Da li ste čuli za tifusnu groznicu? Evo kako je došlo do nje i zašto je važno otkriti ko je nosilac bolesti, pa makar ne odavao nikakve simptome...
Da li ste možda čuli za Džordža Sopera?
Sigurno vam je neko spomenuo njegovo ime… Za njega se ne može reći da je bio bio tipični detektiv. Po struci je bio građevinski inženjer, ali je pomalo čudnim spletom okolnosti postao stručnjak za sanitetsko-zdravstvene mere, piše National Geographic.
Bila je davna 1906. godina kada se jedan zemljoposednik sa Long Ajlenda borio da pronađe izvor izbijanja tifusa i odlučio je da pozove Sopera. Vlasnim imanja je tog leta iznajmio kuću porodici i slugama jednog bankara, a već krajem avgusta šest od 11 ukućana razbolelo se od tifusa.
Sopera je prethodno angažovala država Njujork da radi na istraživanjema vezanim za epidemije i nazvali su ga "borcem protiv epidemije".
Detektiv iz naše priče verovao je da bi tifus mogla da širi samo jedna osoba - koju ćemo nazvati nosilac. Prvo je posumnjao na kuvaricu Meri Malon, pošto je ona stigla na imanje samo tri nedelje pre nego što se razbolela prva osoba.
Soper je pretraživao spisak imućnih Njujorčana kod kojih je kuvarica između 1900. i 1907. godine, a zanimljivo je da je pronašao 22 zaražene osobe.
Šta je uopšte tifusna groznica?
To je bakterijska infekcija koja se obično prenosi hranom i vodom kontaminiranom salmonelom. Pacijenti koji su bili zaraženi tifusom imali su izuzetno visoku telesnu temperaturu i proliv, ponekad su čak "padali" u delirijum, a na posletku bi usledila i smrt… Srećom, uspešno je počela da se leči antibioticima.
U to vreme, dakle početkom prošlog veka, nije bilo regulisanih sanitarnih praksi, tako da je bolest bila prilično česta. Čak se i Njujork borio sa višestrukim epidemijama, a kada je Soper započeo istragu (1906. godina) u ovoj državi je od tifusa umrlo već 639 ljudi.
Sve do tada nije bilo potrage za nosiocem, posebno ne potrage za osobom koja uopšte nema simptome.
Četiri meseca po započinjanju istrage - Soper je pronašao kuvaricu Malon. Ona je radila u jednoj kući na Park Aveniji. Raspitao se i saznao da Malon nedeljom često služi sladoled od svežih bresaka. U poređenju sa njenim toplim, kuvanim jelima, zaključio je da "kuvar ne može da pronađe bolji način da očisti ruke od mikroba i tako zarazi porodicu".
Melon je bila iz Irske, i u tom trenutku joj je bilo 37 godina, a kako je kasnije Soper opisao "bila je visoka pet stoma i šest centimetar". Bila je plavuša sa krupnim plavim očima, imala je zdravu boju kože i jaku vilicu. Kada ju je suočio sa dokazima i zahtevao od nje uzorak urina i izmeta - bila je izuzetno ljuta na njega.
Lekarka po imenu S. Džozefin Bejker, koja je kasnije zagovarala higijenu i brigu o javnom zdravlju, poslata je da ubedi kuvaricu Malon da ispoštuje ono što je detektiv tražio od nje.
Melon je i nju oterala!
Nije pomoglo ni to što je Bejker govorila o njenom ocu koji je umro od tifusa, a ova doktorka je kasnije promovisala i preventivnu medicinu i postala prva žena sa doktoratom iz javnog zdravlja.
"Najveći problem bio je u tome što nam Melon nije verovala", napisala je kasnije Bejker, međutim posle dosta pokušaja Melon je u pratnji pet policajaca prevezena u bolnicu gde je testirana, a pre toga je pokušala da pobegne - i to neuspešno.
Testovi su pokazali da ima salmonelu, bakteriju koja izaziva tifus.
Odmah je stavljena je u karantin. Bila je to mala kuća na ostrvcetu ("Severni Brat") koja je bila u vlasništvu bolnice Riversajd.
Kuvarica Malon uopšte nije imala simptome tifusa i zbog toga nije verovala da je ONA izvor zaraze. Zapravo, ona ni posle toga nije shvatila šta znači biti "nosilac". Jedini lek za kuravicu Malon bilo je uklanjanje žučne kese, a ona je to odbila.
Tri godine kasnije (1909) u novinama "NewYork American" prozvali su je "Tifusna Meri" i tako ju je zapamtila i istorija.
U pismu koje je poslala svom advokatu, Malon je napisala sledeće…
"Bila sam predstava za sve, čak su i stažisti morali da dolaze da me vide i pitaju o činjenicama koje je već znao čitav svet. Muškarci koji su oboleli od tuberkuloze govorili su: 'Evo je, to je oteta žena'. Dr Park me je ilustrovao u novinama u Čikagu. Pitam se kako bi doktoru Vilijamu H. Parku bilo da njega tako uvrede i stave ga u novine. Njega ili njegovu suprugu i nazovu ga 'Tifusni Vilijam Park'".
Kuvarici Meri Malon pretio je i zatvor, a ona je 1909. godine otišla toliko da leko da je čak tužila Ministarstvo zdravlja u Njujorku, a slučaj je predat Vrhovnom sudu.
Na sudu Malon je podstakla raspravu o privatnosti pacijenta i odgovornosti države u krizi javnog zdravlja, dok je njen advokat tvrdio da je bila zatvorena mimo propisa i zakona.
Vrhovni sud je odbio da je pusti uz obrazloženje da "mora da zaštititi zajednicu od ponovnog širenja ove bolesti". Ipak, kuravica Malon je početkom sledeće godine bila na slobodi pošto ju je oslobodio novi gradski komesar za zdravstvo. Pristao je, ali pod uslovom da prestane da kuva!
ŠTA JE BILO POSLE? EGZIL!
Meri Malon na kraju nije otišla u zatvor, ali je vraćena na ostrvo "Severni Brat" i to za stalno.
Dane je provodila tako što je čitala i radila u laboratoriji pripremajući medicinske testove. Tamo je i preminula od moždanog udara 1938. godine, nakon četvrt veka u karantinu. Zanimljivo je da je do kraja odbijala da je nosilac tifusa.
Njenoj sahrani na groblju "Sveti Luka" u Bronksu prisustvovalo je devet osoba, a tokom dve epidemije tifusa čak 51 osoba je bila zaražena od Meri Malon.
Troje ljudi je preminulo!
"Priča o Tifusnoj Meri jasno nam govori koliko je teško objasniti zaraženima da mogu da zaraze i druge osobe", upozorio je detektiv Soper.
Vlasti su takođe promenile način reagovanja na ovakve pretnje. U vreme Malonine smrti, zvaničnici iz Njujorka otkrili su više od 400 zdravih nosilaca tifusa. Međutim, uzalud - niko od njih nije bio prisiljen da ide u zatvor!
Interesantno je da je nasleđe "Tifusne Meri", kao asimptomatskog nosioca zaraze dovelo i do teorije o "super nosiocima".
"Otkad je otkrivena 'Tifusna Meri', čitav problem prenosilaca zaraznih bolesti poprimio je ogroman značaj", rekao je Soper u svom govoru 1913. godine i dodao da je "važnost prepoznata u svim zemlji u koje su u tom trenutku razvijale sve sisteme javnog zdravlja, ali i među vojnicima gde su zarazne bolesti stavljene pod kontrolu".