lepru u Evropu.
Vrlo je verovatno da su oni doprineli da se ona raširi u sve evropske krajeve, ali ona je već u Evropi postojala i pre njihovog povratka. Tako dok je lepra bila dugo nepoznata bolest u Engleskoj ona se i tamo javlja krajem desetog veka a zatim, po povratku "krstaša" iz vojevanja, i u Danskoj, Švedskoj, Norveškoj, pa i na Islandu.
Tokom četrnaestog veka epidemija je u Evropi na vrhuncu. Zatim postepeno opada, da bi do XVII veka gotovo potpuno nestala kao opasnost, bar u zemljama Zapadne i Srednje Evrope.
U istoriji medicine dugo se diskutovalo o tome šta je bio razlog da se lepra tokom vekova toliko proširi, a opet, šta je bio razlog da ona postepeno i nestane.
Najpre se pretpostavljalo da je ona, tokom vekova, kod ljudi, putem genskog nasleđa, stvorila prirodan i urođeni imunitet (otpornost). Međutim, u to je teško verovati kada se zna da se bolest širila tokom nekoliko vekova, dok je, takoreći, nestala u toku samo sto godina.
Bilo je i mišljenja da je poboljšanje opštih kulturnih navika, pre svega higijene, u Evropi uticalo na iskorenjivanje lepre. Ali, ni ovaj argument "ne pije vodu", jer lepra nestaje mnogo kasnije od doba u kojem su se higijenski uslovi u Evropi značajno popravili.
ŠTA JE LEPRA I KAKO SE PRENOSI?
Lepra je hronično oboljenje niskog mortaliteta. Uzročnik ove bolesti je bakterija Mycobacterium Leprae. Bolest koja dovodi do fizičkih deformacija na koži i unakaženja bolesnika, i tako predstavlja veliki socijalni problem čovečanstva. Bacil lepre (Hansenov bacil) je otkriven u XIX veku, kao prvi dokaz da je neko oboljenje ljudi izazvano bakterijama. Nazvan je Hansenov bacil.
Lepra je hronična bolest koja zahvata kožu, nerve, kosti i različite organe. Relativno teško se prenosi kontaktom jer da bi neko oboleo, uz slab imunitet, potreban je direktan kontakt sa obolelim i izloženost njegovim oštećenjima na koži, i to u dužem periodu. Postoje različite forme lepre, od kojih mnoge nisu zarazne. Lepra se leči kombinacijom lekova slično kao tuberkuloza, jer je reč o srodnoj bolesti po patofiziologiji, ali bolest zahvata druge organe, češće nerve, kožu, kosti…
Potencijalni rezervoar infekcije može biti i životinja armadilo. To je jedina životinja za koju je do sada utvrđeno da može da bude prenosilac lepre. Naučnici smatraju da je u proteklih 500 godina čovek negde preneo gubu armadilu, koji je danas prenosilac bakterije i lako je prenosi pri dodiru sa čovekom.
Postoje dva oblika lepre: lepromatozni i tuberkuloidni.
Lepromatozni oblik je progresivno oboljenje malignog toka, a ako se ne leči dolazi do fatalnog ishoda usled sekundarnih infekcija. Tuberkuloidna lepra je oboljenje beningnog toka. Za bakteriološku dijagnozu od uzorka se uzima bris nosa ili isečak sa promene na koži. Za tačnu dijagnozu potreban je i histopatološki nalaz.
U područjima gde se lepra javlja endemski, primenjuje se BCG vakcina. Lečenje lepre dugo traje (od 6 meseci do 2 godine), ali je izlečivo. Lepra se leči kombinacijom antibiotika.
DA LI JE LEPRA ISKORENJENA?
Nije! Iako ovo jeste bolest iz davnih vremena, i dalje ljudi mogu da se zaraze bakterijom koja uzrokuje ovu bolest. Najviše slučajeva na godišnjem nivou bude registrovano u Brazilu i Indiji. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) deli besplatne lekove svim obolelima u želji da iskoreni bolest.
Iako je lepra zarazna bolest, a bakterija koja je uzrokuje se prenosi vazduhom, jedan od glavnih razloga zašto se ova bolest ne širi brže jeste zato što se procenjuje da je čak 95 odsto ljudi imuno na nju.
Mikroorganizam kojim izaziva lepru, mikobakterijum lepre, i dalje je među nama, ali mi više nismo na njega osetljivi kao nekada. Mnoge bolesti za koje smo mislili da će biti istorija medicine, još tinjaju, ali nisu više masovne, zato što je, pre svega, higijenski i imunološki nivo ljudi podignut na viši nivo.
LEPROZERIJE
Građenje leprozerija u koje su gubavci smeštavani, pošto je prethodno njima očitano opelo u crkvi, nije bila toliko mera predostrožnosti, a još manje svesno izdvajanje bolesnih da se ne bi zaraza prenela na zdrave, jer se u ono vreme nije ni slutila mogućnost da neka zarazna klica, koja može biti preneta sa bolesnog na zdravog, izaziva bolest. Pre je bio strah i gađenje od unakaženog bolesnika.
Kasnije su leprozerije stvarane iz milosrđa. Prva leprozerija stvorena je u šestom veku. U XIII veku već svaka veća varoš - izvan gradskih zidova imala je svoju svoju leprozeriju. Smatra se da je u to vreme bilo oko 19.000 leprozerija u Evropi.
Još je jedno zanimljivo i značajno pitanje u vezi sa leprom. To je: da li je lepra postojala u Americi pre njenog otkrića? Čuveni naučnik Virhov je mislio da je na nekim statuetama od gline, otkrio znake lepre. Ta svoja opažanja saopštio je na Međunarodnom kongresu protiv lepre, održanom 1897. godine u Berlinu.
