Evropsko prvenstvo u fudbalu počinje u petak, a na njemu neće biti Srbije koja je svoju šansu (opet) prokockala. Tek sada shvatamo šta smo propustili...
Piše: Milutin Vujičić
Uz rođendansku čestitku početkom novembra dobio sam mnogo sličnih i uobičajenih želja. Te puno zdravlja, te puno sreće, te da se oženim, te da imam uspjeha na poslu, te da prođe "ova korona više" pa da se svi okupimo i družimo (evo prođe)… Jedna poruka se ipak razlikovala od drugih i sastojala se od svega osam riječi koje su me odmah pogodile u stomak:
"Želim ti da gledaš Srbija - Hrvatska na Vembliju".
Iste sekunde sam pomislio kako mi titra srce, ne - to je blaga riječ - kako mi iskače srce iz grudi dok gledam najvažniju utakmicu u životu, na najsvetijem stadionu na svijetu, protiv najljućeg rivala i kako sam dio istorije. Možda ću roniti suze poslije tog meča kao što je to bilo kada nas je Holandija razbila prije 21 godinu i uništila mi djetinjstvo i da ću žestoko zažaliti zbog tog iskustva, ali...
A, opet, znaj ti našu reprezentaciju, možda ću se radovati kao nikada prije i pokušavati da suzdržim erupciju emocija pre nego što neko od kolega pomisli "pogledaj ovog divljaka iz Srbije", a onda jedva čekati da postavim pitanje Tadiću koji je u 92. minutu zabio pod rašlje Livakoviću pošto je Mitrović s razbijenom glavom uspio da mu preb…
Čekaj, polako.
Da bih iz nekog čudnog razloga sakrio da mi je to lični i profesionalni san za 2021. godinu, kao da je to sramota, morao sam da budem ja.
"Brate, hvala ti! Samo, nemoj tamo da gledam, igra se u Glazgovu, da ne baksuziramo…", napisao sam i pomislio kao da je bitno da li je u Vembliju ili Hampden parku, gledao bih tu utakmicu da se igra u tajgama Mongolije u četiri sata ujutru bez reflektora.
Samo četiri dana poslije fantazije ispostavilo se da je to ipak bila samo halucinacija. Kao i stotine hiljada mojih sapatnika, mazohista koji vole reprezentaciju Srbije, na nimalo bezbolan način mi je saopšteno da će to biti "malo morgen", ali ne zato što su mi britanske vlasti zabranile ulazak u zemlju zbog previše loženja ili zato što sam zaboravio da izvadim novi pasoš. Bar da je tako.
Ljudima koji su bili u situaciji da usreće sve nas koji volimo fudbal i volimo Srbiju - tog dana se jednostavno nije igrao fudbal ili šta već.
U sablasnoj atmosferi prazne "Marakane", uz odvratnu kišu koja je klišeirano personifikovala naše suze, "okovanim" nogama i planom koji je promijenjen tik pred početak iz i dalje nedovoljno jasnih razloga - ova priča i nije mogla da se završi na slavniji način.
Taman shvatiš da se agonija ipak nastavlja, da je naredno Evropsko prvenstvo tek 2024. godine kada će se (daj Bože) sve one druge želje sa početka teksta ispuniti, a onda Luka Jović daje gol u 90. minutu i se smiješ samom sebi - O, kako si bio lud i naivan!
To je to, pa naravno da kod nas ne može ništa na normalan način da se završi, naravno da ćemo prepričavati kako smo na jedvite jade uspjeli da se plasiramo, kako smo svi (opet) digli ruke od reprezentacije i da ćemo se slatko sjećati svih pogrickanih noktiju dok najpametniji u društvu slavodobitno dobacije "ma, znao sam ja da će tako biti".
Počinju prokleti produžeci, moliš se da se to završi za pola sata, bolji smo stisli smo ih, hajde Gudelj šutiraj, jao zamalo! Sad već kreće panika, jasno je da će biti penali, srce je u petama i već biramo kojih pet će šutirati i kome će Rajković "skinuti" sa kreča kao što je to radio na Novom Zelandu kad smo bili prvaci svijeta, ma bićemo bre i prvaci Evrope samo da ovo prođemo!
Da...
Muka mi je i da prepričavam šta se dogodilo u narednih petnaestak minuta i koliko sam bio slomljen, ali posao je posao, mora da se završi i kada ne ide. Prekucavaj izjave (da li je moguće da je to izjavio!?) ujutru ćemo natenane da sabiramo utiske, znam samo da su svi krivi.
Prođe tako naša istorijska šansa da odemo na Evropsko prvenstvo kao da je nije ni bilo, prođe i moj san da gledam Srbiju i Hrvatsku, a onda stiže ono čuveno kako se okrećemo novim kvalifikacijama i novom selektoru, uz ponavljanje starog izgovora - "mediji i navijači su nabili pritisak i zbog toga se Srbija 21 godinu nije plasirala".
Jeste, to je sigurno najvažniji faktor, čak možda je i ona rođendanska želja zapravo bila baksuzna jer je pisalo Vembli umjesto Hampden park, samo da je pravilno bilo napisano sada bih bio na 12 dana od opasne srčane aritmije.
Upravo taj osećaj "klepio" me je jutros kao maljem dok sam se spremao da sa kolegama popričam o EURO2020 koje počinje za 24 sata, a na kome ponovo nećemo gledati Srbiju.
Koliko god da sam bio razočaran tog 12. novembra - nisam bio nimalo ljut jer nije bilo vremena za to, razočaranje je bilo mnogo dominantije zbog lude maštarije koja mi se zavrtila u glavi i koja (za sada) neće biti ispunjena. Sa osam mjeseci zakašnjenja me je stigla ljutnja i bijesan sam na sve, pošto je ovo ljeto moglo da bude istorijsko za srpski sport.
Micić i Jokić su najbolji igrači Evrolige i NBA lige, Novak lijepo gura na Rolan Garosu i može da sruš… (da ne baksuziram), a onda ćemo ako sve bude kako treba igrati i za nova zlata u Tokiju.
Sve to je mogla da uljepša i srpska fudbalska reprezentacija, ali…
Od je**ne Škotske.