Kasnije se to pokazalo kao pogrešno. Za dokaz da je lepra postojala na tlu Amerike i pre dolaska Evropljana, trebalo je da govori i ovaj podatak: Koizales Himenez, koji je osvojio Kolumbiju,
razboleo se od lepre i u Kolumbiji umro 1570. godine. Došlo se do zaključka da je Himenez iz Kolumbije putovao u Špaiiju gde se zarazio leprom i sifilisom i da se prvo bolest ispoljila (poznato je da
treba duže vreme dok se lepra sasvim ispolji) tek kad se on vratio u Kolumbiju. Ovi i neki drugi podaci govore u prilog pretpostavke da su Evropljani doneli lepru u Ameriku. Istina, oni su za taj "poklon" dobili drugi, ne manje vredan - sifilis.
U Americi su između 1866. i 1969. godine ljudi sa gubom bili slati na havajsko poluostrvo Kalaupapa, koji je danas nacionalni park. Za tih sto godina na ostrvo je poslato više od 8.000 ljudi, od kojih je većina bila sa Havaja, i tamo proživela ostatak svojih života. Godine 1969. zaraženima je dozvoljeno da napuste poluostrvo i nastave da se leče kod kuće, ali većina je ostala, s obzirom na to da im je Kalaupapa postala dom. U septembru 2015. na poluostrvu Kalaupapa je živelo 16 ljudi izlečenih od gube.
SRBIJA I BALKAN - POJAVA LEPRE
Prema istorijskim podacima lepra se pojavila na Balkanu već u IX veku. U jednom statutu grada Dubrovnika iz 1272. godine predviđeno je da gubavci žive izvan varoši "pored njenih istočnih vrata". U to doba gubavci su imali svog vođu, koji je vodio nadzor nad njima i verovatno u ime njihovo lontaktirao sa spoljnim svetom.
Prema nekim podacima gubavci iz Dubrovnika nisu bili strogo držani izvan grada. Živeći dosta slobodno, oni su ulazili i u varoš. Međutim, 1413. godine odlučeno je da se "isteraju gubavci koji su se u velikom broju namnožili".
Vrlo je verovatno da je zaista u Dubrovniku u to vreme bilo dosta gubavaca, jer se u hronici spominje da je 1430. godine bilo odlučeno da se sagradi poseban dom u Konavlju, pored crkve Svetog Petra, a nedaleko od Pločica.
Zanimljivo je da su ne samo gradsko veće nego i građani postupali sa naročitim obzirom prema gubavcima. Tako je država poklanjala zemljište i zidala domove za leprozne, dok su građani, posle smrti, njima ostavljali kuće ili znatne sume novca. Postoji podatak da je izvesni Živko Milinović 1444. godine ostavio 500 perpera da se kupi kuća za gubavce.
Tačan broj gubavaca koji je živeo u Dubrovniku teško je odrediti. Međutim, zna se da je 1410. godine bilo oko 20 leproznih, u septembru 1413. godine bilo ih je tek 4, a 1472. godine 17. Od tada ih je verovatno bilo sve manje jer ih istorihski spis iz XVI veka sve manje spominju.
U Srbiji je takođe bilo leproznih. Spominje se da je Stefan Nemanja njima "činio darove". Stefan Uroš je iz milosrđa gubavce okupljao oko svog dvora. Uroš je u okolini Dečana podigao naročito sklonište za gubavce.
Prema Konstantinu filozofu, despot Stefan Lazarević je bio naročito "milostiv" prema zaraženima. "I kada se to doznade, mnogi pridođoše u Srbiju iz Bugarske i drugih krajeva".
Ali, to je bilo u tolikoj meri da su potom morali da ih proteraju.
U skorije vreme lepra se takođe spominje u našim krajevima. Krajem 19. i početkom 20. veka bilo je slučajeva u okolini Valjeva, Užica, Kragujevca i u Krajini. Postoji podatak da je u Srbiji 1904. godine bilo oko 50 ljudi zaraženo leprom.
Smatralo se da je ova pošast još pedesetih godina 20. veka "proterana" iz Srbije, ali se pre desetak godina, 2010. godine pojavio jedan slučaj u selu kod Zaječara, što je izazvalo uznemirenje ostalih meštana, koji su, naravno, tada preuveličavali i opisivali da zaraženi čovek ima "takozvanu lavlju glavu i izgleda zastrašujuće".
Do raspada Jugoslavije, leprozorijum je postojao još u Sarajevu, ali posle ratnih događaja i njegovog raspuštanja, bolesnici su rasejani po raznim mestima.
Danas se o lepri mnogo zna, postoje savremene metode lečenja, odnosno kombinacije lekovai više nema potrebe ove bolesnike surovo izolovati iz društva kao nekada. Oboleli od gube nekada su izazivali strah zbog svog izgleda, jer ova bolest zahvata kožu, nerve, deformiše kosti... Postoji i oblik atrofije, odnosno odumiranja kože i masnog tkiva, koja jako izmeni lice i koja se naziva "lavljom glavom".
Ovi bolesnici su nekada bili odbačeni iz društva i izolovani iz različitih razloga, pre svega zbog izgleda, što smo i naveli na početku teksta, ali reč je o ljudima koji su, osim ove bolesti, nosili u sebi i drugu - patnju i pritom su je nosili dugo "na nogama", bili su svega svesni jer im najčešće nisu zahvaćeni vitalni organi kao što su mozak, pluća…
/U izgradi teksta korišćeni su materijali iz fonda Udruženja Adligat/Muzej knjige i putovanja i UB "Svetozar Marković"/